Zanimljiv životni put Branka Jovanovića: BOKSER NEŽNOG SRCA

 

2Branko Jovanović pripada sjajnoj plejadi palanačkih sportista. Igrom sudbine opredelio se za boks. Iza njega su mnogi mečevi i briljantne pobede. Bio je veliki majstor među konopcima. Za njega vele da je bokser nežnog  srca. Izuzetno je poštovao svoje protivnike u ringu. Bio je veliki  i u pobedi i u porazu. Boks je doživljavao kao plemenitu veštinu.

Rođen je 1935. godine u Donjoj Rašovači kod Prokuplja. Otac Živko, koji se bavio zemljoradnjom, učesnik je završnih borbi za oslobođenje Beograda. Imao je svega 33 godine kad je poginuo na Sremskom frontu. Majka Magdalena je ostala na kućnom ognjištu sa troje dece: dva sina i ćerkom. Branko je bio tri godine stariji od sestre Zore i devet od brata  Stojana.

Osnovnu školu je završio u rodnom mestu, a dva razreda gimnazije u Prokuplju. Tek je bio  napunio 14 godina kad se otisnuo u „beli svet“. Stigao je u glavni grad Jugoslavije među graditelje Novog Beograda.

-Bio sam prilično mlad i fizički slab – započinje svoju životnu priču Branko Jovanović.- Kad su me videli u štabu akcije, pitali su me zašto sam došao? Hteo bih nešto da radim – odgovorio sam. „Jesi li završio  osnovnu školu? Da, završio sam i pride dva razreda gimnazije. „Znaš li da pišeš i čitaš?“ Znam, kako da ne znam. „Hajde potpiši se ovde.“ Potpisao sam se ćirilicom. Hajde sada ponovi to, ali latinicom. “Potpisao sam se i latinicom. „Diplomirao si. Primamo te. Bićeš kurir…“

Sve se to dešavalo u autobazi , na Sajmištu. Bilo je prilično kamiona kojima su prevoženi raznovrsni tereti. Branko je tu proveo dva i po meseca raznoseći poštu. Jul se primicao drugoj polovini kad je te 1949. godine iz Beograda krenuo vozom za Palanku.

-Nisam ni znao gde je Palanka, iako sam kroz nju prošao idući ka Beogradu – nastavlja  svoju ispovest naš sagovornik. – Neprestano sam motrio na železničke stanice kako ne bih promašio Palanku. „Ništa ne brini, silazim u Palanci pa ćeš sa mnom“ – hrabrio me saputnik iz voza, rodom iz Azanje.

Bio je 15. juli kad se obreo  u nepoznatom gradu i među nepoznatim  ljudima. Uspeo je nekako da pronađe Dom učenika u privredi,  koji se nalazio nedaleko od sadašnje „Lastine“ autobuske stanice.

-Bila je nedelja – seća se. – Upravitelj doma bio je Jovan Simić. „Ostani noćas tu, sigurno ćemo te primiti“, rekao mi je u prisustvu jednog  vaspitača. Kad je sledećeg jutra došao na posao, pitao  me da li sam završio Osnovnu školu. Jesam i osnovnu i dva razreda gimnazije. „U redu, ideš u trgovinu!“ Meni se to nije svidelo. Želeo sam da učim zanat. Bili su tu neki dečaci iz „7.jula“ i ja sam s njima otišao u to preduzeće. Majstori su me lepo prihvatili, ali kad sam se vratio u dom pitao me upravitelj Simić gde sam bio? U „7.julu“ – priznao sam. „Šta ćeš tamo?“ – ljutio  se. Hoću da učim zanat, neću u trgovinu. „Plati ručak koji smo ti dali u nedelju i odmah napolje odavde“ – bio je neumoljiv upravitelj.

Nije imao kud. Vratio se u „7. juli“ da se požali direktoru Čedi Markoviću. Saslušao ga je, a onda su zajedno pošli kod Jovana Simića.

-Direktor Marković me pohvalio kod upravitelja, rekavši da sam vredan i da me zanat interesuje – veli Branko. – Međutim, nije mu bilo pravo što neću u trgovinu. „Idi u fabriku kad već hoćeš da budeš garav!“ – rekao mi je. I tako sam završio zanat, radio u „7.julu“ još godinu i po dana, a onda sam počeo da treniram boks. U međuvremenu sam kao metalostrugar prešao u „Gošu“.

O boksu priča s primetnom setom u glasu. U vreme kad se bavio tim sportom vladalo je veliko drugarstvo. Pokazuje slike iz bokserske karijere.

-Vidiš, ovo je ekipa koja je bila prvak države 1954. godine – pokazuje fotografiju. – Predstavljali smo metalske radnike. U njoj su bili Mića Paunović, Radoslav Ignjatović, Jova Radojković, Branko Matić, Miodrag  Milić, Mile Ćela, Gule Mitrović, Jovan Stojnov, Đorđević, Andra Marković, predsednik Brka Radovanović i ja. Trenirali smo u sali kod Doma JNA, pa u zgradi kad se krene za železničku stanicu.

Kako se, pored toliko drugih sportova opredelio za boks?

-Izašao  sam iz đačkog doma i nisam imao kud – podvlači. – U to vreme se nije ni imalo toliko, mnogo toga mi je nedostajalo, pa je odlazak na trening bio bolje rešenje, nego da se muvam po kafanama. Ja sam treninge shvatio ozbiljno i radio sam onako kako mi se kaže. Intenzivno sam trenirao sedam, osam meseci, a onda je došao prvi meč u Mladenovcu, koji sam dobio. Drugi meč je bio u Požarevcu i tu sam doživeo poraz. Onda sam imao  meč u Aleksincu i njega sam dobio. Pobedio sam potom u Valjevu, pa u Železniku nekog Andrijaševića. Na prvenstvu metalskih radnika  u Slavonskom Brodu boksovao sam tri meča i sva tri sam dobio. U Šapcu sam izgubio od olimpijca Lukića.

Vojsku je služio u gardi. Uniformu je obukao marta 1955. godine. Služio je u autobazi koja je brojala skoro 500 vojnika. Kad je završio vozački kurs bio je upućen na berbu kukuruza u Vojvodini. Bio je sa još  jednim vojnikom raspoređen u selu Maradik.

-Bilo je kišovito vreme pa se nije moglo stalno raditi na njivi – naglašava Branko. – Kamion koji sam vozio bio je nov, tek izašao iz fabrike. Da ne bismo dangubili, predsednik opštine je pitao da odemo do  Beograda da doteramo ugalj. Otišli smo i ja sam napravio grešku, jer sam kamion pretovario preko karoserije. Vraćajući se u Maradik,  na putu su stopirala dva dečaka. Pitao sam predsednika opštine da li da ih povezem. „Gde ćeš ih,vidiš da smo prepunili kamion?“ – upozorio me. Nisam razmišljao šta se može dogoditi, već sam im rekao da se popenju na kamion. Kad sam stigao blizu skretanja za Maradik, vozilo koje se kretalo iz Novog Sada, upalo je u „makaze“. Pokušao sam da se pomerim da bih  mu oslobodio prolaz i pri tom sam naglo prikočio. Oni dečaci su pali, ugalj se rasuo preko njih, pa su se obojica povredili, srećom bez većih posledica. Hteo sam da im učinim, a u stvari sam napravio grešku.

Iz vojske se opet  vratio u „Gošu“, u mašinsku radionicu, gde je radio skoro devet godina. Potom je prešao u garažu, za vozača kamiona. Smatrao je da će mu biti lakše, jer nema noćne smene. Kamion je vozio sve dok se nije ukazala prilika da sedne za volan putničkog automobila. Vozač Dragan Pavlićević  je zadužio novi automobil, pa se javila potreba za vozačem „njegovog“ mercedesa. Za taj posao bio je predložen stariji vozač, ali je ipak opredeljenje bilo za nekog  mlađeg. Tako se Branko konačno našao za upravljačem „mercedesa“. Vozio je Životu Stojiljkovića i Miodraga Gavrilovića.

-Skoro dve godine sam uglavnom njih vozio – iznosi Branko.- Najviše sam vozio za Beograd. Išli su u banku, komoru…Obezbeđivao se novac za akontacije i plate. Kad smo išli ka Beogradu, obavezno su govori  gde će sve biti i u  kojoj firmi ćemo ručati. Jednom prilikom su mi kazali: „Slušaj ti, teško ide, doći će vreme kad će ovaj auto da se proda da bi se isplatile zarade…“

Oni su na neki način najavili krizi i na taj način svom vozaču pomogli da se mane volana i pređe u privatni sektor. Rešio je da pokuša u Sloveniji, gde je bila „Gošina“ konsignacija rezervnih delova

-Sve što je u Ljubljanu stizalo kao rezervni deo, Slovenci su prodavali kao svoj proizvod i tako ubirali kajmak – podvlači  Branko.- Oni su formirali svoje cene i plasirali rezerve delove po celoj Jugoslaviji. Znao sam dobro te ljude, pa i direktora Konrada koga sam pitao da pređem kod njih. „Imaš li kamion?“ – bilo je prvo njegovo pitanje. Rekao sam da nemam, ali da se spremam da ga kupim. Njihov prevoznik postao sam 1973. Dobro sam zarađivao kad u Srbiji nije postojao privatni sektor. Tada je pojedinac mogao imati samo kamion do pet tona nosivosti, dok je u Sloveniji privatnik mogao biti i vlasnik šlepera. U Sloveniji sam radio  skoro četiri godine, a onda odlučio da se ponovo vratim u „Gošu“. Javio sam se Branislavu Milanoviću Rafu. „Posao ti ne zavisi od mene,već od toga kako si se pokazao dok si ovde radio; raspitaću se pa ću videti“ – kazao mi je otvoreno. U garaži su o meni rekli sve najbolje i ubrzo sam pozvan na posao. Zadužio sam  kamion i prevozio sam uglavnom konstrukcije u Bajinu baštu, gde se gradila elektrana. Posle pet meseci, Raf me je pozvao da vozim novi putnički automobil „fijat 132“. Godinama sam ga vozio i proputovao celu Evropu, skoro sve  zemlje osim Rusije.

Dragoljub Janojlić

 

You may also like...

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *