Geodeta Zoran Pantić hobi pretvorio u biznis: JAPANCI PREPOZNALI SRPSKI BREND

Zoran Pantić iz Smederevske Palanke po struci je geodeta, ali se u svetu više nego u svojoj zemlji pročuo kao odličan majstor za gitare. On je umetnička  duša i kao takvog oduvek ga je  vukla obrada drveta, što je prvo radio iz hobija, da bi mu vremenom to postalo zanimanje. Tako je l992. godine prijavio stolarsku radionicu u kojoj je u međuvremenu počeo da pravi i gitare. Uvidevši da to može biti unosan biznis, već postojeću preimenovao je u radionicu za izradu muzičkih instrumenata. Danas se njegove gitare nude u najboljim japanskim prodavnicama muzičkih instrumenata.

Nije muzičar i ne svira ni jedan instrument. U prvom ili drugom razredu Osnovne škole poželeo je da ima gitaru. Na Koloniji, gde je tada živeo sa roditeljima, imao je komšiju, koji je od šperploče bio napravio akustičnu gitaru.

-Komšija je imao ćerku i sina koji su pokušavali da sviraju na gitari, a meni i ostalim vršnjacima nisu dozvoljavali ni da je uzmemo u ruke, a kamoli da zatresemo žice – seća se Zoran. – Imao sam jaku želju da je bar na trenutak opipam, da proniknem u komšijino majstorstvo i saznam kako je uspeo da je napravi. Taj crv radoznalosti je stalno čučao u meni i kad je moj sin pošao u Muzičku školu ponudio sam se da mu napravim  gitaru. Razmišljao sam: ako je to pošlo za rukom nekadašnjem komšiji, valjda će i meni. „Ali, tata, to nisu prozori i vrata, gitara je instrument koji treba da proizvede savršen zvuk“ – upozoravao me sin.

To ga, međutim, nije pokolebalo. Intenzivno je razmišljao ako nekad i napravi gitaru  da ona bude njegov majstorski pečat, da može reći „ovo je moja gitara, moj dizajnerski rukopis.“ Od početka je znao šta hoće, ali i šta  neće – da gitara bude kopija. Gotovo šest meseci je crtao gitaru na šper ploči u razmeri 1:1 sve dok nije došao do oblika koji mu se dopao.

-Pokazivao sam crtež prijateljima očekujući da budu iskreni i kažu svoje mišljenje – naglašava Zoran. – Jednima se sviđalo, drugima nije, ali uvažavajući to, nisam hteo da odustanem. Svoju nameru realizovao sam i tako napravio prvu bas gitaru. To se dogodilo decembra 2009. godine. Ovih dana završio sam dvadesetprvu i svaka ima svoj serijski broj. Jednu od njih poklonio sam sinu. Najmanje  gitara prodao sam u Srbiji, samo sedam, dok je 11 plasirano u Japanu. Vlasnik jedne prodavnice muzičkih instrumenata u toj dalekoj zemlji zapazio je moje gitare na internet prezentaciji, dopao mu se njihov oblik i poručio ih.

Zoran  ne pravi  gitare za poznate kupce. U Beogradu se, veli, već čulo za njega. Javljali su se neki sa željom da im prepravi gitare, ali to nije smer u kome on želi da ide.

-Izrađujem, da tako kažem, svoju gitaru – predočava. – Oblik svake je isti, a razlika je samo u završnoj obradi. Da li će biti obojena u crveno ili plavo, odlučujem se u toku njenog nastajanja. I svaka dobija svoje ime u zavisnosti od toga na šta me asocirala tokom izrade. Tako su, na primer, nastale „Lolita“, „Brineta“ i druge.

Na njegovoj gitari u Smederevskoj Palanci svira Miloš Adžić. On je, inače, nastavnik gitare u Muzičkoj školi. Jednu je kupio Kruševljanin, koji  nije muzičar, ali je poželeo baš Zoranovu bas gitaru. Lep primerak gitare od nedavno je i u posedu jednog srpskog političara.

-Došao mi je čovek, kupio gitaru i tek kad je pošao iz moje radnje, otkrio je da će je pokloniti tom političaru – priča Zoran.- Ja sam zaista mislio da kupuje za svoju decu. Kasnije sam saznao da je taj političar veoma zadovoljan mojom gitarom. Preko fejsbuka uspostavio sam kontakt s japanskim muzičarima koji sviraju na mojoj gitari. Oni su profesionalci i prvi koji su došli do mojih bas gitara. Jedan od kupaca je japanska muzička zvezda. Koliko sam  saznao nastupa s mnogim grupama kao pevač, čak snima i filmove.

Na sajtu firme u Nigati, koja prodaje Zoranove gitare, a koja je osnovana još 1972. godine minulog veka, u  preporuci kupcima, piše: „Original brend, Pantić, Srbija“. Tu je i fotografija prve gitare koju je isporučio kupcu iz Japana. Data je i internet prezentacija o Zoranu  i njegovim gitarama.

A sve što čini gitaru, Zoranovih ruku  je delo, osim elektronike i žica. Farbaranje, lakiranje, štimovanje – u njegovom je opisu posla. Ne krije da bi voleo da do penzije samo pravi gitare.

-Ne znam kako će to ići na dalje, pa usput radim i druge stvari, skoro sam završio prozore na Narodnom muzeju u Smederevskoj Palanci – iznosi  Zoran. – Prošle godine uradio sam i muzejska ulazna vrata. Sve što vidite u kući, moja je rukotvorina. Ovu sobu  sam opremio  kad je sin pošao u osnovnu školu. Njemu je sada  24 godine, završio je Višu elektrotehničku,  smer audio-video tehnologije, radi na TV „Hepi“.

Za Zorana se sa  puno opravdanja može reći da je umetnička duša. Ono što je napravio  u svojoj kući, pa i drugde, uključujući i gitare, odiše smislom  za lepotu. Otkriva da je od malih nogu voleo da slika. Ljubav prema bojama neguje i danas.

-Sticajem  okolnosti, umesto u umetničku, upisao sam se u Srednju geodetsku školu u Beogradu – iznosi. – U toj školi služio sam se olovkom, tušem, rapidografom…Godinama sam crtao. Na Geodetskom fakultetu radio sam po neki portret svojih  drugova u olovci. Kad sam završio studije prestao sam da se time bavim. Pretprošle  godine, nekako s jeseni, majka mi se razbolela, bila je vezana za postelju pa nisam mogao nikud ići iz kuće, te mi se nekako javila želja za novi slikarski početak. Sišao sam u grad, nabavio četke i boje i počeo da radim akvarele. Posle nekoliko urađenih, uvideo sam da to mogu opet i posle pauze od skoro 30 godina. Danas, kad ne radim gitare, sedam za štafelaj i slikam.

S posebnom ljubavlju čuva gitaru koju je prvu napravio. Za nju kaže da nema cenu i da je ne bi prodao za svo blago sveta. Jednom prilikom kad je u nekoj prodavnici u Beogradu kupovao opremu za gitaru, prodavac ga upitao da li ih i pravi? Odgovorio je potvrdno na šta je prodavac kazao da bi bilo dobro, kad sledeći put dođe, da ponese gitaru da jednostavno  vidi kako izgleda.

-Imam jednu u kolima, mogu odmah da vam je pokažem – kazao je Zoran. –  Doneo sam je, on je malo svirao, a tu se bio zadesio još jedan čovek na koga nisam obratio pažnju. „Vidi, kakvu gitaru je napravio“ – obratio se prodavac tom čoveku. „Mogu li malo da probam“ – zatražio je. Bio je to, kako sam posle saznao, poznati muzičar, vlasnik  radnje. „Majstore, gitara je savršena“ – nije krio svoje zadovoljstvo. „Sviđa mi se što pravite svoju gitaru i ne kopirate druge“ – dodao je. Onda je upitao koja mi je to gitara po redu? Zbunio sam se, nisam znam šta da mu kažem. „Jel to dvadeseta?“ – insistirao je  na preciznom odgovoru. Ne, gospodine, prva… „E, u to ne mogu da poverujem, prosto nemoguće da je to prva a da je tako dobro napravljena“.

Prva Zoranova gitara bila je izložena na sajmu muzičkih instrumenata u jednom poznatom beogradskom hotelu. Tada je u Beogradu imala nastup  poznata španska pevačica sa svojim bendom.

-Štandu na kome je bila izložena moja gitara, prišao je oniži stranac – seća se Zoran. – S primetnim interesovanjem je razgledao instrument. Upitao je mog sina koliko košta gitara? „Tata ne želi da je proda, pripada našoj porodičnoj kolekciji“ – odgovorio mu je na engleskom. Taj čovek je napravio krug i opet se vratio kod nas. „Ja ću doći ovde i sutra, a ti pitaj tatu hoće li je prodati“. I zaista došao je sledećeg dana, malo smo popričali, i ja sam ostao pri odluci da gitara nije za prodaju. On, inače, svira gitaru i bio  je ozbiljno namerio da je kupi. Ali, ni tada, ni sada, ta gitara nije na prodaju.

Dragoljub Janojlić

INTERVJU „BAS MAGAZINU“

Za ovo što radi Zoran Pantić zainteresovali su se i neki strani mediji. „Bas magazin“ – englesko izdanje, koji izlazi u Londonu, objavio  je intervju s njim. Glavni urednik Džo Mekliver, kad je dobio fotografije Zoranovih gitara, i posle kraće prepiske, izrazio je želju da ga intervjuiše. Zoran je, naravno pristao. Ubrzo je mejlom dobio desetak pitanja na koja je odgovorio i s nekoliko fotografija poslao ih uredniku pomenutog časopisa. Posle mesec dana,    kad je već po malo gubio nadu, poštom   je stigao „Bas magazin“ u kome je njegov intervju bio objavljen na dve strane.

GEODETA ZA ŠTAFELAJEM

Zoran Pantić je sin jedinac krojačice Radmile i metalskog radnika Milisava. U Smederevsku Palanku su došli 1961. godine kad je „glava porodice“, Milisav, dobio posao u „Goši“. Zoran je bio đak osnovne škole „Heroj Radmila Šišković“ nakon koje je, pošto od oca nije dobio „zeleno svetlo“ da ode u  nišku Srednju umetničku školu, završio Srednju geodetsku u  Beogradu, gde je stekao i diplomu Geodetskog fakulteta.