Direktor

 

slika-skole-2Uđi – radoznao sam, obamro već od samog poziva i stražarnog sprovođenja dežurnog do zamandaljenih vrata iz čije se utrobe čuo taj preteći glas. Tu, s desne strane mramornog, širokog ulaza u školu, iščekivao sam svoje raspeće, spas od daljih muka i iskušenja, valjda!? Iskušenja, koja su počela pedesetak minuta ranije đačkim „nestašlukom“ na času engleskog jezika u II3 – Gimnazije u Palanci. Protagonisti – drug Jovica, i profesor Ružica i, dabome, ja, uz svesrdačnu horsku pomoć, govorilo se tada u čaršiji – „elitnog odeljenja“ škole. Sve deca iz finih kuća! E, fino boga mi, a ja u tom „finom“ odeljenju naredih profesoru da napusti čas! Sporečkao sam se nešto sa Jovicom, profesor nas ukorio, više mene, nego njega, a ja – uvređen, pa … „Hajd, lepo Vi profesore – napolje! Niste u pravu, nego … ‘ajd, ‘ajd, polako napolje…“

Tako bi, ali sada, šta sada? Učinjeno je!

– Ma nema nikog! To se meni samo pričinjava da me iz kancelarije na čijim je vratima, na crnoj pravougaonoj pločici bilo ispisano belim ćiriličnim slovima „Direktor“, neko mami unutra!? Ipak, vaspitanje nalaže: pokucaj još jednom, oglasi se, ali – ruka se ne diže!? Muči se, previja, vara nadom… da je sve to plod greške, zavere planetarno-palanačkih razmera… Ipak, zgrčih srednji prst… i taman… da… kad iz sobe jeknu još jednom:

– Uđiii – rekao sam!!!

Vrata promuklo zaškrgutaše u zglobovima! Dugooo … tamnički …! Trupih u neprijatnu hladovinu nevelike sobe, i stadoh kraj same ivice izlaznog praga. Visinu plafona prostorije, ni širinu leđa stasitog čoveka u tamno plavom odelu, koji je stajao kraj prozora, uredno začešljane kose na potiljku, ruku prekrštenih na krstima, s desnom šakom u levoj, nisam mogao da sagledam. Plećata figura mramorna, sablasno uvoštena. Blago pognuta unapred, silueta je zurila-tamo, preko ulice, u pravcu SUP-a, mislim…? Ne sećam se…? Vrata izdajnički, promuklim praskom tresnuše za mnom…? Brava ciknu, škljocnu! Muk! Sitno caketanje sata marke „Darvil“, na širokom zglobu leve ruke čoveka kraj prozora, čuo sam kao da mi je bio prislonjen uz uvo. Ili sam to osluškivao svoje cviketavo srce… ne znam više!… Hladna, preteća, beskrajna tišina … Soba sve veća, i sve šira, i sve viša… Ogromna, široka teskoba pritisla sa svih strana, te i ono malo vazduha više ne dolazi do pluća, činilo mi se! Bolna tišina, traje!

Golgota koje sam dopao tada u toj prostoriji, kao da je počela mnogo ranije! Možda još kod upisa u Gimnaziju? A, kad pomislim, gde i u koju drugu školu bih se upisao? I otac i majka su u Gimnaziji maturirali. On u skamijama škole pisao pesme mojoj majci posvećene, pa ih posle čitao na književnim večerima: „ Mislim da nije mnogo/Što uvek želim/Da sjaj tvojih zena/U moje preselim…“, a ona smerno, devojački crvenela u sali. Bili su par kome su zavideli, pričali su mi kasnije njihovi drugovi. O Gimnaziji i njenim profesorima u kući su roditelji rado govorili: „Znaš kada je ono profesor Bakić… A profesor Šošanić mene izvede pred tablu… Profesor Babić je baš bio fin, a Radojka, a tek Desićka…“

I tako, ulica od mirisnog svoda lipa u kojoj se nalazi stara zgrada škole, sa visokim stubovima koji drže prostrani balkon, dvorište gimnazijsko gde počinju prve ljubavi, i uče se prvi košarkaški koraci, pa i jata čavki koje sleću pod krov, od malena su mi bili dragi! Volim je!

A sada, tu, u toj sobi, postiđen zbog svog gesta, stojim u hladnoj tišini, koja se kovitla u svakom kutku i snažnim damarima udara posred grudi… Figura čoveka kraj prozora – nepomična, bezglasna… a „Darvil“ – ciketa, ciketa, jednolično, tugaljivo, mirnooo… Kaplje njegov zvuk i ubada kao vrela igla uvo, pogled mi zamagljuje!

– I… oglasi se tiho figura širokih ramena?

– Pa… prokrkljah grleno, protivno svim zakonima fonetike, želeći, valjda, da nešto kažem. Težak, orkanski uzdah, ote se iz grudi čoveka kraj prozora, ne sačekavši moj odgovor! Iz hodnika škole, ni sa ulice, niotkuda ni šuška… tajac!

– Nismo te tako vaspitavali… lepo, lepo bogami, prozbori najzad figura u tamnom odelu, ne okrećući se. – Idi, naredi, odsečno, vojnički!

– Čuješ, možeš da ideš, sinko, dodaje još oštrije!

Našao sam se najednom u hodniku škole. Svuda kotrljavi zamor gimnazijske mladosti koja je hitala na odmor – na Jeremijine pogačice i jogurt. Oni odvažniji u skrovita mesta školskog WC-a, da podele „po jedan dim“. Bio sam kao pod staklenim zvonom! Nikad više ovo, zakleo sam se u sebi!

Te večeri dugo su bila upaljena svetla u profesorskoj kancelariji na prvom spratu škole. Nastavničko veće, sednica. Sutradan, na času razrednog starešine, uručena mi je đačka knjižica. Na jednoj od strana pisalo je: „… kažnjava se ukorom Nastavničkog veća pred iskljulenje“! Na mestu predviđenom za „roditelja, ili staratelja“, stajao je već potpis sa kaligrafski izvajanim inicijalom slova „J“ i oblim slovom „R“.

Bio je to potpis čoveka iz „one“ prostorije – potpis direktora Gimnazije: Jovan Ristić. Moj otac!

Eto! Tako je bilo!

 

Nenad J. Ristić

You may also like...

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *