Zoran Miković: AS MEĐU STATIVAMA (23)

Rođen je u kosmetskom Srbobranu, osnovnu školu je učio u Đurakovcu, zanat u Peći; neko vreme je igrao fudbal, rukomet i košarku, golman je postao tako što niko iz društva nije želeo među stative, sa 16 godina je postao prvotimac „Napretka“ u Istoku, branio je i boje „Budućnosti“ iz Peći, u palanački klub je došao na preporuku kuma, radio je u Fabrici drumskih vozila, danas trenira golmane

Fudbal je bio i ostao velika ljubav Zorana Mikovića. U Palanku je stigao sa kosmetskih prostora. Rođen je 14. marta 1955. godine u Srbobranu kod Istoka. Otac Bora bio je službenik, a majka Ljubica domaćica. Oni su imali šestoro dece: Radmilu, Bratimira, Danicu, Branislava, Branka i Zorana.

Zoran je Osnovnu školu učio u Đurakovcu. Učio ga je Miladin Kovačević. Za njega veli da je bio solidan učitelj. Posle osmoljetke otišao je na bravarski zanat u Peć.

– Kad sam završio trogodišnju Industrijsku školu, nisam se odmah zaposlio – navodi Miković. – Iskren da budem mene je fudbal privlačio više od škole. Ja sam čak i vojsku odložio zbog fudbala.

Kako je zavoleo fudbal?

– Kao i svi moji vršnjaci, igrao sam fudbal na utrinama – priča. – Kad sam počinjao, niko nije voleo da stoji među stativama, svi su hteli da daju golove.  I ja, takođe.  Voleo sam da skočim i glavom pošaljem loptu u mrežu. Kako niko nije želeo na gol, dogovorili smo se da jednog dana brani jedan, drugog drugi i tako redom. Kad je dolazio red na mene, branio sam i ja. S obzirom da sam bio viši od ostalih, umeo sam po nekad da izvedem po neku paradu. Aplaudirali su mi svi i govorili: „Bravo, napravio su divnu paradu…“ Time su mi dali neku volju na golmansku poziciju tako da posle više nisam čekao da dođe red na mene, nego sam odmah stajao na golu.

Veli da je voleo i druge sportove. Košarku, recimo. Bio je registrovan košarkaš. Subotom je igrao košarku, a nedeljom branio gol na fudbalskoj utakmici. Sa 16 godina postao je prvotimac „Napretka“ u Istoku. Neko vreme je bio u rezervi, a na golu je stajao Salijagić, koji je fudbalsku karijeru nastavio u Prištini, gde se školovao. Bio je solidan golman, neko vreme čak i reprezentativac Kosova i Metohije.

– Njemu nešto nisu išle studije pa je hteo da se vrati u „Napredak“ – iznosi Miković. – O tome je razgovarao sa sekretarom Fudbalskog kluba Acom Lukićem, koji  mu je rekao: ’Jesi ti reprezentativac Kosova i Metohije, ali da znaš Miković brani izvanredno, teško da ga iko sada može pomeriti sa gola.’ Branio sam za „Napredak“ i pećansku „Budućnost“ do odlaska u vojsku.

Po dolasku iz vojske na slavi je sreo kuma Spasoja Šundića koji mu je ponudio da dođe u Palanku.

– I on je u Palanku došao kao fudbaler, ali nije dugo igrao – podseća Miković. –  Zamolio sam ga da malo izvidi situaciju, pa da mi javi. Posle dva, tri dana poslao mi je telegram da dođem u Palanku. Tada je „Napredak“ iz Istoka bio član Prve kosovske lige, a palanački tim u nešto nižem rangu takmičenja. Samnom je došao i Selim Maliković. On i sada živi u Palanci.

Tu je Miković upoznao nove klupske drugove: Bucala, Miću Žulja, Tasića, Živulovića, Crnjakovića…

– Deset, dvanaest godina sam branio i radio na održavanju u „Gošinoj“ Fabrici drumskih vozila – ističe Miković.

– Uzor u fudbalu? Voleo sam Envera Marića, obožavao sam Šoškića još dok sam bio dete. U karijeri sam i primao golove. Umeo sam, recimo, da odbranim nemoguće, ali i da propustim u mrežu neku „frljoku“.

Mnoge utakmice nosi u živom sećanju.

– Na primer, kad smo igrali u Loznici, u prvom poluvremenu smo vodili sa 4:1, i dok smo išli ka svlačionici aplaudirao nam je ceo stadion – seća se. – Sećam se i jedne utakmice u Banji Koviljači. Bio je centarfor Glibec, skočio je na pet, šest metara od gola i loptu poslao pravo u sami levi ugao. Napravio sam paradu, skočio i uhvatio loptu. Međutim, glavni sudija je „video“ loptu u mreži i pokazao na centar. Pomoćni je mahao i zvao ga govoreći da nije bio gol. „Kako nije?“ – čudio se glavni sudija. „Lepo, nije, golman je uhvatio loptu ispred linije…“ Glavni sudija je promenio svoju odluku i poništio gol.

Miković veli da je voleo sve sportove. Igrao je neko vreme i rukomet.

– Voleo sam sport, na račun njega sam zanemario školu – priznaje.

Zoran Miković trenutno trenira golmane „Jasenice“.

S tugom u glasu govori da na Kosmetu više nema nikoga.

– Imali smo tri kuće u dvorištu – naglašava. – Sve je porušeno i razneto, stoji samo zemlja. Otac mi je umro na Kosovu i Metohiji, a majka počiva na glibovačkom groblju. Otac je dole i sahranjen. Tamo smo bili napravili porodičnu grobnicu.

(Napomena uredništva: razgovor je vođen 2012. godine.)

You may also like...

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *