Škola života

Smederevska Palanka, ulica Vuka Karadzica, gimnazija

Dok sedim i razmišljam o tome šta ću da napišem, osećam tremu, baš kao pre mnogo godina pred pismeni zadatak iz srpskog jezika kod profesora Milutina Srećkovića.Znam da se prošlost obično idealizuje, što vreme više prolazi, ali nije to samo moje mišljenje da su gimnazijski dani neponovljivi.

Ne želim da pravim razliku između današnje Gimnazije i Gimnazije iz mog vremena jer bih, u tom slučaju, to moje školsko vreme možda,  još više idealizovao.

Međutim, ne mogu a da se ne setim profesora, pravih institucija, Milutina Srećkovića, Tome Bogosavljevića, Milorada Bajovića, bračnog para Dragana i Lepe Vlatković i drugih koji su se, čini mi se, kao pedagozi duboko urezali u sećanje cele moje generacije.

Osećaj straha pred upis u Gimnaziju, pa preko ozbiljnosti u učenju tokom četiri razreda, kulminirao je mojom srećom po završetku mature. Osećao sam se uzvišeno jer sam završio jednu ozbiljnu školu, mogu slobodno reći školu života.

Šta reći o danima školovanja a da ne bude opširno i suviše detaljno?

Mislim da ću, pored divnih profesora koje sam pomenuo, uvek da se sećam i gimnazijskog dvorišta u kojem sam uz sport provodio sve slobodno vreme. Nezaboravne su i gimnazijske ekskurzije.

Zgrada Gimnazije i dalje stoji na istom mestu. Dvorište je nešto preuređeno. Neki novi đaci i danas idu na ekskurzije. Sve je to sada meni daleko i strano.

Međutim, moja Gimnazija, moje dvorište, moji profesori žive uvek u meni i živeće zajedno sa mnom i sa mojom generacijom i biće svaki put u našim pričama na proslavama godišnjica mature.

 

Nebojša Ristić

 

 

You may also like...

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *