NEKA SEĆANjA NA GIMNAZIJSKE DANE

Smederevska Palanka, ulica Vuka Karadzica, gimnazija

Godina 1933/34.  Profesor Ivan Medved – srpskohrvatski jezik.

 

Koji su predlozi sa drugim padežom – reci ti Najdane. Ja nabrojah nekoliko, a Medved će meni Sedi dole, to je taman za jednu dvojku. Misleći da sam za izvesno vreme prebrinuo, nisam odmah naučio. Ne lezi vraže, opet me prozva idućeg časa, ja ponovih ono malo što sam već znao. Medved će meni Sada imaš dva plus. Vidim ja da je vrag odneo šalu. Zagrejem stolicu i naučim sve napamet. Medved je bio uporan, pa me prozva i treći put. A ja ću: od, do, iz, između, sem, osim, oko, van, zbog, radi, više, usled, mesto, pre, posle, nakon, duž, kod, kraj, pored, ispred, iznad, vrh, ispod, na dno, pod dno, u dno, čelo, uoči, sred. E, moj Najdane, da si prvi put tako znao, imao bi peticu a ja bih te ostavio na miru. Kada se sve sabere, to ti je samo trojka pored tolike muke. 

Naravoučenije: Naučite deco lekciju na vreme. Ja sada imam 82 godine i još uvek znam lekciju napamet, koju sam još tada naučio.

 

Godina 1937/38.  Profesor Natalija Cvetković – zoologija

 

Ne sećam se šta me je Natalija pitala, ali sam lekciju dobro znao. Dok sam odgovarao, nastavnica je prišla prozoru, uhvatila se za kvaku i naslonila glavu. Kada sam završio sa izlaganjem, nastao je tajac. Drug do mene brzo dohvati knjigu, nađe lekciju, pa će meni: Čitaj, zar ne vidiš da je izgubljena? Ja polako pročitah celu lekciju. Opet ništa. Drug će meni Čitaj ponovo! Ja počeh ispočetka. Počeše drugovi da se smeju naglas. Valjda je taj žamor probudio, pa će meni: Sedi, sedi, to ti je sve nekako na staklenim nogama. Možete li da zamislite kakav je tek tada smeh nastao jer su svi videli i čuli o čemu se radi. Ali, šta se tu može?

Današnji đaci bi za slične stvari svi štrajkovali. Za takve metode, u to vreme se nije ni znalo.

 

Godina 1938/39.  Dragoljub Marković, direktor

 

Direktor Marković je važio za strogog direktora. Nama je bio zabranjen korzo i javni nastup za Fudbalski klub. Mnogo sam se namučio i dovijao na razne načine da bih odigrao neku utakmicu u Palanci. Mnogo mi je u tome pomogao profesor nemačkog jezika, koji je i sam bio fudbaler i samim tim dobrovoljno se prijavljivao za dežurstvo na stadionu a mnogo i sam reskirao. Slučajnost se ipak desila. Naime, jednoga dana moj stariji drug Perica, koji je bio dopisnik Pravde (tadašnje novine)  zamolio me je da mu dam jednu moju fotografiju da bi kompletirao svoj album svih fudbalera FK Jasenica. Direktor Marković je svakog jutra stajao ispred svojih vrata dok su učenici ulazili u školu. Ulaz je bio iz dvorišta, svi su morali da prođu pored njega. Ne sluteći šta me čeka, i ja sam išao kuda i ostali. Dok sam skidao kapu da ga pozdravim on mi je pokazao da stanem u stranu. Skoro sam se onesvestio, jer do tada nisam imao ni ukor razrednog starešine. Kada je zazvonilo za početak časa, uveo me je u svoju kancelariju sa rečima: Izvolite gospodine, izvolite sedite. Hoćete li mi reći kako se to dospeva do novina. Ja sam 20 godina direktor pa mi nijedna slika ne izađe u novinama. Sav u znoju i zanemeo nisam znao gde se nalazim. Pošto me je dobro odmerio, reče mi: Sreća tvoja što si dobar đak i odličnog vladanja, trči na predavanje. Jedva sam stigao do učionice.

 

Godina 1939/40. Radun Šošanić – matematika, razredni starešina

 

Nikada nisam mnogo učio, ali sam zato bio pažljiv na času. Nikada nisam sedeo u prvoj klupi. Kako obično biva, i to je moralo da se desi, i to baš posledenjeg polugodišta pred maturu. Od drugog razreda do tog momenta, uvek sam imao najmanje četvorku iz matematike. Na časovima sam bio miran, ni danas mi nije jasno zbog čega se sve to desilo! Kada je trebalo da odgovaram tj. izađem kod table, uvek je to bilo sa rečima: Sada će to Najdan, naša sreća, naša nada nama sve lepo da objasni. Jednoga dana sam ja to sve lepo upropastio. Naime, trebalo je da sednem u prvu klupu. Zapanjen ovim, samo sam rekao da nikada nisam sedeo u prvoj klupi od osnovne škole do mature. Na to će on: E, pa došao je red i na tebe.

Posledice: Dragi moj razredni me obori, ali na popravnom dobijem četvorku. Ponovo me obara na maturi, a na popravnom opet dobijem četvorku. Eto tako ja maturirah.

Ovo su bila moja pamćenja za sva vremena sa napomenom da dvojka nije bila, u ono vreme, prelazna ocena. Neka moja sećanja nisu bila vredna pažnje a neka, s obzirom na vremensku distancu od preko 60 godina, su izvetrela.

 

 

Najdan Jocić

You may also like...

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *