ADOLESCENCIJA – FRAGMENTI SEĆANjA (piše: prof. dr Aleksandar Milojević)  

slika-skole-2U jesen 1963. godine sam se upisao u prvi razred palanačke Gimnazije. Osnovnu škola sam završio u Kloki i Natalincima, u seoskoj osnovnoj školi koja je upravo tih godina prerasla u osmogodišnju, i kada sam pošao u prvi razred Gimnazije prvi put sam bio odvojen od roditelja duže vreme, to duže vreme se produžilo do dana današnjeg. Naime, tada nije bilo mogućnosti da se putuje na relaciji Kloka – Smederevska Palanka, nije bilo asfaltnog puta a ni autobuskog saobraćaja, roditelje sam mogao da posetim, a i oni mene, najčešće jedanput mesečno.

Kada sam prvi put došao u Palanku, a to je bilo prilikom polaganja prijemnog ispita za Gimnaziju, prvi put sam video zgradu Gimnazije koja je tada izgledala, ili se meni čini, grandioznije i lepše nego sada, a smatram da je i danas zgrada palanačke Gimnazije najlepša zgrada u Palanci, a svakako spada u lepše građevine srpskog graditeljstva.

Čini mi se da se tada, sa polaskom u gimnaziju, desio taj odlučujući korak u mojoj socijalizaciji, odrastanju i formiranju ličnosti, u to vreme su profesori, čini mi se više nego sada bili poželjni modeli za identifikaciju. Ja sam tada imao sreću da moj razredni starešina bude gospođa Vera Babić, iskusan pedagog i profesor francuskog jezika, ona je na nas tada delovala roditeljski, zaštitnički, ulivala je sigurnost, poverenje i samopouzdanje.

U drugom razredu Gimnazije opet sreća za mene, ali i za ostale iz tadašnjeg II2, prirodno-matematičkog smera, novi razredni starešina Živorad Žika Ivanović, tada mlad profesor matematike (mi smo mu prva generacija učenika) pun elana, pozitivne energije, demokratski orijentisana ličnost (to sada sa sigurnošću mogu da tvrdim), spreman da podrži tada ono sve najbolje u nama, pomalo buntovne naravi, kompetentan i autoritativan.

Sada, takođe mogu da kažem (posle dvadeset pet godina nastavničkog iskustva, nešto malo u palanačkoj Gimnaziji, a većinu godina na niškom univerzitetu i drugim univerzitetima) da većina mojih gimnazijskih profesora pripada jednoj galeriji likova koja je značajno uticala na formiranje mojih vrednosti, a i sada utiče na neke moje odluke i ponašanje naročito u profesionalnoj karijeri.

Profesor matematike, Radun Šošanić, svojim stavom, pojavom i ponašanjem je tada pomalo odudarao od ostalih kao čovek iz drugog vremena, što on u stvari i jeste bio, bio je predratni gospodin u najboljem smislu te reči, ja sam tada, posmatrajući njega, pokušavao da zamislim kako je to sve izgledalo pre rata. Ovo mi se naročito činilo važnim s obzirom na činjenicu da je zvanična komunistička ideologija tada insistirala na tome da je predratno društvo Kraljevine Jugoslavije bilo trulo, a u mojoj porodici i u selu se nije baš tako govorilo i mislilo jer je u toku rata velika većina bila među pristalicama kraljevske vojske u otadžbini.

Iza prilično strogog i energičnog stava i čuvene izreke magarac jedan profesora fiskulture Milorada Bajovića – Baje krio se jedan dobroćudan čovek velikog srca i široke duše.

Profesor Dragoljub Živković – Psiha, profesor psihologije i filozofije imao je najkontroverzniji odnos prema realnosti, delovao je pomalo odsutno ali nas je često iznenađivao preciznim zapažanjima pojedinosti koje su promakle većini od nas.

Takođe, na mene je snažan utisak ostavio profesor hemije Velizar Mihajlović – Viza koji je iza srogog nastupa krio blagu narav, altruizam i sklonost šeretluku.

Toma Bogosavljević, profesor geografije u čuvenoj pozi sa štapčetom kojim je pokazivao mesta na geografskoj karti, ali i one učenike koje će da prozove i ispita.

Ovde želim da pomenem i tri gospođe, prave dame, profesorku ruskog jezika Nadu Jelić, profesorku biologije Lepu Vlatković i profesorku sociologije Radmilu Aleksandrić.

Naravno da ovde ne mogu da pomenem sve profesore koji su tada predavali u palanačkoj Gimnaziji, ali sigurno ne mogu da se setim nikoga ko je ostavio sasvim loš utisak ili ko je meni ostao u lošem sećanju.

Što se tiče razreda tj. odeljenja IV4 i klime koja je vladala u razredu među nama tada, mogu da kažem da smo bili jedna dobra i kompaktna zajednica u kojoj niko nije štrčao ni u pozitivnom ni u negativnom smislu. Svi smo bili orijentisani na učenje, rad, saradnju, na sport umereno, tako da sada, 35 godina kasnije, posle mog 25-godišnjeg pedagoškog iskustva mogu skoro sa sigurnošću da tvrdim da je proces sazrevanja mog i mojih vršnjaka u tom vrlo osetljivom adolescentnom periodu, u toku gimnazijskih dana bio dobro podržavan i da se odvijao u dobrom društvu, okruženju.

 

Niš, juna 2002. godine                               Prof. dr Aleksandar Milojević

Filozofski fakultet, Niš

You may also like...

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *