JEDAN MILION

slika-skole-2Osnovnu školu, četvorogodišnju, regularno smo, đačići generacije iz koje sam, završili o Vidovdanu. Onda je trebalo ići na prijemni ispit za upis u Realnu gimnaziju.

Bila je poslednja godina Velikog rata, 1944. Meseci kraja proleća i leta u kojima su nebesima gotovo iz dana u dan, često i noćima, brodile stotine, hiljade, savezničkih aviona-tvrđava ka udaljenim ciljevima; često se rasterećujući, na žalost i tugu, i nad srpskim gradovima.

Grupa devojčica i dečaka, koja je prethodno dve godine išla u zabavište, kod gospođe Bojke Nešić u staroj zgradi Škole kod crkve, četiri razreda je, ratnom nesrećom, učila i provela što po kafanama (Drenjinoj, Diskovoj, Kod dva seljaka, Smederevu), što u školi u prirodi na najbližoj periferiji varoši (bagremaru Srete Đokića ili Šulejića vinogradu). Zgrade osnovnih škola i Gornje (kod crkve) i Donje (kod žitne vage, u Màli), baš kao i Gimnazije zaposele su bile neke vojske.

Prijemni ispit smo imali pod sličnim uslovima, otežanim utoliko što su neke vojske odlazile, neke se spremale da odu, a neke se očekivale da tek dođu. Doduše, alarmi Achtung, achtung sve ređe su se oglašavali a iznenadni doleti, poput stršljenova, nekih malih aviona iz kukuruzišta, pikavaca, plašili su svet a ponekad su i mitraljirali Silos i teretnjake na peronima i uveliko nagoveštavali neko drugo vreme.

Svi strahovi od dolazećeg ispita nisu mogli biti umanjeni iščekivanjem nečeg novog, za dečije glavice – nejasno svetlog. Njihovim roditeljima i budućim profesorima trebalo je dodati, uz kontrolisanu euforiju zbog izvesnog oslobađanja od okupacije i svekolike strepnje od nepoznatog što neminovno nadire.

Ispiti su srećno okončani za sve kojima je proveravana spremnost za dalje školovanje. Dobro pamtim: u staroj kafani, dosta kasnije srušenoj, u današnjem kompleksu „Dejanović“, iz matematike sam imao zadatak – napiši broj jedan milion; napisao sam a ispitivao me je moj kasniji profesor latinskog jezika, poštovani Voja Babić.

U prvoj dekadi oktobra, stiglo je oslobođenje. Brzo je trebalo poći u školu. Bili smo prva postokupacijska generacija u prvom razredu Realne gimnazije. Bejaše nas podosta, čak za pet odeljenja. Nastavnika, pak, premalo. Profesorka Vera Babić nas je, u prvom pet, učila iz čak pet predmeta.

U stvari, ta i sledeća godina bile su vreme „uvođenja u red“ i svekolikog prilagođavanja novim okolnostima. Saglasno novim odnosima u svetu, država je postavljena na nove osnove a istovremeno je trebalo ići u obnovu i izgradnju razorene zemlje, jer gotovo da je aforističar u pravu – „pre rata nismo imali ništa a onda su došli Nemci i sve nam uništili!“. Novu školu za novo društvo je tek trebalo profilisati. Zato izgleda normalno da u to vreme provizorni nastavni programi podrazumevaju, ne samo teorijsko obrazovanje već i vaspitavanje i đaka i nastavnika u radno-fizičkom aktivitetu. Škole su, gledano iz današnje vizure i u filozofskoj ravni, imale prevashodni cilj stvaranja inženjera ljudskih duša. Časovi u školi u klasičnom (i današnjem) smislu nismo imali previše, jer smo i mi đaci, i nastavnici, školu pohađali i okupljanjem u pionirskoj organizaciji, manifestacijama podrške subjektivnim snagama ali i raščišćavanjem kruga kasarne (o čemu je u jednom od svojih prvih brojeva beogradski „Pionir“ objavio jedan moj člančić). Udžbenika i literature, razumljivo, nije bilo pa je kreativnostima profesora otvoreno široko polje a učenicima je data prilika da unapređuju brzinu upisivanja diktiranih lekcija u svaštare. Stanje nije bivalo mnogo bolje ni u sledećim razredima, te gotovo da smo maturirali iščitavanjem zapisa iz jedne jedine svaštare. Da, izuzetak su bili spravočnici iz ruskog a kasnije udžbenici za nemački ili francuski i latinski jezik. Ali, tu je problem bio metodološki: iscrpljivanje u usvajanju gramatike i pravila književnog izraza a zapostavljanje živog govornog jezika koji nam je ipak ostao udaljen; kao da smo se svi spremali za filologe …

Vremenom se stanje stabilizovalo, pa je s ukupnim progresom, porodičnom brigom i s velikom ljudskom i pedagoškom pomoći nastavnika, generacija odnegovana i obrazovana u dobre građane i solidne stručnjake.

Patina vremena od skoro šest decenija krije mnogo doživljenog u školi, ali i čini oplemenjenom pozlatu nezaboravnog drugarstva i sećanja na profesore uz koje smo stasavali.

Uz veliki rizik da se ogrešimo o neke ličnosti iz plejade cenjenih profesora, neki likovi su iz nezaborava generacije.

Uvek ću pamtiti junačke i fatalistički obojene priče životnošću nabijenog Ace Bogdanovića; poštovati dostojanstvenost Vere Babić i voleti žovijalnost i, mladeži primerenu, finu frivolnost Voje Babića; ostaće  u nama majčinska nežnost Bose Bulatović, i  zagonetnost njenog muža Bulata; uvek će imponovati gospodstvenost Šošanića i umnost Bakića; a pokatkad mnogi od nas i sada će se u snu trzati kada u odeljenje uleti za đake mač božji a uvek pravedni matematičar Maksa Stanojević.

S najvećim poštovanjem, pak, generacija se seća stroge gospođice Vidosave Dešić. Od male do velike mature nam je bila razredni starešina a mi smo njoj zamenjivali porodicu.

 

Sreten Vladisavljević

 

You may also like...

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *