Pismo iz Amerike

Smederevska Palanka, ulica Vuka Karadzica, gimnazija

Sa ove distance, vremenske i prostorne (pisano u Americi), mogu reći da se sećanja na moju đačku i profesorsku Gimnaziju stapaju u – nostalgiju.

Pretpostavljam da se mnogi profesori palanačke Gimnazije i danas sećaju generacije maturanata 1982/83., koji su bili ubeđeni da mogu skoro sve: i da laju na zvezde (što se uglavnom pokazalo kao pogrešna procena), a i da ih se domognu u što kraćem roku (uspešnost – bez statističkih podataka). Naravno, sva ta energija nije uvek išla tokovima usmerenim i odobrenim od strane profesora i/ili roditelja, te su mnoge usijane glave i oštri komentatori završavali u direktorovoj kancelariji – na razgovoru.

Međutim, đački problemi se nisu samo notirali (što je danas preovlađujući običaj), već su svi pokušavali da ih reše (čak i sami učenici!). Da je postojala titula Ekspert + za iznalaženje najboljih ili najbezbolnijih rešenja, razredni starešina tadašnjeg IV1, Jelena Novaković, sigurno bi je osvojila.

U svet su nas poslali sa dobrim znanjem (želeli to da priznamo ili ne, uglavnom zahvaljujući profesorima), nekim neozbiljnim idealima (to zahvaljujući roditeljima i celokupnom društvu), sa sećanjima na uzbudljive ekskurzije, školske odmore često od životne važnosti (bar za zaljubljene), i sa pravim prijateljima koji su, meni lično, oduvek predstavljali najbolji  proizvod đačkog života.

Srećom ili nesrećom, vrlo sam brzo napravila polukrug i vratila se u Gimnaziju – ovog puta kao profesor. Za četiri godine sve se promenilo: đaci (naravno!), način školovanja (!!), ekskurzije (zašto?), čak i neki moji nekadašnji profesori (lična procena).

I sada, gledano iz ugla jednog profesora sa dugogodišnjim stažom, čini mi se da je gimnazijska slika doživela neku vrstu modernističke rekonstrukcije – oblici su malo neobični, boje zagasitije, ali je celokupna kompozicija interesantna i lepa.

Generacije đaka koje pristižu, na žalost, već nose sa sobom iskustvo življenja sa problemima, i oni nemaju prevelikih iluzija o svetu koji ih očekuje. Nekadašnji idealizam se, s pravom, izgubio.

Ipak, sasvim je očigledno da optimizam i pozitivna energija mladih ljudi, srećom, opstaju uprkos svim smerovima društvenih kretanja. Ti novi (koji uopšte nisu klinci) imaju ideje, znanje (uvek taman onoliko znanja koliko im je potrebno), i prepoznatljivu, tvrdoglavu ubeđenost da mogu sami da biraju svoje mesto pod suncem, i to je vrlo važno i vredno poštovanja svih nas.

Mislim da su, samo, negde usput, značaj drugarstva zamenili nekim drugim vrednostima. Ili, možda, mi stariji ne umemo da prepoznamo avangardu.

 

Vesna Vraštanović

(nekadašnji maturant palanačke Gimnazije)

Vesna Obradović

(profesor palanačke Gimnazije)

Gainesville, Florida, USA

Proleća 2002.

 

 

 

You may also like...

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *