„Vekovnik palanačkog pozorišta“ (24)

Pozorišnim gledaocima je krajem novembra meseca 1935. prikazan komad „Bibliotekar” Gustava Mozera. Nedugo zatim, sredinom decembra 1935. premijeru ima pozorišni komad Milana Đokovića „Dogovor kuću gradi”. Obe premijere izvedene su u sali hotela „Central”.

Tradicionalno, na prvi dan Božića u sali hotela „Central” 7. januara 1936. godine održana je pozorišna zabava sa tri predstave; komedijama „Doživotna renta” Gabrijela d Erviliea u prevodu sa francuskog Božidara Trudića, „Produkcija” i „Knjižica” Branislava Nušića. Radost koju su ove predstave donele publici  predstavlja još jedan uspeh Palanačkog pozorišta. Publika je volela Nušića  jer je sukobe razrešavao smehom. Kada se ima na umu koliko je bilo patnji u Srbiji Nušićevog doba, a i u Nušićevom životu,  onda se može videti koliko je njegov smeh bio i lek, i samoodbrana. Ukratko, Nušićev smeh je snagom svog čovekoljublja uzdizao ljude iznad njihovih slabosti.

Premijera komada „Oslobođenje Koste Šljuke” bila je po Uskrsu 1936. Ovaj rado igrani komad Petra S. Petrovića, člana beogradskog Narodnog pozorišta, u kojem je obrađena jedna od onih mračnih istorija bezobzirnih otimača imovine od strane onih kojima je ta imovina za vreme rata predata na čuvanje i poverenje režirao je Božidar Trudić. Glumačka podela je nepoznata, sem što se zna da je Trudić igrao naslovnu ulogu (Kostu Šljuku).

Sve je manje podataka o igranim predstavama. U arhivima ili sećanjima savremenika nema podataka o daljoj sudbini Prosvetnog narodnog diletantskog pozorišta. Nemoguće je da se društvo naprosto ugasilo. Postojeći podaci objašnjavaju ovu situaciju i kažu: da su okupacijske vlasti, 1941. godine, podelile građu Dunavske banovine na četiri dela. Deo koji se odnosio na Srbiju trebalo je preneti u Smederevo. Međutim, šlep na kojem je ona bila natovarena potonuo je – građa za taj period tako je izgubljena zauvek.

Sredinom 1939. godine „Abrašević”, koji je vršio prosvetnu, kulturno-umetničku i vaspitnu misiju preko svojih koncerata, zabava, matinea i pozorišnih predstava, pokušava da pojača svoju aktivnost organizujući večeri posvećene podružnicama  metalaca, kožaraca i krojača, i time im pomogao da realizuju svoje aktivnosti. Bio je to težak zadatak jer je policija vršila nadzor nad radom društva.  Zato se pribegavalo lukavstvima i podvalama. U programe su stavljane pesme i pozorišni komadi za koje je bilo sigurno da će biti odobreni, a pripremani su sasvim drugi i u toku priredbe izvođeni.

Kulturni život u gradu ne zamire, ali se dosta menja. Nekadašnja pozorišna publika priklanja se drugim vrstama razonode. U godinama pred rat svet se rado okupljao na zabavama – u hotelima, kafanama i čitaonicama – o kojima se dugo posle pričalo. Ma kakva bila zabava bez pozorišta se ipak nije moglo:

„…A sećam se, nekako pred rat, i jedne izuzetne pozorišne predstave na studentskoj zabavi u „Centralu”, koja se zvala „Zemljoradnik iz Čikaga” od Marka Tvena. Režija je bila Ive Bajazita, a glavnu ulogu nosio je Mile Brkić. Ma, sala se prolamala od smeha i aplauza. Dugo se pričalo u Palanci o toj predstavi…”  zabeleženo je sećanje starog Palančanina Save Živančevića. Tih godina prava atrakcija u gradu su maskenbali. Mile Todorović zapamćen tridesetih godina po nadahnutom recitovanju stihova mađarskog pesnika srpskog porekla Šandora Petefija, „Luda”, postaje još poznatiji po nastupu na jednom maskenbalu, na kojem se pojavio u liku i kostimu Čarli Čaplina. Od tada pa za ceo život za sve Palančane ostao je majstor Mile Šarlo.

Igranjem pozorišnih predstava u teškim uslovima, pozorišni život Palanke je, uprkos mnogim nedaćama, bio i ostao institucija dostojna poštovanja, izvor i utoka kulturnih, prosvetnih i naprednih ideja, koje su zračile i preko granica ove varoši. Pozorište je okupljalo, bodrilo i pomagalo svaki poduhvat koji je stremio usavršavanju i uzdizanju kulture, duhovnog i boljeg života svojih građana. Međutim kulturnih zbivanja u ovim godinama je sve manje. Grad koji je intenzivno teatarski živeo polako posustaje. Ostaju samo senke i sećanja na stari sjaj.

Opšta politička situacija, strah pred neizvesnošću, i iščekivanje rata ovladali su Palankom. Neposredno pred aprilski rat, svi su osećali stravično nespokojstvo i zabrinutost pred ratnom psihozom i opasnošću od fašizma. A iskustvo ovog naroda je

kazivalo da predstoje godine muka, lutanja, gladovanja i ko zna čega još. Svuda se oseća strah. Dojučerašnji glumci i publika dobijaju vojne pozive. Mobilizacija je počela. Umesto pozorišnih rekvizita glumci dobijaju oružje, a pozorišnu muziku zamenjuju vojnička truba, grmljavina tenkova i zvuk aviona.

Pozorišna zavesa je spuštena. Glumci su spremni sire, ali ne za publiku već za grudobran. Zavesa je spuštena ali za kratko. Hiljadu devetsto četrdeset prve godine, kada je započeo Drugi svetski rat, otpočelo je život novo pozorište, Pozorište Crvenog krsta, koje će menjati imena ali više nikada neće prekidati svoju teatarsku čaroliju. Pozorište je stalna duhovna, životna potreba čoveka u miru, u ratu, u izgnanstvu, i u zarobljeništvu. U tim trenucima života ljudske duše se otvaraju, ispovedaju i isceljuju pred čudesnom magijom glume, zato ono živi i traje.

(KRAJ)

You may also like...

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *