Gimnazija “Sveta Đorđević“ u mojim sećanjima

Smederevska Palanka, ulica Vuka Karadzica, gimnazijaUspomene iz mladosti skoro uvek imaju sladak ukus. Uvek se dogodi taj neminovni odabir u oku sećanja kada se prašinom pospe sve ono što je bilo neprijatno, a kroz sito propuste i jarkim koloritom oboje doživljaji i trenuci radosti.

Radost, igra, druženje, iščekivanja, snovi, nadanja, ljubavi i po koji pismeni zadatak. To je ono što boji moja sećanja na gimnazijske dane. I naravno, čitava galerija likova.

Vreme je tada stajalo. Prolazili smo kroz njega kao kroz kaleidoskop i verovali da je čitav kosmos tu samo zarad jedne naše želje.

Središte kome smo svi gravitirali, zdenac sa koga smo se napajali životnim sokovima, znanjima, iskustvima, bila je upravo ova stara, za palanačke prilike monumentalna zgrada, u ulici Vuka Karadžića.

U to vreme, škola je još uvek imala nešto od šarma i atmosfere elitne škole. Iako nas je, što bi rekao pesnik, već bila zahvatila zapadnjačka reka, biti gimnazijalac nije bila mala stvar. Gimnazija je sama po sebi bila institucija, ali je i gimnazijski profesor ili đak Gimnazije takođe bila neka vrsta institucije.

Iako crno-beli svet naših đačkih uniformi nije bio autentičan, već samo puka forma koja nam je teško padala, poštovanje koje smo osećali prema profesorima i ozbiljnost s kojom smo prilazili ovoj instituciji bili su stvarni.

Mladost je sama po sebi neobuzdana i plaha, i neću da kažem da nije bilo nestašluka i izleta u nepoznato. Takvih stvari se najčešće i sećamo na generacijskim sastancima, kada nam se čini da se ničim drugim nismo u školi ni bavili do zabavljanjem i zbijanjem šala. No, na drugi pogled, dešavalo se tu nešto mnogo složenije. Sazrevali smo i postajali ljudi pod budnim okom naših profesora.

Božiju vam kuvaricu, magarčine jedne, gde vam je oprema? – orilo bi se često školskim dvorištem. Naravno, bio je to naš profesor fizičkog i direktor Gimnazije Milorad Bajović, namrgođen i ljut, kome nije bilo teško da udeli i po koji vrući šamar. Primalac šamara bi ga podnosio stojički i bez pogovora, jer ruku na srce, bio je zaslužen. A ispod crnih oštrih brkova našeg profesora, već za koji minut, zatitrao bi osmeh. Voleli smo ga i tako prgavog i prekog, jer je i on nas voleo, a mi smo to osećali.

Enciklopedijo, otvori se! – rekao bi tihim, baršunastim glasom naš profesor književnosti Milutin Srećković, obraćajući se đaku koji se upinjao da dobije dvojku. Dede da vidimo. Dante Aligijeri, Božanstvena komedija. Proveo nas je, boga mi, taj divni čovek kroz svih devet paklenih ali i božanstvenih krugova, ne bi li nam udahnuo malo razumevanja i ljubavi za svet literature. I na književne večeri smo išli pod moranje, ali je vredelo. Zavoleli smo lepu reč i shvatili da je blagotvorna, da hrani, i, hvala mu na tome.

Evo kao da sada vidim kako hodnikom jezdi, kao iluzija, kao dašak vetra, naša lepa profesorka Mirjana Mitrović, da nam prepriča boje, da nam oboji misli, da nas upozna sa Sezanom, Moneom, zagonetnim osmehom Mona Lize, da nam pokaže čarobnu kičicu za koju vredi živeti.

Često sam se pitala da li moja razredna Miroslava Elek ima u sebi nemačke krvi, ili su je studije nemačkog jezika učinile takvom. Odgovornom, vrednom, principijelnom, zahtevnom, no u dubini duše toplom. Also, ima tu nečeg. Možda nismo naučili svaku deklinaciju. Nemački je, najposle, težak jezik. Ali smo naučili da je jezik mnogo više od deklinacija i padeža, da je živ, da komunicira najlepše emocije.

U oku moga sećanja vrte se, kao na karuselu, likovi mojih profesora, smenjuju se slike, naviru uspomene, a isprepleteni sa njihovim nižu se likovi mojih drugara, obešenjaka i mladih dama, koji sunčanim karucama nestrpljivo hrle ka svojim akademskim danima.

U današnje vreme učionicama palanačke Gimnazije žumore glasovi nekih drugih đaka, neke nove mladosti. Sada mojih đaka.

Slučaj je hteo da se ponovo obrem ovde, ali ovoga puta u drugoj ulozi.

No, ja našu Gimnaziju, iako oronulu i posrnulu pod teretom teških okolnosti, još uvek gledam onim istim očima, punim ljubavi i nade da ćemo joj vratiti stari sjaj.

Jer, najposle, Gimnaziju ne čine ovi visoki ispucali zidovi, ni polomljene klupe, ni opustošeno dvorište, već ova mladost, nestišljiva i poletna, svakako različita od naše, u koju ja svim srcem verujem.

 

 

 

30.03.2001.            Bojana Radosavljević, profesor

 

You may also like...

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *