Zoran Srejić silom prilika kutlaču zamenio šusterskim alatom: KUVAR ZA OBUĆARSKOM TEZGOM

IMG_1755-U Smederevskoj Palanci je završio Osnovnu i srednju školu, zvanje kuvar-tehničar stekao u Školi učenika u privredi, pre vojske u Kragujevcu počeo obućarski zanat, 1991. otvorio radnju na svoje ime, a zanat neko vreme „krao“ i od starog palanačkog majstora Ace Vladisavljevića

 

Poseduje diplomu kuvarskog tehničara, ali mu je obućarski zanat životno zanimanje. Zove se Zoran Srejić i od 1986. godine je vlasnik obućarske radnje u Smederevskoj Palanci u kojoj će, sva je prilika, ostati do odlaska u penziju. Potiče iz porodice, koja je pripadala srednjem sloju. Otac Tomislav je radio kao električar u „Goši“, a majka Damnjanka  je bila domaćica. Roditelji mu, na žalost, nisu živi ali su, kako se to nekad govorilo, „na put izveli“ i njega i  starijeg brata brata Novicu, koji radi u „Goši“.

IMG_1753Zoran je bio đak Osnovne škole „Heroj Radmila Šišković“, zatim učenik usmerenog obrazovanja u Gimnaziji, a srednje obrazovanje je stekao u Školi učenika u privredi. Rado se seća svog prvog učitelja Milutina Alempijevića, ali i razrednih iz „šuvarice“ Pere Krnete i kasnije Nadežde Jelić. Njegovo odeljenje u Školi učenika u privredi „Žikica Damnjanović vodio je profesor fiskulture Ranko Vasić. Četvorogodišnje školovanje uspešno je okončao i dobio zvanje kuvar-tehničar.

Pre nego što je otišao  na odsluženje vojnog roka radio je sa zetom kod jednog kragujevačkog obućara, gde se izrađivala nova obuća, ali tu je bio šegrt. Kad se odužio „državi i narodu“, dakle kad je skinuo vojnu uniformu, zaposlio se u ugostiteljskom objektu Ljube Radisavljevića u Zanatskom centru kao konobar i kuvar. Godine 1988. došao je u obućarsku radnju koju je tada držao Dragan Knežević, a pripadala je starom palanačkom majstoru Aleksandru Vladisavljeviću.

IMG_1750-Ja sam, s obzirom da sam neko vreme radio u Kragujevcu, već vladao nekim tajnama obućarskog zanata – priča nam Zoran Srejić. – I od te 1988. godine evo me još sam tu. Ovu radnju na svoje ime otvorio sam 1991. i uskoro će osam decenija kako se u ovom prostoru izrađuje i popravlja obuća. Sve te godine  u ovom lokalu se nije menjala delatnost. Nije mi  poznato da li u gradu postoji starija od ove radnje.

Naš sagovornik naglašava da za obućara ima posla, ali da se lično ne raduje kad mu na popravku donesu obuću izrađenu u Kini. Ona nije – predočava – ni za popravku ni  za bacanje. Druga je situacija kad neko donese kožne cipele ili čizme domaće proizvodnje, što se isplatiti i popraviti i platiti. U principu, ima posla, uvek se nešto radi.

Zoran Srejić napominje da neki zanati izumiru, mnogi su se pogasili, pa nema na primer, tašnera, sarača, dakle starih zanata. Svojevremeno je država stimulisala zanatstvo, IMG_1754obućari su bili oslobođeni obaveze da imaju fiskalnu kasu i plaćanja obaveza koje su važile za druge, perspektivnije zanate.

-Trudim se da mušterijama uvek izađem u susret – veli Zoran.- Ako mi neko donese tašnu na popravku, ja mu izađem u susret, jer i to znam da radim, na primer da zamenim kaiš, šnalu… Sve što mogu, ja uradim. Materijala uglavnom ima, gro dolazi iz uvoza, jer kod niko više ne proizvodi kožu, gumu… Zato se repromaterijal mahom uvozi iz Nemačke i Grčke.

U radnji je, naročito od kad je zimsko vreme, od mraka do mraka. Kaže da je narod oduvek popravljao obuću. Koliko će za njega biti posla, zavisi u prvom redu od kvaliteta obuće. Postoji nešto što se isplati popraviti i što se ne isplati.

-Mušterija je uvek bilo, nekad više, nekad manje, ali živelo se od zanata – kaže Zoran.- Majstor Aca Vladisavljević je bio obućar na glasu. Tu bih ubrojao Dragana Kneževića. Nekad smo u ovoj radnji radili nas trojica. Ja sam tu, da kažem, bio kao šegrt. Kvalitetne cipele vredelo je, a i isplati se, popravljati.

-Kako  to da je kuvar postao obućar? – pitamo Zorana.

IMG_1756-Kad sam bio đak srednje škole, u „Goši 2“ na Rudinama trebalo je da se otvori Fabrika hrane – podseća. – Ja sam, a i drugi moji vršnjaci, u tome video priliku za posao pa sam se tako opredelio da učim za kuvara. Podignut je čak i objekat u kome je trebalo da se priprema hrana ne samo za „Gošu“ već i za druge firme u gradu. Ali, to nikad nije proradilo i ja sam sad tu gde sam. Ja sam 1984. počeo da učim kuvarstvo i završio dve godine kasnije. Tada je to bilo perspektivno zanimanje. Radio je hotel na Kiseljaku, „Turist“, restorani „Bašta“, „Konak Stanoja Glavaša“…

Nije bilo drugog izlaza, nego da se snalazi i zaposlenje potraži izvan ugostiteljske struke. Za tri godine biće tri decenije od kako je obućar. Od ovog zanata – kaže –  može da se živi, sve zavisi od toga kako se ko snađe. Ali, da se ostvari neka ekstra zarada, o tome ni govora.

-Ovde ću biti do penzije – veli. –  Šta ću drugo da radim? Nemam baš mnogo izbora. Ovo što sada radim, teraću do penzije. Smatram da dobro radim, postoje i oni koji misle drugačije, ali ti su manjina, više je onih koji me hvale. Doklegod je mušterija, i dok se može živeti od ovog zanata, ja ću raditi. U gradu i nemam neku konkurenciju. Doduše postoje još neke obućarske radnje, ali za sve ima hleba, bar ja tako mislim. U Velikoj  Plani ima obućara, ali građani ovde donose obuću da se poprave. U Rači, takođe, postoje obućari, ali mušterije otuda dolaze kod mene. Mogu da kažem da delom radim i za okolinu.

Za obućare će uvek biti posla – optimista je Zoran Srejić. Nevolja je jedino što mnoge zanatlije nema ko da nasledi. Mlađi završavaju druge, perspektivnije škole.

IMG_1751-Tako je sada, pogledajte samo moje ruke i odelo – napominje Zoran.- Uvek ste u kontaktu s prašinom, udiše se lepak… Neće mladi u obućare. A i da hoće, više niko ne obrazuje obućarske radnike. Ne postoji više ni majstorsko pismo. Niko se više ne bavi zanatima: od opštine pa na gore. Niko da kaže: „Nemamo tašnera, daj da vidimo ko to ume da radi, da mu damo neki lokalčić i poreske olakšice“.  Da se pomogne dok čovek stekne mušterije, pa će posle da mu se naplati i porez i firmarina i sve što ide uz to. Ovako, još čovek nije čestito dobio ni dozvolu za rad, a već stiže ček da se plati porez.

Delom i zbog toga se gase stari zanati. Jednostavno ljudi se ne nalaze u tom poslu, ne vide perspektivu. Ima privatnika koji izrađuju novu obuću, ali popravka i izrada su – kaže Srejić – dva pojma. Po njemu, neko prvo mora znati da izradi cipelu, pa da je popravi.  Majstor mora da zna gde je na obući „slaba tačka“.

-Meni radni staž teče od 1986. godine – iznosi Zoran. – Nešto staža sam otkupio. Sledeće godine ću imati 30 godina radnog staža. Sad mi je 47 godina života. Za deset godina imaću 57 godina života i 40 godina penzijskog staža. Po novom zakonu, da bih ostvario pravo na penziju treba da imam 65 godina starosti. Šta ću ja? Ne preostaje mi, izgleda, ništa nego i dalje da radim.

D. Janojlić

 

U CELINI, ZADOVOLJAN

 

Zoran Srejić ima ćerku Gordanu  i sina Lazara. Sin ide u osmi razred Osnovne škole, a ćerka je treća godina medicine u Beogradu. Poseduje u Smederevskoj Palanci kuću koju deli s  bratom. U celini, zadovoljan je.

 

IMG_1752MAJSTOR ACA

 

Kad je Zoran Srejić počeo da radi kao obućar, majstor Aca Vladisavljević je još bio živ.

– I od njega sam učio zanat – kaže nam.- Zanat se, inače, ne uči već se krade. U ovoj radnji se, od kad sam u nju kročio, uvek znalo gde sedi majstor Aca, gde majstor Dragan, a gde ja. Kad je majstor Aca otišao u penziju, onda sam ja sedeo na njegovom mestu. Bilo je trenutaka, naročito subotom, kad smo u radnji bili sva trojica. Na pultu je bila spakovana popravljena obuća. Čitave gomile.

Dešavalo se da se završi popravka, a da se mušterija ne pojavi da preuzme obuću, ili se na to čeka dok opština, fabrike, bolnica i drugi isplate zaradu.

 

You may also like...

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *