Profesori i učenici

Smederevska Palanka, ulica Vuka Karadzica, gimnazija

U Gornjem Milanovcu provela sam pet godina profesure i to su najsrećniji dani u mome profesionalnom životu. Tu se rodio i moj stariji sin Vladislav. Moj otac je držao do sebe i smatrao je da su naše mogućnosti daleko iznad života malog mesta. Pod njegovim uticajem, moj muž i ja smo tražili premeštaj i došli u Kruševac. Rat je bio na pomolu i morali smo da se približimo svojima. Tako smo došli u Palanku.

Moj muž Vojislav i ja smo počeli da radimo u Gimnaziji. Mučili smo se po tuđim stanovima dok nismo sagradili kuću, ali prošlo je dosta vremena da to ostvarimo, skoro kada je stariji sin pošao na studije.

Rodno mesto moga muža nas je relativno dobro prihvatilo, mada su vremena bila teška. Rat. Okupacija. Oslobođenje. Sve smo to pregurali preko glave. Politikom se nismo bavili, jer smo bili ljudi koje je interesovala kuća, deca i struka. Moj muž je radio mnogo na struci i odlazio na specijalizaciju kao stipendista Vlade Francuske, početkom 50-ih godina, u Grenobl i Pariz.

Predavala sam francuski, latinski i srpski jezik.

Družili smo se sa svima u kolektivu, posebno sa bračnim parom Bulatović. Drugovala sam sa Milevom Josifović i Milevom Stepanović, profesorima jezika, prva nemačkog, a druga francuskog.

Prvi direktor, Dragoljub Marković, bio je strog i zahtevan, ali nam to nije padalo teško, jer smo želeli da budemo što savršeniji u struci. U jednom periodu života, direktor mi je bio i moj muž. Imali smo sreću da nam i učenici postanu direktori gimnazije: Srba Zdravković i Jovan Ristić.

Pamtim mnogo talentovanih, pametnih i radoznalih đaka. Pamte i oni mene i mog muža. Neki mi pišu, neki mi dođu da se ispričamo. Uvek mi radost donosu lepe vesti o mojim bivšim učenicima.

 

Vera Babić, profesor

You may also like...

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *