Slobodan Martinović: KARPOVU ODBIO REMI (18)

Rođen je u Beogradu, u Palanci završio Osnovnu, a u Mladenovcu Ekonomsku školu, studirao u Beogradu, od dvanaeste godine igra šah, uzori su mu bili Kapablanka i Talj, igrao na turniru šestorice u Amsterdamu, Karpovu odbio remi i dobio pohvalu  za hrabrost; titulu velemajstora osvojio u Rumi, nezvanični je prvak Jugoslavije u brzopoteznom šahu, nosilac je i titule Zaslužnog sportiste

Velemajstor Slobodan Martinović je dosegao najveće šahovske visine. Igrao je na najjačim turnirima, postizao zapažene rezultate u susretu s velikim šahovskim mudracima, zasluženo se kitio titulama, među kojima je i Zaslužni sportista Srbije. U vlastitom klipingu čuva zanimljivu ličnu arhivu, ali i deo istorije srpskog, jugoslovenskog i svetskog šaha. Posednik je i mnogih pobedničkih pehara i drugih društvenih priznanja.

Za sebe kaže da je Palančanin koji je slučajno rođen u Beogradu. Veli da je tako moralo biti, jer 1945. godine u Palanci nije radilo porodilište. Godine koje su sledile proticale su u Palanci, gde i danas živi. Njegov otac Stevan bio je saobraćajni činovnik, a majka Sofija domaćica. Stevan je rano preminuo, a majka u dubokoj starosti. Oni su poslednje godine života proveli u Glibovcu.

Osnovnu školu je završio u Palanci, a srednju ekonomsku u Mladenovcu. Studirao je istoriju i geografiju. Studije nije doveo do kraja za šta je svakako dosta „kriv“ i šah. U međuvremenu je stiglo vreme za vojsku, potom je usledila ženidba, pa je knjiga ustupila mesto i vreme profesionalnom šahu. Ističe da je na kraju sve ispalo dobro, ali uz mnogo odricanja i rada na šahu.

Igru na 64 crno-bela polja započeo je još u sedmoj, osmoj godini. Naglašava da je prvu knjigu o šahu dobio od novinara i  karikaturiste Aleksandra Ećimovića. Ona mu je mnogo značila, otuda i želja da mu se i posle mnogo godina javno zahvali na tom daru.

– U to vreme bilo je jako važno da se ima šahovska knjiga – podvlači velemajstor Martinović. – Nekad se igralo „iz glave“ i bez teorijske potkovanosti. Imao sam priliku da igram na jednom Prvenstvu Palanke početkom šezdesetih godina prošlog veka u nekadašnjem Domu Armije. Sećam se da je sudija bio Sreten Vladisavljević, višegodišnji član palanačkog prvoligaša. Pobedio sam sa 17 poena iz isto toliko partija. To mi je dalo podstreka da se bavim šahom. Godine 1964. učestvovao sam na Omladinskom prvenstvu Srbije u Beogradu, gde sam pobedio i postao prvak Srbije čime sam  izborio i učešće na  Omladinskom prvenstvu Jugoslavije.

Martinović posebno podvlači da je u Palanci bilo prilično interesovanja i mnogo ljubitelja drevne igre. Bilo je i velikih turnira. Učesnik je Omladinskog meča reprezentacija Jugoslavije i Mađarske. Odigrao je dve partije za jugoslovensku reprezentaciju i obe dobio.

– U Palanci se igralo i Omladinsko prvenstvo Jugoslavije – podseća. – Igrani su i mnogi turniri. Nažalost, dosta toga je zamrlo što je zaista šteta, jer u gradu imamo lepe klupske prostorije, a i interesovanje je, zbog toga što su ljudi opterećeni egzistencijalnim i drugim problemima, znatno opalo.

Martinovićevi šahovski uzori su bili Kapablanka i Talj, kasnije i neki drugi uz čije je partije sazrevao i bogatio se šahovskim znanjem. Smatra da se bez prave šahovske škole ne mogu postići značajniji rezultati. Danas se mladi koriste računarom što je, smatra, dosta dobro pomagalo, ali je ubeđen da se najpre moraju savladati neke osnovne lekcije iz šaha da bi se potom prešlo na kompjuter. Slikovito rečeno, ne smeju se preskakati šahovski razredi.

Bio je najpre član ŠK „Jasenica“, a kasnije „Mladosti“ i „Goše“. S obzirom da se bezmalo 54 godine bavi šahom, može se reći da je i deo šahovske istorije. Za Palanku je prvi put nastupio kad je imao 12 godina. Bilo je to u meču sa Loznicom.

– Bilo je predviđeno da igra Srbu Petru Bembi, a mene su poveli kao rezervu – seća se Martinović. – U jednom momentu mi je prišao i kazao: „Hajde, mali, ti ćeš danas da igraš partiju“.  Počeo sam da se opirem, govoreći da on treba da igra kao stariji i iskusniji. Ali, Bembi je bio neumoljiv. Odigrao sam i dobio partiju, pa su me posle, iako sam tada bio prilično mlad, uvrstili u ekipu.

Bilo je turnira koji se pamte. Jedan od takvih je Turnir šestorice u Amsterdamu 1985. godine, gde su nastupila četiri najveća šahovska igrača, može se reći svetska klasa. To su bili aktuelni svetski prvak Anatolij Karpov, Jan Timan, Džonatan Adnan i Entoni  Majls. Za taj turnir kvalifikovali su se Brazilac Neto i Palančanin Martinović. To je, podvlači, jedan od najjačih turnira na kome je igrao u svojoj karijeri. Reč je o dvokružnom turniru.

– Dobro sam igrao i sa Karpovom sam obe partije remizirao – iznosi Martinović. –  Postojala je mogućnost da u prvoj partiji odbijem remi. Zanimljivo je da sam kao crni u toj partiji nudio remi, a on odbio, posle je on nudio remi, a ja nisam pristao. Tada mi je naš velemajstor Paunović, koji živi u Španiji, rekao: „Ne, ne čestitam ti dva remija protiv Karpova, već ti čestitam što si svetskom prvaku odbio remi!“ To je, pored mnoštva drugih, jedan od najboljih turnira koje sam odigrao.

Titule su stizale, a za jednu od njih vezana je ova zanimljivost:

– Ona je vezana za osvajanje drugog bala za internacionalnog majstora – obelodanjuje Martinović. – Ja sam bio majstor, a imao sam i jednu normu za internacionalnog majstora. Trebala mi je još jedna norma da to postanem. Zadesio sam se u Parizu gde mi je jedan naš šahista, velemajstor Mika Todorčević, rekao da ima dva turnira u Poljskoj – jedan velemajstorski, a drugi intermajstorski, ali da su svi igrači potvrdili učešće. Pitao sam ga mogu li ja ikako da igram na tom turniru, ali mi je odgovorio da ne mogu, pošto je saziv popunjen. Odlučio sam se da, ipak, tamo otputujem, zajedno sa njim i to vozom. Nadao sam se potajno da će se nekako naći mesto i za mene, jer se dešava da neko odustane u poslednjem trenutku.

Tako je stigao u Luvrin, predstavio se organizatoru turnira i izrazio želju da učestvuje. Rekao je da ne traži ništa, spavaće gde stigne, samo da igra. Organizator je rekao da mu je jako žao što nije u mogućnosti da ga prihvati, pošto su svi igrači bili „na broju.

– Sutradan sam ipak došao u salu u kojoj su izvlačeni brojevi – predočava Martinović. – U jednom trenutku onaj iz organizacije turnira pročitao je Martinovik. Ja sam se okrenuo levo, desno, niko ne izlazi da izvuče broj. Jedna šahistkinja mi kaže: „Idi, izvuci broj“. Zašto? „Pa zato što igraš na ovom turniru.“ Nemoguće, rekao sam joj, ne mogu da verujem. Na kraju sam otišao i izvukao broj. A u stvari oni su mene primili kao petnaestog, pošto su već imali 14 „fiksiranih“ igrača. Na tom turniru sam osvojio prvo mesto i stekao titulu internacionalnog majstora.

Titulu velemajstora je osvojio 1978. godine u Rumi.

– Na tom turniru igrali su Matulović, Spiridonov, Vacaj i drugi – veli Martinović. – To je bio velemajstorski turnir, jer se samo na njima može osvojiti norma. Osvojio sam prvo mesto i titulu. Ali, moram reći da je procvat našeg šaha bio kad je klub nosio ime „Goša“. Šest puta smo bili vicešampioni Jugoslavije. Razvoju šaha dosta je doprineo Branislav Milanović Raf.  Mi, šahisti, njemu dugujemo veliku zahvalnost. „Goša“ je u to vreme vodila računa ne samo o šahu, već o celokupnom sportu u gradu. U to vreme mnogi šahisti su dobili stanove. Sad su palanački šahisti opet prvoligaši i dobro je što se šahovska Palanka vratila na svoje stare pozicije.

U Palanci su nekada igrani veoma jaki turniri. Članica „Goše“ jedno vreme bila je i aktuelna ministarka sporta, velemajstor Alisa Marić. Mnogo šahista je prošlo i igralo za Palanku, među njima i Nataša Bojković. Igrali su i Dragutin Šahović, Ivan Nemet, Dušan Rajković i Slobodan  Martinović koji su sačinjavali i studentsku ekipu Beograda, koja je igrala na petomeču u Moskvi. Učestvovali su šahisti Moskve, Lenjingrada, Budimpešte, Bukurešta i Beograda. Njih četvorica, pošto su bili studenti, predstavljali su Beograd. U meču sa Moskvom rezultat je bio 2,5:1,5. Praktično, Palanka je pobedila veliku Moskvu sa 2,5:1,5, jer su za Beograd nastupili šahisti koji su u to vreme igrali za palanačku „Mladost“.

– Imao sam u šahovskoj karijeri mnogo zanimljivih trenutaka i situacija – napominje Martinović. – Igrao sam sa jednim majstorom, koji sada živi u Hrvatskoj, bila je takva frka, dao sam mu mat, a meni je na satu ostala još samo jedna sekunda. „Kako si to izveo kad ti je bila ostala samo jedna sekunda?“ – čudio se. Znate, odgovorio sam, kad igram brzopotezni šah uvek ostavim jednu sekundu za kraj da partiju uspešno privedem kraju.

Martinović još jednom podseća da je Palanka nekada bila šahovska metropola Srbije i Jugoslavije i dodaje:

– Čak ni Beograd nije imao šahiste i ekipe kakve je imala Palanka. Bila je metropola jer je imala plejadu mladih i odličnih šahista. Beograđani su više puta osvajali prva mesta, a mi uvek bili drugi. Šteta je što gradu nismo doneli bar jednu tu krunu. Moguće je da se i to doživi jednog dana, da se ponovo igra liga na nivou nekadašnje Jugoslavije. To bi bilo jako dobro, jer šah je izvanredno sredstvo za komunikaciju i neke stvari  bi postigao pre nego politika.

Velemajstor Slobodan Martinović, kad je reč o brzopoteznom šahu, bio je nezvanični prvak Jugoslavije. Igrao je na mnogo turnira. Voleo je da igra u Rusiji. U lepom sećanju mu je jedno putovanje vozom u tu zemlju.

– Putovali smo dva dana i dve noći. Vreme smo kratili tako što smo igrali šah. „Mogu li da vam se pridružim?“ – ponudio se Rus koji je u vozu služio kafu i čaj. Naravno, primili smo ga u društvo, a on je pokazao veliko umeće. Pa vi odlično igrate šah – kazao sam mu. „Ne, ja nisam neki ljubitelj šaha…“ Ma vi igrate tako dobro kao majstor šaha. Rusija je zemlja u kojoj se šah voli i dobro igra.

(Napomena uredništva: razgovor je vođen 2012. godine.)

You may also like...

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *