Znanje nije pitanje ocena već pitanje časti

Uplela su se tri sećanja – očevo, sestrino i moje. U kući je Gimnazija starija od mene. Prisutna reč.

Ostala mi je jedna râna, prva slika iz nje – ne pamtim zašto me je otac poveo na čas, samo taj jedan put. Rekao mi je da sedim i ćutim, ali đak u prvoj klupi (veliki čovek – koliko sam ja mogla imati godina? tri? četiri?) držao je vežbanku nakoso, gotovo pod pravim uglom. Nagla sam se i šapnula: – Zašto tako pišeš?

-Zato što mi je tako lakše,

Klimnula sam glavom, zadovoljna odgovorom.

Za mnoge godine je ostala, u mojoj glavi, polumračna učionica u kojoj veliki ljudi pišu kako im se prohte (mene su terali da olovku držim pravilno, svesku pravo pred sobom); osećanje ponosa što te ljude uči moj otac, što moraju da ćute kao i ja. Izvestan svečani ton koji je dugo odzvanjao.

Očeva sećanja – kojima nisam mogla da odredim vreme, čas su delovala kao davna, čas kao da su se tek nedavno dogodila – potiču, sada znam, iz prvih posleratnih godina. To su priče o iskakanju kroz prozor (dobijala se kazna), o takmičenjima u snazi (ko će zubima podići katedru), o strogim predavačima (o profesorki – gromovnici koja se pela na stolicu i vikala: «Ja ovde vedrim i oblačim»); moja najdraža priča je priča o kapi.

-Jednom smo se strašno naljutili na tog profesora – veli moj otac. – Tad su u učionici, u uglu, stajali čiviluci. Pa pre nego što je došao na čas, a mi mu skinemo kapu s čiviluka i išutiramo je. Igrali smo fudbal kapom po učionici.

-A šta je profesor na to rekao?

-Ništa. Nije ni znao.

-Kako nije znao?

-Zato što smo je na vreme vratili na čiviluk.

O, blaženi gimnazijalci! I to je bila osveta … prašnjava kapa!

*

Kasnije je moj otac postao profesor Gimnazije. Bilo je to zlatno doba u mnogom pogledu; pamtim tu generaciju profesora – ozbiljnih, mudrih i strogih. Profesija koja se poštovala. Poštovan je bio i moj otac, Milutin Srećković.

Dovoljno je bilo ispred zgrade da kažem:

-A moja sestra ide u Gimnaziju!

I niko nije smeo da me takne.

Sestra je iz Gimnazije donosila svakakve priče. Znala sam sve njene profesore i čitavo odeljenje. Njena Gimnazija bila je stroga; devojke nisu smele da lakiraju nokte i šminkaju se. Pamtim njenu plavu školsku kecelju. I nazive predmeta koji su imenima ulivali strah: psihologija, lingvistika, marksizam. Strašna škola. Očeva pak škola bila je sveti hram znanja, kao neko blistavo igralište koje me očekuje. Naprosto nisam znala kakva me gimnazija čeka: ona sestrina, ili ona očeva.

To svakako ima veze s generacijama – jer i Gimnazija se, zajedno s đacima, menjala – tek, u moje vreme, Gimnazija je imala jednu retku ozbiljnost i predanost u radu, jedno poštovanje autoriteta, ali i jednu opuštenost i vedrinu kakva vlada po hodnicima univerziteta. Nikad u njoj nisam osetila provincijalni duh. Namesto njega osećao se jedan blagi duh pobune – mislili smo da smo je mi otkrili, ubeđeni i ponosni, a nismo znali da je i taj duh deo škole, sposobnost da se razmišlja svojom glavom. Tad smo mislili da smo strašni; bili smo bezazleni.

Najveća moja muka bio je žig profesorskog deteta – od kojeg se, otkako je sveta i veka, očekuje valjda da bude besprekorno, uzor – dete, dika i ponos škole. Moja đačka bukvica i dan-danas svedoči o tome. No moji profesori (eto najzad prilike da im se jednom izvinim!) verovatno pamte koliko su sočno bile začinjene te petice. Začinjene neopravdanim izostancima, disciplinskim kaznama, svime onime što je pred odeljenjem moglo da mi opere obraz odlikaški. Stvar ugleda: čitati strip ispod klupe. Biti izbačen sa časa.

A onda, posle zvona, rasprave o književnosti; analize matematičkih zadataka, neki put do svađe. Znanje, čini mi se sada, nije bilo pitanje ocene već pitanje ocene već pitanje časti.

Najlepši gest jednog profesora – antologijski gest – pripada mom razrednom iz druge godine, M. Milenkoviću. Imali smo tada druga koji se vazda hvalio time što nikada nije imao nijedan neopravdani izostanak. Ako me ne izdaje sećanje, mislim da čak ni opravdanih nije imao. Bio je to miran dečko koji se nikada nikome nije zamerio – njegovi izostanci bili su njegova lična stvar – ali jednom se dogodilo da se nismo dobro spremili za pismenu vežbu. Odmah je pao dogovor da ne idemo na čas – unapred smo se pomirili sa po jednim izostankom; naš profesor je u tom pogledu bio neumoljiv (i većina mojih izostanaka poticala je baš od njega) – a onda smo shvatili da neko nedostaje. Znali smo i ko je ostao u učionici.

I kad je došao sledeći čas – pamtim – pitao nas je naš profesor zašto smo pobegli; priznali smo, pokajnički ali iskreno; zatim je otvorio dnevnik i upisao samo jedan neopravdani, onom našem drugu koji je ostao, i mi smo ostali zbunjeni, jer nismo isprva razumeli, a onda smo zaklicali i zasmejali se, i mislim da smo možda tad najiskrenije voleli nekog profesora.

*

U ta vremena, dok je zbornica još bila u olimpskim visinama, na spratu, a prizemljem krstarila brkata senka direktora Bajovića, nije bilo mnogo prostora za manevar. Gimnaziju pamtim kao tihu. Samo žagor za vreme malih odmora, dok se selimo iz učionice u učionicu. Za vreme časa, dok vlada duboki gimnazijski mir, nije uputno naći se u hodniku.

Zato je dvorište bučno, uzburkano; svako ima svoje mesto – četvrtaci su na tribinama, prvaci uza zid škole, mala ekipa pušača ima svoje mesto kraj šipke. Trešti muzika i jedu se krofne (mali omaž gospodinu Jeremiji – nikada i nigde lepših krofni); prvi veliki odmor – dve cigarete, drugi – jedna.

-U moje vreme – kaže moj otac – profesor je imao prava da izbaci đaka iz škole ako ga negde, bilo gde, vidi da puši.

-I u kafani? – pitam.

-Ako ga vidi u kafani, ne treba mu cigareta. Nismo smeli da izlazimo na mesta gde sede profesori.

Ova zabrana odavno nije važila u moje vreme. Ali mi je ostala, do dana današnjeg, jedna navika: da izvadim ruke iz džepova kad sretnem nekog bivšeg profesora. Gimnazija je vodila računa o manirima svojih đaka. A đaci su, naravno, vodili borbu da uvedu neke nove manire.

Ne sećam se ko je prvi zalepio poster «Crvene zvezde» na zid učionice. U trećoj godini konačno smo dobili svoju učionicu; u prizemlju – ali svoju.

Neko je odgovorio – verovatno «Partizanom». Na stražnjem zidu učionice stali su da se nižu posteri. Donosio je ko je šta imao. Kad je posle nekoliko nedelja banuo direktor, centralno, počasno mesto zauzimale su golišave noge Katarine Vit.

I šta ćemo, morali smo da ih skinemo.

No nisu sve borbe bile uzaludne – tada su se momci izborili za dugu kosu. Nešto nečuveno u istoriji Gimnazije – dvojica hrabrih boraca mesecima su mučenički trpeli profesorske prigovore. Borba se završila time što su se obojica ošišala na kratko, ali je u gimnazijske knjige, sa sažetošću Dušanovog zakonika, zapisano:

«Muškarci mogu nositi dugu kosu, ali uredno očešljanu i vezanu.»

*

Nepobitna je istina da jednu školu čine njeni profesori – i njeni đaci – ali u samim zidovima Gimnazije postoji nešto što, u trenutku kad se prekorači prag, uliva strahopoštovanje. Kao da obitava u njoj duh jedne mladosti, i to ne samo one koja se decenijama tu taložila – već kao da su njeni dunđeri u nju uzidali nekakvu sen, da se održi zdanje. Sam se profesor menja kročivši u nju. Takvi su muzeji, takvi su hramovi. Nije lako đaku koji prvi put u nju stupa. Niti đaku koji, poslednji put, iz nje izlazi.

Ja sam, kao đak, poslednji put iz nje iskoračila pre sedamnaest godina.

Još i sad ista stoji.

 

Dubravka Srećković Divković

 

You may also like...

1 Response

  1. Ratka Đorđevska Đurđević kaže:

    Svaka čast! Šta drugo reći.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *