Đak kojeg su voleli profesori i profesor kojeg su voleli đaci

slika-skole-2U Gimnaziju sam se upisala davne školske 1962/63., a završila je 1965/66. ne znajući da ću u istoj zgradi provesti i svoj radni vek.

Za mene je Gimnazija bila nešto veliko i značajno. U toj zgradi sam pohađala i osnovnu školu i svakog dana sam se sretala sa učenicima i profesorima koji su mi izgledali tako veliki i nedostižni. Kada sam položila prijemni, postala sam deo tog kolektiva i više nisam osećala strah. Moji profesori su bili divni: Milutin Srećković, Toma Bogosavljević, Viza Mihajlović, Žika i Nega Ivanović, Nada Jelić, Radmila Aleksandrić, Dragan i Lepa Vlatković, Jovan Cvetanović, Dragiša Stojanović, Dragoslav Živković… i da ih ne nabrajam više… Svi su oni tada bili mladi, puni snage i želje da nam prenesu svoje znanje. Sa ovog aspekta, kada se setim svega, mislim da su bili pravični, mada sam onda, kada sam bila đak, smatrala da su prestrogi. Zapravo, nisam sigurna da li je tako bilo jer sam ih kasnije upoznala i kao svoje kolege sa kojima sam delila dobro i zlo ovog našeg prosvetarskog posla.

Žao mi je što u Gimnaziji više ne postoje one lepe aktivnosti koje smo mi imali. Bile su to razne sekcije gde smo se zbilja družili i obogaćivali svoja saznanja. Sport je u to vreme bio veoma razvijen, a puno smo putovali i na razne školske svečanosti po gradovima bivše Jugoslavije. Školske ekskurzije su bile predivne, sa puno sadržaja. Druženje u školi je bilo veoma jako i bilo je u stilu: Jedan za sve – svi za jednog! Nije bilo ovakvih podvojenosti kakvih ima danas, ali valjda je za to kriv način života.

Završila sam Gimnaziju i krenula na fakultet misleći da će Gimnazija ostati samo deo jednog lepog perioda moje mladosti. Međutim, vratila sam se zahvaljujući mojoj omiljenoj profesorki Nadi Jelić, koja me je pozvala da konkurišem za profesora engleskog jezika, pošto je moja profesorka Ružica Beljin otišla iz Gimnazije. Tako sam se obrela u školi  koju sam netom napustila, ali sada sa one druge strane. Mislim da sam imala veliku sreću što sam se zaposlila u Gimnaziju jer sam, kao mlad profesor, u svemu imala punu podršku svojih bivših profesora, a sada kolega. Bila sam ponosna što radim sa onima koji su do juče bili moji vaspitači. Nadam se da sam i ja uspela da prenesem deo svog znanja mojim učenicima, kao što su to oni učinili meni.

Kriterijum ocenjivanja tada je bio daleko stroži. Tražilo se mnogo više od učenika, a kako godine prolaze, mislim da je kriterijum sve slabiji, što je rezultat opšteg stanja u društvu, odnosno velikog nezadovoljstva, kako među profesorima, tako i među učenicima.

I tako, prođoše 30 godina i ja odoh u penziju puna uspomena – uglavnom lepih, ponosna što sam u ovoj zgradi bila i đak kojeg su voleli profesori i profesor kojeg su voleli đaci (bar tako mislim). Postoji li nešto lepše?

Jelena Novaković,

prof. engleskog jezika

You may also like...

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *