Hijeronimus Bos (oko 1450 – 1516.)

                         

Goedendag, mijn naam is Jeroen Anthonissen van Aken.

Vama poznatiji kao Hijeronimus Boš.

Pitali ste me o mom radu i ja ću Vam vrlo rado govoriti o toj temi. Počnimo bez daljeg oklevanja.

Glavni motivi u mojim delima su greh i propadanje morala. Ljudska težnja ka zadovoljenju najnižih poriva i njihova nesposobnost da uvide gde ih to vodi. Pitali ste me, takođe, gde pronalazim inspiraciju u prikazivanju demona, neljudskih bića i svakovrsnih nakaza. Nalazim ih u verskim knjigama, u snovima a ponajviše u mašti. Nekada ništa od toga nije potrebno, no se samo malo bolje zagledam u ljude i kad se probijem ispod površine vidim bića i nagone tako čudovišne i skaredne da im se ništa ne mora dodavati ili izmišljati.

Često nalazim sebe u stanjima duboke zamišljenosti po pitanju čovekove duše. Odakle potiče toliko zla i prljavštine? Čak i deca, po verovanju najčistija, u sebi sadrže klice onoga što njihovim roditeljima i rođacima svakodnevno donosi plodove. Oni ih beru i slade se njima. Ispijaju ih do poslednje kapi. Nesrećni su u trenucima kada im ruke ostanu prazne, te se odmah protežu i posežu za sledećom. Mahnito kruže oko sopstvenog kraja punog uzasa i patnji te još i ubrzavaju.

Kada radim, prepuštam se misli koja me u tom trenutku okupira te ishod često deluje haotično, no svaki rad nosi poruku. Viče na ljude sa platna: “Osvestite se, zar ne vidite da ste skrenuli sa puta i da vam trnje i grane grebu članke”. Niko ne sluša. Nastavljaju dalje. Kada bi mi se neko obratio, rekao bi : ”Ko si pa ti da propovedaš i upires prstom na nas, brini ti o sebi…”. Nikada ne ulazim u raspravu. Potražio sam pomoć u crkvi, ali su i oni posrnuli. Prodaju imovinu za kesu zlatnika, a za još jednu opraštaju grehe kao da su sam bog. Posle se ljudi osećaju olakšano i žure kući da se ponovo prepuste bludu, alkoholu, svađi…

Ovde ću postati i pomalo sentimentalan, ali mi nećete zameriti.

Jedan događaj koji se odigrao kada sam imao trinaest godina ostavio je dubok trag u mojoj duši. Jedne noći nepažnjom jednog čuvara, vatra je uhvatila seno koje je čuvao. Brzo se proširila i za nepun dan pojela 4000 kuća. Neka sila vukla me je da odem tamo. Video sam životinje i ljude poluizgorele i crne. Sa leševa se pridizala para, a živi  su jaukali i zapomagali. Neki su upali u trans i samo se klatili napred-nazad polako umirući. Svinje bez zadnjih nogu vukle su se po polju, a ptice skraćenih krila letele su iznad prizora. Noći koje su usledile nisu bile nimalo prijatne.

Oprostite što se nisam držao kakvog reda. Govorio sam onako kako mi je dolazilo.

Pozdravljam Vas do sledećeg pisma.

Opominjem, takođe.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *