PROFESOR I DIREKTOR GIMNAZIJE

2341-1317330262-9398-29453_446028521216_683516216_6169413_1948390_nSećanje na Gimnaziju počinju sećanjima na okolnosti mog dolaska u Palanku iz radoznalosti.

Krajem avgusta 1966. godine bio sam na odmoru u Mostaru, kada sam dobio poziv za telefonski razgovor na broj telefona 31-057 iz Smederevske Palanke. Pretpostavljao sam da je poziv poslao moj kolega i prijatelj sa studija Ljubomir Simović. Prijatno sam se iznenadio kada mi se javio profesor Srboljub Zdravković, direktor Gimnazije i na preporuku mog drugara sa studija, ponudio da dođem da radim u Gimnaziji. Pošto sam već u Beogradu bio primljen na tri konkursa u tri škole, obećao sam da ću da dođem na razgovor. Iako sam u Palanku dolazio samo nekoliko puta, na proputovanju, već sam imao poznanike među ljudima od posebnog ugleda kao što su profesor Milutin Srećković, profesor Jovan Ristić, Slavko Jeftić i priličan broj drugih. Direktor Gimnazije mi je ponudio platu za 22 odsto veću nego u beogradskim školama. Ponuđena plata uz već stečena poznanstva, mirnoća i toplina malog grada, prevagnula je da svoju životnu sudbinu vežem za Gimnaziju.

U Gimnaziji sam proveo od 1966. do 1993. godine.

Profesorski kadar u Gimnaziji bio je uvek prvorazredna briga direktora škole, pa me je kolektiv koji sam zatekao u Gimnaziji impresionirao brigom za uspeh i renome škole, a u okviru toga posebno mesto je imalo prihvatanje mladih kolega i pružanje pomoći u prilagođavanju, životu i radu škole. Na temeljima iskustva starijih, entuzijazma i ambicija mladih, stvarana je neprolazna snaga i vrednost nastavničkog kolektiva i autoritet škole. Predanost nastavničkog kolektiva interesima gimnazije najbolje ilustruju reči profesora Milutina Srećkovića: „U stanju smo da za nož hvatamo golim rukama, kada je u pitanju interes Gimnazije“.

Kao ilustraciju snažnog jedinstva kolektiva ističem divna sećanja na profesora Vojislava Babića. Njegov jedan sin je moja generacija, što je često isticao sa posebnim zadovoljstvom, ali u druženju pokazivao mladalački duh i prosto uživao da se druži sa mlađima i uvek bio spreman da pomogne, ohrabri, posavetuje kako na poslu, tako i u životu. Doživljavao sam ga kao dragog kolegu, kao roditelja i učitelja.

Sednice Nastavničkih veća bile su prava škola stasanja i sazrevanja mladih u stručnom, pedagoškom i organizacionom smislu.

Kriterijumi ocenjivanja bili su apsolutno na visini. Ovo se jasno može sagledati iz godišnjih izveštaja 1967-72. godine. Na kraju nastavne godine razred je završavalo 70-75 odsto učenika, popravni ispit polagalo oko 20 procenata a razred ponavljalo oko pet odsto. Iz ovakvog kriterijuma ocenjivanja proizlazio je kvalitet. Učenici koji su Gimnaziju završavali sa dobrim uspehom, uspešno su upisivali i završavali najteže fakultete kao što su Medicina i Tehnički fakultet. Uspešnost polaganja prijemnih ispita na Tehničkom fakultetu u Beogradu, standardno je bila oko 90 odsto.

Broj vukovaca bio je po dva do tri učenika u najboljim generacijama. Odeljenje IV4 školske 1967/68. godine, tri godine bilo je najbolje odeljenje u školi. Nijednog vukovca nisu imali ali svaki peti učenik ovog odeljenja postao je doktor nauka u svojoj struci. Kriterijum ocenjivanja, ostao je na zavidnoj visini do ukidanja Gimnazije. Kao potvrdu ovoga ističem da je Zoran Vuruna četvrti razred završio sa dobrim uspehom 1979. godine, kada su gimnazije, na žalost, bile formalno ukinute, ali bez problema je upisao i završio Građevinski fakultet.

Svi mi koji smo decenije proveli u Gimnaziji, najradije bismo kao ružan san zaboravili, usmereno obrazovanje. Meni je to posebno palo teško, jer sam u to vreme pored redovnih poslova u školi, obavljao i poslove prosvetnog savetnika na teritoriji Podunavskog regiona. Sa druge strane po nekim samoupravnim ključevima dobijao sam zaduženja od stručnih aktiva, škole, opštinskih institucija i komisija da učestvujem na brojnim sastancima, gde se raspravljalo o koncepciji i realizaciji sistema usmerenog obrazovanja. U svim raspravama bio sam žestoki protivnik katastrofalnoj koncepciji opšteg i stručnog obrazovanja u srednjoj školi. Jednom prilikom, posle dužih polemika na savetovanju u Beogradu, jedan moj kolega i prijatelj mi reče: „Ćuti čoveče, otići ćeš u zatvor“. Sva protivljenja ljudi od struke i nauke bila su uzaludna.

Školske 1977/78. godine upisana je prva generacija srednjeg usmerenog obrazovanja. Prve dve godine bile su zajedničke osnove i obavezne za sve srednjoškolce, tako da je praktično, osnovno obrazovanje produženo na 10 godina. Svaka škola je morala da ima najmanje jedno proizvodno zanimanje i mi smo tako dobili da pored ostalih zanimanja školujemo i građevinske tehničare.

Gimnazija je preimenovana u Obrazovni centar i prema tradiciji škola je dobila struke i zanimanja koji su negovali osnove fundamentalnih prirodnih i društvenih nauka. Zahvaljujući renomeu škole i kvalitetu nastavničkog kadra kroz programe trećeg i četvrtog razreda usmerenog obrazovanja, nastavljena je tradicija Gimnazije pa su iz naše škole izlazili đaci dobro pripremljeni za upis na fakultete.

70-ih i 80-ih godina i sve do pojave usmerenog obrazovanja, gimnazijski udžbenici i prateća literatura bili su na zavidnoj visini. Bez obzira na kvalitet udžbenika, beleške učenika su bile dragocene, a među profesorima vladala su podeljena mišljenja o njima što je zavisilo od predmeta. Ja sam imao vrlo precizan stav prema beleškama učenika. Beleške učenika moraju da budu osmišljene u planu i pripremi celovitosti časa i na takvim beleškama sam insistirao najmanje iz dva razloga. Prvi razlog je što takve beleške olakšavaju učenje, a drugo što takve beleške mogu da budu pravi materijal za uvid u rad nastavnika i realizaciju celovitosti nastavnog programa tokom cele godine.

Uvođenjem usmerenog obrazovanja sa udžbenicima i pratećom literaturom zavladalo je takvo stanje da se može reći: programi loši udžbenici nikakvi. Ja sam časove pripremao sa vrlo preciznim činjenicama šta učenik treba da zabeleži i nauči. Moram da priznam, bez lažne skromnosti, da mi je laskalo kada saznam da nastavnici u drugim školama beleške naših učenika koriste za predavanja na časovima.

Iz jedinstva kolektiva proizlazio je smisao za druženje, što je bio poseban kvalitet i snaga kolektiva Gimnazije. Često i lako smo nalazili razloge za druženja i slavlja. Stručni ispit položio sam kada su položili Ljubica Marković i Petar Krneta. Mi smo skromnim slavljem to polaganje proslavili, jedne večeri, ali se slavlje nastavilo do samoga jutra. Krajem svake školske godine, kao zahvalnost za celogodišnje napore organizovani su izleti na dan-dva, a najduže je trajala ekskurzija u SSSR 15 dana. Svi izleti pored zabave i rekreacije imali su snažan edukativni karakter. Posebno mesto u druženju imaju posete gimnazijama u drugim gradovima, a najbrojnije su bile obostrane posete Gimnaziji iz Škofija Loke koje su trajale po nekoliko dana svake druge godine, dok prijateljstvo nije okončano raspadom Jugoslavije.

Sva naša druženja i putovanja uvek su bila ispunjena nezaboravnim šalama, anegdotama i vicevima da je smeha bilo do suza, a vreme prolazilo filmskom brzinom. Glavni igrač na sceni redovno je bio profesor Milutin Srećković, a među mlađima imao je zanimljive pratioce.

Đačke ekskurzije su bile deo vaspitno-obrazovnog procesa koji verovatno nigde nije sa toliko odgovornosti planiran, pripreman, analiziran i izvođen kao u našoj školi. Za sve razrede postojali su planovi koji su obuhvatali istorijske znamenitosti i prirodne lepote od Bleda do Ohrida i od Dubrovnika do Đerdapa.

Vannastavne aktivnosti su bile sastavni deo obrazovno-vaspitnog rada. Svi stručni aktivi i svaki nastavnik obavezno su imali svoja zaduženja i operativni plan rada za tekuću školsku godinu. Iz celovitog nastavnog procesa i preko slobodnih aktivnosti škola je postizala najveća priznanja, jer su naši učenici bili masovni učesnici na republičkim i saveznim takmičenjima. Najveći uspeh postignut je plasmanom na matematičkoj olimpijadi školske 1966/67. godine, gde su u ekipi bili Milutin Obradović i Radoslav Gojković. Sličan uspeh je postignut na Svetskom takmičenju mladih saobraćajaca 1986. u Varšavi gde sam vodio mog učenika Dobricu Spasića.

Posle 10 godina stručnih kritika, kritika privrednika i nezadovoljstva roditelja i učenika izvršena je takozvana reforma srednjeg usmerenog obrazovanja. Suština reforme bila je u tome što su usmerenja uvedena od prvog razreda srednje škole, dok su struke i zanimanja uglavnom  ostali.

Po ovom programu upisan je prvi razred srednje škole 1987/88. godine. Koliko je vredela ova promena dovoljno potvrđuje činjenica da je posle tri godine izvršena nova reforma srednjeg obrazovanja. Ona je, nažalost, bila vraćanje unazad 23 godine na tradicionalne gimnazije i srednje stručne škole. Tako naša škola ponovo postaje Gimnazija 1990/91. godine, kada je upisan  prvi razred gimnazijalaca.

Zbog ovako brzih reformi u mom direktorskom mandatu 1989-93. u školi su egzistirali nastavni programi iz tri reforme, što dovoljno potvrđuje složenost organizovanja rada škole. Posebni problemi su bili ukidanje nekih nastavnih predmeta i uvođenje novih, što je neke profesore ostavljalo bez časova, a za nove predmete nije bilo odgovarajućeg kadra. Teško jeste bilo ali časovi su bili stručno zastupljeni i redovno držani čak i školske 1991/92. godine, kada je zbog ratnih sukoba u zemlji u jednom trenutku četvrtina nastavnog osoblja bila mobilisana.

U okviru režimske politizacije svega u državi, krajem 1992. i početkom 1993. godine Ministarstvo prosvete RS u roku od dve nedelje postavlja Školske odbore, raspisuje i rešava konkurse za direktore svih srednjih škola u Srbiji sa striktnim zadatkom da se smene svi direktori škola koji nisu članovi SPS-a.

Kao veliki broj škola u Srbiji i kolektiv Gimnazije i većina članova Školskog odbora se izjasnila protiv partijskog nametanja direktora bez uvažavanja mišljenja kolektiva. Ja nisam prihvatao nuđena članstva nijedne političke stranke tako da mi je ishod konkursa unapred bio poznat.

Uz zahvalnost kolektivu škole na podršci i saradnji 1993. godine otišao sam iz Gimnazije na drugo radno mesto.

 

Trifko Sušić

You may also like...

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *