Dr Milan Damjanović je ceo radni vek proveo u Institutu za povrtarstvo: U PENZIJU BEZ DANA BOLOVANjA

IMG_1300-Rođen je u Drvaru pre nemačkog desanta, završio je Srednju šumarsku školu, pa Poljoprivredni fakultet, magistrirao je i doktorirao uz rad, zaposlio se u Institutu za povrtarstvo; danas penzionerske dane provodi na svom imanju u Grčcu

 

On ima  i znanje i zvanje. Doktor je poljoprivrednih nauka. Ceo radni vek proveo je u Institutu za povrtarstvo. U toj naučnoj ustanovi stekao je dve akademske titule i penziju. Iza njega su krupni rezultati naučno – istraživačkog rada.

Dr Milana Damjanovića krase najlepše ljudske vrline. Odlikuju ga izrazita naučna radoznalost, retko viđena radna disciplina, istrajnost i upornost. A iznad svega toga, dobrota i plemenitost.

Rođen je 11. aprila 1944. godine u Drvaru, pre desanta na ovaj bosansko-hercegovački gradić. Njegovi roditelji Jovan i Joka u knjigu rođenih upisali su devetoro svoje  dece: šest sinova i tri kćeri. Svi su  živi.

Jovan je bio radnik „Šipada“, a Joka domaćica. Joka je pre 1995. godine  došla u Smederevsku Palanku. Živela je kod sina Milana. Umrla je 1997. i sahranjena na Novom  groblju.

Sa Milanom smo se sreli u Grčcu. Tamo troši penzionerske dane. Još se bavi strukom, onako za svoju dušu. Sedimo pod dunjom, kraj plastenika u kome je gajio rasad povrća.

-Ništa se ne može bez knjige i škole, rođeni – veli. – Ja sam osnovnu školu završio u Drvaru. U lepoj uspomeni nosim svoju učiteljicu Julijanu Car. Pamtim i profesorku Antoniju Pavlovski, Poljakinju. Predavala je hemiju u Srednjoj šumarskoj školi. Bila je vrlo principijelna.  Cenila je samo znanje.

Hteo je da upiše mašinstvo. Kako nije imao završenu odgovarajuću srednju školu, trebalo je da polaže prijemni ispit. Onda je izabrao lakši put do indeksa. Upisao se na Poljoprivredni fakultet.

Danas, mnogo godina od početka studija, još u glavi drži statistiku. Veli da je od 400 upisanih studenata, 35 apsolviralo, od tog broja 24 je magistriralo, a 16 doktoriralo. Bila je to jedna od najboljih generacija. Neki su kasnije postali univerzitetski profesori.

Po preporuci profesorke Branke Lazić došao je u Smederevsku Palanku i zaposlio se u Institutu za povrtarstvo. Radio je na agrotehnici povrtarskih kultura. U međuvremenu je započeo postdiplomske studije na zagrebačkom Sveučilištu. Tema magistarskog rada glasila je: „Proizvodnja pasulja u čistom usevu“.

-Pasulj se do tada gajio združeno s kukuruzom – podseća.

Školovao se u rad. Isto kao i njegove kolege Žika Miladinović, Ivo Đinović, Branka Kandić…

Usledio je rad na doktorskoj disertaciji na temu: „Uticaj sorte i načina formiranja stabla na kvalitet i prinos paradajza u plastenicima“.

-Bilo je to vreme kad je započinjala proizvodnja u plastenicima i mi smo u tome bili prvi – napominje dr Damjanović.- Imali smo sreću da smo posedovali hidroponski staklenik i to tri godine  posle Engleske. Takav je postojao još u Splitu. Dakle, naš Institut je među prvima u Evropi imao hidroponski staklenik površine tri hektara. On je podignut šezdesetih godina prošlog veka.

U Institutu su selekcija i stvaranje  novih sorti i F-1 hibrida činili osnov rada. I tako,  uvek kad nastane nova sorta ili hibrid, ispitivane su mogućnosti gajenja (vreme setve, sadnje, đubrenje, primena odgovarajućih mera nege i zaštite).

Naš sagovornik iznosi podatak da je u Institutu za povrtarstvo u Smederevskoj  Palanci stvoreno preko 200 sorti i hibrida svih povrtarskih kultura. Najviše se radilo na paradajzu. Prvi hibridi su bili „res-belis“, „milo“ i „mi – 10“, koji su dugo  bili u proizvodnoj praksi.

IMG_1302-Kasnije, kad je u Institut došao dr Živoslav Marković, nastala  je čitava  paleta hibrida kao što su „balkan“, „zlatni jubilej“, „nada“, „danubijus“, „marko“… – podseća naš sagovornik.- Pojaviće se i sorte paprike: „duga bela“, „župska rana“, „palanačka babura“, „palanačka kapija“, „strižanka“, „palanačko čudo“, „romana“… Gaje se na prostoru eks Jugoslavije, a seme izvozi u Bugarsku, Rumuniju, Hrvatsku i Makedoniju.

Radio je i na proizvodnji rasada, posebno paradajza, paprike i krastavaca, kupusnjača i drugih kultura koje se gaje iz rasada. Pri tome uglavnom je koristio domaće supstrate, a uvozne samo kod ispitivanja. Trošio je na stotine vagona.

-Prvi sam primenio zeolit u proizvodnji  rasada – naglašava. – Koristio sam zeolit iz Vranjske banje. Bili su mi doneli 25 uzoraka. Rezultati  su bili dosta dobri,  a najbolji u kombinaciji 25 odsto  zeolit, a 75 odsto  kompost. U Pokajnici je održan jedan skup na kome je bila i Nemica, zastupnik za Istočnu Evropu. Pitala me: „Zašto tvrdite da je vaš supstrat bolji od našeg?“. Dogovorili smo se da postavimo ogled i posle dva meseca smo je pozvali. Pokazalo se da je naš supstrat sa zeolitom mnogo bolji. Naime, biljke su formirale veći broj stalnih listova, ranije su cvetale i plodonosile.

U Institutu su među prvima u zemlji uveli direktnu setvu paradajza, paprike i ostalih povrtarskih kultura. Nabavljene su i vrlo precizne sejalice.

-Pre šest godina sam otišao u penziju bez dana bolovanja i bez ijednog neopravdanog izostanka s posla – iznosi dr Damjanović.- Zadovoljan sam onim što sam postigao u struci. Sada se time bavim rekreativno. Gajim rasad paradajza , paprike i krastavaca za plasteničku proizvodnju, ali i za otvoreno polje. Proizvodim sadnice jagoda, ruža i kala. Dok sam radio u Institutu održao sam mnoga predavanja širom Jugoslavije, od Slovenije do Makedonije.

Bila bi to, u najkraćem, skica za portret jednog poljoprivrednog stručnjaka, koji je došao u Institut za povrtarstvo, gde je časno i plodonosno proveo radni vek.

D. Janojlić

 

ODBIO PROFESURU

Dr Milana Damjanovića su pripremali za profesora  na Agronomskom fakultetu u Čačku.

-Odbio sam ponudu, jer Institut je Institut – kaže nam.

Danas, kad je u zasluženoj penziji, ne kaje se zbog toga, a ponosan je što je, u saradnji sa kolegama,  napisao dve knjige: „Proizvodnja povrća u plastenicima“ i „Proizvodnja povrća“.

 

DOŽIVOTNA

Dr  Damjanović je prihvatio poziv prijatelja, upravnika zatvora u Smederevu, da na imanju ove ustanove za izdržavanje kazne, postavi plastenike. Otišao je na parcelu, obukao radno odelo i dao se na posao. Pripomagali su mu sve vreme zatvorenici, a onda se jedan osmelio da upita:

-Je li, koliku si kaznu  dobio?

-Doživotnu!  – odgovorio je kao iz topa i nastavio rad.

 

PELCER ZA „PODRAVKU“

Dr Milan Damjanović  biranim rečima i sa izraženim poštovanjem govori o osnivaču Instituta za povrtarstvo Milanu Šiškoviću. Za njega veli da je bio veliki vizionar što se zaključuje i po nekim njegovim veoma smelim poduhvatima.  Šišković je, naime, prvi u nekadašnjoj Jugoslaviji počeo da suši povrće. To su sa znatiželjom posmatrali poslovni partneri iz Koprivnice koji su, došavši u Smederevsku Palanku, uzeli „pelcer“ za „Podravku“.

You may also like...

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *