Bogata sportska karijera Božidara  Kocejića Šjora krunisana brojnim priznanjima: SPLIĆANIN DAO VELIKI DOPRINOS PALANAČKOM SPORTU  

dsqU lična dokumenta  upisan je kao Božidar Kocejić. Sugrađani ga znaju po nadimku Šjor. Tako ga većinom i oslovljavaju. A rođen je u Splitu, na Jadranu. Bilo je to 19. decembra 1936. godine. Odrastao je u čestitoj porodici. Otac Marko je bio pekar, a majka Anka domaćica. Ona je u poznim godinama počela da  slika. Nekoliko njenih likovnih ostvarenja krase stan sina, snahe i njihove dece u palanačkom „Partenonu“. Bila je vrlo talentovana i s podjednakim uspehom je radila portrete i pejsaže.

Šjor je u Smederevsku Palanku došao 1960. godine, na Svetog Nikolu. I baš tada je slavio svoj 24 rođendan. Došao je i ostao, jer kako reče, u ovom gradu se zaljubio, oženio i dobio decu. Od prvog dana u novoj sredini gradio je sportsku karijeru. S podjednakim uspehom igrao je fudbal, košarku i rukomet. Fudbal ga je proslavio. Sportu je dao najviše što je mogao. Danas je ponosan na rezultate koje je postizao.

21-U ovaj grad sam stigao iz Beograda – priča Šjor.- Igrao sam košarku u „Crvenoj zvezdi“. I ko zna dokle bih stigao da u klubu nije izbila ozbiljna  afera. Radilo se valjda o nekom švercu. Više igrača je zbog toga kažnjeno. Meni je „Crvena zvezda“ bila dala stan na Čukarici.  Nalazio se blizu starog igrališta „Čukaričkog“. S obzirom da sam nekada branio za juniorski tim splitskog „Hajduka“,  odlučio  sam da se posvetim fudbalu.  Zaigrao sam za „Čukarički“, a posle prešao u fudbalski klub Građevinskog preduzeća „Kongrap“, koji je bio u nešto nižem rangu takmičenja.

Tu se, veli, istakao pa su na njega „bacili oko“ još neki klubovi. Ali, prst sudbine  mu je pokazao novi put.  Drug iz vojske je insistirao da dođe u Smederevsku Palanku. On je već igrao za „Radnički“, pa je i Šjor obukao dres te ekipe.

-Godine 1963. došlo je do  fuzije dva palanačka kluba: „Jasenice“ i „Radničkog“ – seća se Šjor.- Oba tima su dobila novo ime: „Mladost“. Rezultati novog kluba opravdali su spajanje „Jasenice“ i „Radničkog“.  Već u toj sezoni bili smo drugi u Srpskoj ligi, odmah posle užičke „Slobode“. Sledeće godine smo postali drugoligaši, a ove se navršava pola veka od tog događaja.

Dok priča, Šjor pogledom prati gomilu fotografija iz tog vremena. Tu su i priznanja koja je dobio za zasluge u razvoju palanačkog sporta.

123-Žao mi je što se neko ne seti da na prigodan način obeleži taj naš rezultat – napominje Šjor.- Ako ništa drugo, trebalo bi bar izneti sećanje u lokalnim glasilima na to vreme. A imali bismo šta da kažemo i čime da se pohvalimo. Neka ta naša  sećanja uđu u fudbalsku istoriju ovog grada.

Pričom se vraćamo u Split. Šjor je, naime, istovremeno igrao fudbal za „Hajduk“ i košarku za „Jugoplastiku“. S radošću pokazuje monografiju „Jugoplastike“ s posvetom. Izdata je za 75. godišnjicu  kluba. U njoj je objavljena i njegova fotografija.

Možda bi i ostao u „Hajduku“ da se nije povredio. Šest meseci mu je noga bila u gipsu.

-Košarkaški  klub je bio u mom komšiluku, pa je moguće da je  i to bio razlog što sam pristupio „Jugoplastici“ – iznosi  Šjor. -Među košarkašima je bilo mnogo mojih prijatelja. Neki od njih, nažalost,  više  nisu živi.  Zavoleo sam košarku i imao sam dosta uspeha u igri. Tu su me i zapazili  iz „Crvene zvezde“.

Šjor sa zadovoljstvom govori da je u Splitu imao odličnog trenera Hrvoja Ćulića. On je istovremeno bio i igrač. Nažalost, nedavno je umro. Njega je, podseća Šjor, proslavila ženska ekipa „Jugolastike“.  Ona je, posle selekcije „Crvene zvezde“, bila  najjača ekipa u Jugoslaviji.

111-Mene je u „Hajduku“  trenirao čuveni barba Luka Kaliterna – naglašava Šjor.- Bio je to dobri, stari trener. Svi koji se makar malo razumeju u fudbal, znaju ko je bio taj čovek…

Šjor otvara kutije u kojima stoje njegova sportska priznanja.

-Ovo mi je bila prva Plaketa za životno delo – pokazuje.- A ovo je druga Plaketa koju mi je dodelio Savez za fizičku kulturu. Ovo priznanje nosi potpis Selimira Glišića. Dobio sam  i priznanje „Mladosti“ kad se slavila 75. godišnjica. I moja supruga ima sportska priznanja…

Sportsku karijeru je, napominje, završio u Smederevskoj Palanci,ali ne u „Mladosti“,  već  u  „Uzoru.“

-Pokojni Šampa je preuzeo da trenira  FK „Uzor“, pa je molio mene, Vitomirca  i druge da mu malo pojačamo klub – podvlači Šjor.-Prihvatili smo i plasirali se u viši rang takmičenja. Bili smo  u rangu „Mladosti“. A onda se FK „Uzor“ rasformirao tako da sam i ja 1976. godine završio fudbalsku karijeru.

Šjor je u penziji od 1993. godine. Radio je u Građevinsko-industrijskom preduzeću  „Jedinstvo“. Bio je šef mehanizacije 35 godina. Neko vreme je radio i u Rači. Tamo ga je poveo Aca  Radić, koji je stvarao novu firmu „Tehnorad“.

Vraćamo se na početak ove priče. Njegovi roditelji imali su još dva sina: Petra i Vitomira. Petar je umro kad je imao tri godine, a Vitomir 1984. godine.

Šjor prelistava album. Zaustavlja pogled na fotografiji na kojoj je njegov otac  sa svojim učenikom.

-Uzeo sam ovu fotografiju  2010. godine kad mi je umrla maćeha – predočava. A na ovoj fotografiji – pokazuje – smo ja i moj otac pred našom  pekarom…, a ovo je „vespa“ na kojoj smo se ja i pokojni Buca Kojić Voskar  iz Smederevske Palanke dovezli  do Splita. Da pokažem i ovo…, mi smo jedna od najstarijih familija u Splitu, a ovo je kuća mojih roditelja koju sam ja nasledio. Pod zaštitom  je države… Sada tamo nemam nikoga. Ova kuća će pripasti  mojoj deci: sinu Viborgu i ćerki Aneti. Ona je bila lekar ovde, u Smederevskoj Palanci, sad radi u  Holandiji. Sin je u Beogradu. Završio je Višu trenersku  školu. Branio je u „Mladosti“, pa je otišao u „Partizan“. Dok je bio na pripremama u Bosanskoj Krupi, zapazili su ga iz „Hajduka“ i uzeli. Tamo je proveo četiri godine.

11Viborg je potom obukao dres OFK „Beograd“. Istakao se u odbrani penala. Jedno vreme je branio za „Zvezdaru“, pa za obrenovački „Radnički“. Igrao je i u inostranstvu. Sada u Beogradu ima svoju Golmansku akademiju.

Dok „skačemo“ s teme na temu, sa zidova Šjorovog stana „gledaju“ nas ozbiljna lica njegovog oca i majke. Pogled pada na fotografiju mladog gardiste.

-To je moj otac Marko – objašnjava Šjor. – Bio je kraljev gardista. Ja sam služio u Mornarici u Divuljama. Svi misle da sam bio u vojsci u Smederevskoj Palanci, pa ostao ovde. Međutim, moji životni putevi su išli drugom trasom.

Iz radne biografije izdvaja ovaj detalj. Svojevremeno je pri Radničkom univerzitetu predavao mehaniku. Znanje je sticao kod poznatog splitskog majstora. Umeo je da ga prenese i drugima. Bio je i član ispitne komisije za vozački ispit.

Danas, kao penzioner, prebira po sećanjima. Doživeo je mnogo toga lepog. Radio je u firmi koja je izgradila mnoge stambene, industrijske i druge objekte. Pored ostalog, i sve robne kuće koje su pripadale trgovačkom lancu „Beograd“. Njegov zadatak je bio staranje da mehanizacija  funkcioniše besprekorno. Tako je i bilo.

D. Janojlić

hgf NEZABORAVNI PRVOMAJSKI URANCI

 

Šjor se nostalgično seća Prvomajskih uranaka na Kiseljaku. Tamo se na Praznik rada okupljalo društvo. Uz meze i piće, pevalo se i veselilo. Kraj njihovog stola uvek je bila i zastava, a  na njoj ispisane važne godišnjice istorijskih događaja. Šjor još čuva zastavu. Ona se danas smatra relikvijom u njegovom domu.

 

 

 

You may also like...

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *