Maturanti školske 1974./75. godine

Smederevska Palanka, ulica Vuka Karadzica, gimnazijaVeoma je teško da objektivno govorim o generaciji koja je u palanačkoj Gimnaziji maturirala školske 1974./75. godine, delom zato što sam joj i sama pripadala, a delom što ni danas, posle skoro 30 godina, među lekarima, inženjerima i uspešnim zrelim ljudima vidim gotovo svakog od svojih drugova. Poznato IV4, sa ponosom je vodio mlad, vedar i ambiciozan profesor Žika Ivanović. Strog na časovima matematike, zaštitnički se postavljao prema neobuzdanoj mladosti, roditeljski nas kritikovao i kažnjavao u učionici, a štitio i opravdavao u zbornici.

Ako kažem da su se profesori žalili što nemaju pitanja koja će ostati bez odgovora, svi će reći da se preterano hvalim, ali bi im takvo mišljenje u potpunosti osujetila jedna ranija, prilično dirljiva situacija. Svi smo već bili sigurnim koracima na pravom životnom putu i školskih dana se sve ređe sećali. Već sam iza sebe imala više godina lekarskog staža, kada je na Odeljenje interne medicine primljen meni poznat i izuzetno drag pacijent. Bilo mi je veoma žao kada sam u izuzetno teškoj situaciji videla pravog barda srpske pisane reči. Tada, a i danas, ponos svih nas je, da nas sa književnošću  upoznaje neko ko je bio mnogo više nego profesor, gospodin Milutin Srećković.

Iznenadila sam se kada me je, zbog bolesti oslabljenog vida, prepoznao još po glasu. Kroz neobavezan razgovor kasnije sam saznala da se profesor i posle dvadeset godina seća imena svih nas, i to ne samo po nestašlucima, već pre svega po dobrom učenju i valjanom znanju.

Profesor Psiha ozbiljno savetuje svoje učenice na ekskurziji kada smo smešteni u istom hotelu sa ekskurzijom srednjoškolaca iz Sarajeva.

Profesor:  Sa ovim momcima iz Sarajeva se družite samo pod sijalicom od 60-100 sveća.

Učenice odgovaraju u horu: Važi profesore, obećavamo …

Kada danas, iz perspektive zrele osobe bolje pogledam na te dane, često mi pažnju okupira neka od još i tada dvosmislenih situacija sa časova filozofije. Školski običaj je svuda, pa i kod nas bio da se časovi na kojima profesor propituje ponekad ne posećuju u velikom broju. To što smo bili pred maturom i imali reputaciju dobre dece, nestašluk nam se činio još slađim. Poštujući dogovor na času, ostalo je samo par onih najozloglašenijih, dok su svi ostali u đačkom žargonu – pobegli. Očekivana reakcija je bila opšte iznenađenje, ali se desilo suprotno. Profesor je ušao, upisao čas i veoma pažljivo saslušao i prihvatio 25 objašnjenja za odsustvo. Počeo je da predaje četvorici kao da je sve u najboljem redu. Izvinjenja razrednog starešine je primao sa čuđenjem, a nas je ostavio sa pitanjem ko je kome doskočio, mladost i dosetljivost ozbiljnosti ili iskustvo i domišljatost nepromišljenosti.

Još niz sličnih događaja mi nameću misao da su nas vodili dostojni vođstva, da su nas učili pravi učitelji, znanje nam davali znalci i da su od nas ljude pravili pravi ljudi.

 

Dva od ukupno šest lekara:

Dr Verica Đorđević, internist-nefrolog

Dr Ljubica Rajčić-Radisavljević, fizijatar

(2001.)

You may also like...

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *