Jovanka Mihajlović: TRAJNO ZALjUBLjENA U SVOJ ZANAT (21)

Rođena je u Vrnjačkoj Banji, majka je ispisala iz drugog razreda Gimnazije i poslala na frizerski zanat, učila ga je kod najboljeg majstora i vremenom toliko zavolela da ga ne bi menjala ni zašta na svetu, udajom je postala Palančanka, zaposlila se u Berberskoj zadruzi „Ukras“, gde je stekla penziju, i danas, kako kaže, ošiša po neku glavu, rad joj dođe kao terapija i tako već 60 godina ne ispušta makaze iz ruku

Jovanka Mihajlović, među kolegama, prijateljima i sugrađanima, poznatija po nadimku Baba, bila je prva žena muški frizer u Smederevskoj Palanci. Došla je iz Vrnjačke Banje gde je završila zanat, a prvo radno mesto dobila je u Berberskoj zadruzi „Ukras“, gde je dočekala i zasluženu penziju.

– Kad sam počela da radim, kolege nisu baš blagonaklono gledale na mene, pošto sam bila prva i jedina žena muški frizer u gradu – priča Jovanka. – Moguće je da me nisu ni želeli u salonu, jer su verovatno računali da se neće komotno osećati. Međutim, Aca Milovanović je čuo da sam dobar majstor i pozvao me da radim. Vremenom smo se navikavali jedni na druge, a Zadruga je u to vreme imala vrsne frizere kao što su bili majstori Franja, Zeka, Mile, Sanda, Branko, Rade… Oni su u početku s podozrenjem gledali na mene, ali sam ja bila sigurna u sebe i znala sam da mogu da se dokažem kao dobar majstor.

Našoj sagovornici, dok ređa imena nekadašnjih kolega, drhti glas jer je s njima delila i zlo i dobro.

– Volela sam svoj posao, volim ga i danas – nastavlja. – Moguće je da razgovarate s prvom osobom koja je istinski zaljubljena u svoj zanat. Teško sam se probijala, ali sam znala šta hoću. I uspela sam. „Uzela“ sam posao i majstor Sandi i majstoru Miletu. Broj mušterija je rastao iz dana u dan. Bila sam ponosna na sebe.

Jovanka u sebi nosi i pripovedački dar. Lepim rečima opisuje ljude i događaje:

– Ispred radnje je rastao lep bagrem pod kojim su često stajale žene i motrile na svaki moj pokret dok sam im brijala muževe. Ne znam kakav su razgovor vodili posle kod kuće, tek ja sam se neprijatno osećala. Bilo je, recimo, u „Goši“ žena majstora, ali do mog dolaska u gradu nije radila ni jedna žena muški frizer. Ja sam bila strpljiva i radna, dan po dan, mesec po mesec, i ja sam „osvojila“ Palanku. Posle mnogo godina još uvek me traže, tako da i sada radim.

O njenom životu i zanatu mogao bi se napisati roman. Razmišlja i sama da ostavi zapis o sebi.

– Dođe mi skoro jedan Neša i veli: „Nemojte da umrete bar još 50 godina, ja moram da se šišam kod vas“. Njega šišam skoro pola veka, ima i drugih sa tolikim „stažom“. Šta da kažem? Berberska zadruga u kojoj sam provela ceo radni vek, bila je sirotinjska Zadruga. Teško smo dolazili do alata, mnogo toga nije imalo ni da se kupi. Delovali smo kao porodica. Dogovarali smo se da malo uložimo u te naše salone. U jednom trenutku na platnom spisku bilo je nas 58. Zapošljavali su se kod nas i privatnici, odjavljivali su radnje i pridruživali se nama u društvenom sektoru.

Zadruga „Ukras“, po rečima naše sabesednice, bila je kolektiv dobrih i čuvenih majstora.

– Bilo je i posla – napominje Jovanka. – Radili smo u dve smene, a kad u 4,30 otvorimo radnju, nagrnu radnici iz „Goše“ da se ošišaju, obriju i ulepšaju za posao. „Goša“ je bio gigant, ko ne zna kakva je to bila fabrika, teško je danas i ispričati. Mi smo u našim salonima radili i 16 sati, pa nas je „Goša“ držao kao malo vode na dlanu. Imali su poverenje u nas.

Jovanka je otišla u prevremenu penziju, ali je stečeno poverenje ostalo.

– Mogu se pohvaliti da sam bila jedan od boljih majstora – predočava. – To Palanka zna, pa zato i ima smisla da tako pričam o sebi. A zašto i da ne pričam? Moj kolega Milovanović je govorio: „Kad sneseš jaje, imaš pravo i da kokodačeš“. Bio je u pravu.

Svoje majstorsko iskustvo prenosila je i na druge.

– Moja prva učenica bila je Verica Jovanović – napominje. – Mira Savić je, takođe, bila moja učenica. Učila sam i druge devojke. U jednom trenutku bilo je više žena muških frizera nego muškaraca. Bilo je zadovoljstvo raditi i lepo smo plaćeni. Nagrađivani smo po učinku. Ako si majstor svog zanata, nisi imao potrebe da se brineš za platu. Ja sam po primanjima bila broj jedan.

Jovanka je u Palanku došla iz Vrnjačke Banje 22. decembra 1962. godine. Tada se zapravo udala za Acu Mihajlovića, a ubrzo i zaposlila kao muški frizer.

– Izučila sam zanat kod vrsnog frizera u Vrnjačkoj Banji – podvlači. – Majka me „izvadila“ iz drugog razreda Gimnazije i poslala na zanat. Trebalo je da prođe prilično vremena pa da sama uvidim kako i tu mogu da pokažem svoju umešnost i znanje. U međuvremenu sam toliko zavolela svoj zanat da mi ni sada u 76 godini nije teško da radim. Meni to dođe kao terapija. Radujem se kad vidim svoje mušterije. Bolesnima i iznemoglima idem „na noge“ iz poštovanja, jer su me godinama hranili hlebom.

Biranim rečima govori o svom direktoru Aci Milovanoviću.

– On je bio odličan rukovodilac – podvlači. – Ostvarivao je sve što je zamislio. Jednog dana je istrčao pred mene i kazao: „Koleginice, od sutra radite u Frizerskoj zadruzi“. Baš me bio iznenadio. Tada nisam znala ni da li imaju alat. Ja sam imala svoj i sećam se da mi je Branko Tomić pozajmio novac da odem u Beograd i naoštrim alat. Oduvek sam želela da imam prvoklasan alat i imala sam ga. U početku je bilo teško, jer je svaki majstor imao svoje mušterije. Teško sam se probijala, ali evo me i danas.

Jovanka je prvo radno mesto dobila u frizerskom salonu kod nekadašnje Robne kuće „Uzor“.

– Kasnije smo otvorili salon u zgradi „Voćar“ – seća se. – Na Koloniji smo imali dva salona, dva u centru grada, pa salone u  bloku Dejanović. Ukupno sedam salona! Nažalost, sve je to rasprodato, firma se ugasila, a od naše Zadruge nije ostalo ni slovo „Z“.

Posle mnogo godina, još se živo seća svog prvog radnog dana:

– Kad sam tog jutra došla na posao, bila sam prestrašena od tolikog naroda, pošto dotle nisam radila u tako velikom kolektivu. Svud je bilo prljavo, pa sam krenula da svakom kolegi operem lavabo, ogledalo, kutiju za hitnu pomoć… Kako se sa stolice podigne mušterija, istog momenta uzimam metlu i čistim. Samozapošljavala sam se, pošto nisam imala mušterije, jer se niko nije usuđivao da sedne na stolicu za kojom sam ja radila. Trudila sam se da održavam higijenu na nivou. A onda se jednog dana pojavio direktor Aca Milovanović, koji je uzeo metlu pokvasio je u prljavoj vodi, a onda pljusnuo preko svih ogledala. „Ova žena nije čistačica, svako treba da čisti oko svog radnog mesta!“ – ljutio se. „Tebe da više nisam video da to radiš!“ – obratio se meni. Zašto? Meni to ne pada teško. Baš kao što mi teško nije padalo ni oštrenje brijača. Ja sam zanat učila kod vrsnog majstora i sve sam znala. Osvajala sam mušterije i svaki dan mi je bio lepši od prethodnog.

U početku nije išlo glatko. Mušterije kao da nisu imali poverenja u žensku ruku.

– Ali, zato je tu bio kolega Konkordije – iznosi Jovanka. – On mi je zdušno pomogao da zadobijem poverenje mušterija. Kad mušterija ulazi u radnju, umeo je reći: „Hajde, sedi kod te male, samo da znaš kako ima laku ruku“. A salon je imao veliki izlog. Žene su gvirile kroz taj izlog kao da sam izvodila striptiz. „O, žena brije! Jao žena brije! – čudile su se. Posle su se i žene navikle. Govorile su: „Gde si, Jole, kako si Jole?“ Ne postoje u Palanci vrata koja meni nisu otvorena. Volela bih da mnoge žene imaju renome kao ja. Mogla sam da kupim sve što sam poželela i kad nisam imala para. Znalo se da ću doneti novac čim stigne plata. Tako sam i napravila ovu kućicu, skromna je ali je za mene više od dvorca. Gradila sam je  sa mojim mužem, koji je bio mehaničar i njega je narod voleo. Rano me je ostavio, tek je bio ušao u šezdesetu, samo što smo napravili ovaj kućerak.

Jovanka se seća i načina nagrađivanja:

– Moja prva plata… Samo da znate koliko sam bila srećna. Častila sam kolege kad sam je primila. Onda se brijanje plaćalo pola dinara. Trebalo je obrijati mnogo ljudi za pristojnu zaradu. Radilo se po učinku. Nema pravilnijeg načina nagrađivanja od toga. Direktor Aca Milovanović se borio da primamo što više. Možda u Srbiji niko nije primao 35 odsto od prometa kao mi. Imali smo blok i svakog dana, kad završimo smenu, upisivali smo koliko smo zaradili. Svakog jutra čika Žika Stamenković, kao naš blagajnik, dolazio je da preuzme pazar i odnese ga u banku. Knjigovođa je bila Olga Vulović. Bila je divna. Ona je, na primer, onu siću preko glavnog iznosa ulagala na našu knjižicu. Na kraju godine te „sitne pare“, narasle su na čak hiljadu, dve dinara. Bila su to lepa vremena. Čini mi se da se više neće ponoviti.

U radnom veku Jovanke Mihajlović bilo je mnogo lepih trenutaka.

– Umeli smo da radimo i po 16 sati, ali i da napravimo zabavu – veli. – Odlazili smo na izlete sa kojih imam divne uspomene. Sećam se mnogih proslava 8. marta i godišnjica naše Zadruge. Pamtim mnoge dogodovštine. Jedan smešan trenutak mi pada napamet, koji je za mog kolegu bio jako stresan. Došao je čovek da se obrije, seo na stolicu, a kolega nije znao da on ima veštački nos. Znate, kod brijanja mora da uhvatite mušteriju za nos… A kolega kad je to uradio, njemu je nos ostao u ruci. Kad je to video, srušio se na pod jer je verovatno pomislio da mu je odsekao nos. Jedva smo ga smirili, a mušterija se izvinjavao što kolegu nije upozorio…

Jovanka se priseća i ove dogodovštine:

– Bila je zima. U celom salonu dugačkom 16 metara bila  je samo jedna furuna. Hladno da se krv sledi. Miki, uradi nešto s tom furunom, ili sipaj vodu, obratila sam se svom učeniku. On je shvatio bukvalno, napunio je lonče vodom i pljusnuo u peć. Desilo se i ovo. Kolega Janjić je obrijao mušteriju i došao je momenat kad treba da ga umije. Tada nismo imali vodu, pa smo se služili legenčićima. Kad je počeo da ga umiva, čovek je skočio i počeo da ga hvata za gušu. „Šta to radiš, nisam ja peder!“ Kolega se video u čudu. „Brijem te, čoveče! Brijem te, čoveče!“ – ponavljao je.

Iz bisaga sećanja izvlači i ovu priču:

– Naslušala sam se dogodovština o Miletu Jovanoviću. Njega je mnogo voleo da zavitlava jedan naš kolega. Jednom  ga je pozvao i pružio mu pismo. „Vidi, mali, nosi ovo pismo, pa kad dođeš do poštanskog sandučeta, a ti što glasnije možeš viči: Beograd! Ako to ne rekneš, pismo nikad neće stići u Beograd.

Jovanka se mislima ponovo vraća svom zanatu. Priča:

– Drugačije se danas uči frizerski zanat. Ne uči se više tri godine kao u moje vreme. Sad to traje šest meseci i – gotovo. Uz to se nešto i plaća. Košta i otvaranje salona koji se u većini slučajeva zatvara kroz dva, tri meseca. Dok se plati državi i ostalo, ne ostaje mnogo za  život. Mnogo se promenilo. Ovaj zanat neće izumreti, ali nema više te borbe da se zadrži mušterija. Sad je sve jedno da li je mušterija došao ili nije. A meni kad ne dođe mušterija, dobro se zamislim: da li ga nisam nečim uvredila, ili nisam nešto dobro uradila. Toga više nema.

U nastavku razgovora otkriva zašto nije učila za ženskog frizera?

– U vreme kad me majka ispisala iz drugog razreda Gimnazije, nije bilo mesta za ženskog frizera. Kad me je prvi dan odvela kod mog majstora, čuvenog muškog frizera i najboljeg u Vrnjačkoj Banji, zvao se Vojin Rema. Bio je Prečanin i mnogo dobar čovek. On je nagovarao moju majku da me dovede kod njega da učim zanat. A ja sam se tada gadila dlaka i onih pljuvaonica po radnjama. Moja majka, da bi ja ostala na zanatu, žrtvovala se i dolazila da čisti radnju i pere pljuvaonioce. Trećeg dana zanata sam bila pobegla i krila se kod drugarice dok me majka nije našla. Tako je bilo, a ja sam i danas zaljubljena u moj zanat. Evo, već 60 godina držim makaze u rukama.

(Napomena uredništva: razgovor je vođen 2012. godine.)

You may also like...

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *