AVE SERBIUS

toSvanuo je mirisni letnji dan okićen rascvetanim đinđuvama. Sa oniskog i visokog rastinja, koje se pružalo do same obale žutog peska, belasali se čudovišni odsjaji. Potmuli huk zanjihanog zeleniša raspirivao je sumanuto događalo za savesna garež vremena, koja bi trebalo jakom da se dovaljaju pameti. Danas se pripoveda kako je tada, na tom mestu, u okolišu čaršije, cvrčalo šenulo živo blato, koje guta čitave ljude, zazinuto mahnitluči i tako to.

Đavoli zaigrali i, još, e, brkove glade.

Alka, biserom okićena, na obogaćenoj avlijskoj kapiji Mike Kalejića, tek, treba da zazveči unatrag.

Rašta?

Ćorava posla! – rekle bio babe.

Nozdrve zaželjene istine se kad-tad rašire, a sećanje zažari svrabež. Ljudi smo. Izlanuće se rogata zla stvarnost. Šilo će da ubode zakrvavljeni vid.

Sve, sve, ali nerazum se za svašta hvata.

Ipak, da se s stuknemo u zabravljene decenije.

U starovno vreme kiridžije su na osamarenim mršavim mazgama pregonili trgovačku robu, iz mesta u mesto, da bi zaradili šićar za život slinave dečurlije i matere im. Sunce pripeče za čupavi vrag, muve osvajaju znoj na koži čoveka i životinje, prašina se lepi i tako svaki dan. Uveče se zakonači pod kakvo drvo il’ neki bolji zaklon, pa izjutra put pod noge za ceo život. Muka je to. Kad bi mazga umela da priča? Svašta bi se saznalo. I lepo i grdno. I ono što se ne govori. Ovako, živi se. radi se, muči se, fala Bogu, dok si živ. Posle, nit’ te ima, nit’ te ko video, nit’ se ko seća, nit’ se zna šta se desilo, nit’ je koga briga, nit’ to, na posletku, ima važnost. Jedan mučenik manje. Nit množi, nit’ deli. Nit’ znači.

-Neće, zar, biti tako?

-Klet onda, klet danas. Sve je, bre, isto, samo se drukčije zakopčava.

Ave Serbius!

Kad bi danas, iz dalja, zaglednuli ćoše ulice Francuske i Svetog Save, do počivšeg hotela Central, ništa neobično, zunuli bi. Fasade vise šareno oronule. Radnja do radnje, vlasnici se menjaju, po sistemu kupujem- prodajem. Iznutra, iz dvorišta, štrči pokoja istrulela greda kao salomljena grana bivšeg trajanja. Po zidovima šumarak od zem bršljena. Utočište guštera i dživdžana. Ispod streha jedna zaostala lasta smotala kućište za nastavak ptičje vrste. I njih i vrabaca ima sve manje. Ptice su mudre, prve su osetile promene, pa bež iz Serbie, dok ljudi, opijanjeni ili utrezno, tumaraju po oskudno zaludačenom varoškom sećalištu. Poklecuju zametnuti svekoješta.

Da ne bi zagub-priča otišla u sitniš starinci, iz varoši, pamte to velelepno ćoše, od hotela Joce Grnčarevića, sve do lakta francuske džade. Bilo je sređeno za primer. Po jevropskim zelenim pravilima. Na sredini dvorišga drveni letnjikovac, za odmor i uživanciju, okolo raznoboj božurova, šeboja, perunike i ostalih rascvetalih lepojki. U pozadini, ih, zimzelenje.

Zgrade, što bejahu na jednoj i drugoj ulici okrečene u čisto. Ceo kvart je bio vlasništvo jednog čoveka. Lično carstvo Mike Kalejića.

Pit’o sam, kako se to osemenilo?

Izodavno je u našu naseobinu dobaljuao, u gaćama, goluždrav momčić, sa kiridžijama, il’ sam, đavo bi ga znao? IIo vazda je tražio kakav posao. Da bi se, ede, prehranio, a noćivao je samotno, daleko od ljudi, u kakvom zaklonu, kod nezasitog žutog peska. Jednog nažarenog jutra, kad je zasvanulo, ugledao je, na obali, napuštenu mazgu kako napasa glad. Gazde nigde. Ni od korova. Vikao je koliko ga grlo nosi, al džaba. Nigde žive duše. Može biti da je otišao u korov. Da čučne, pa ga zazinulo živo žuto blato. Prišao je mazgi. Oprezno. Ona se nije štrecala. Samo je repom razmajala dosadne zajutrene insekte. Lupio je, prijateljski, po sapima. Tad ga je pogledala. Dopalo joj se to. Terao je dalje. Do vrata. Sviđalica je pustila njih. Za poznanstvo. Uhvatio je za ular i privezao za onisko drvo, kod skloništa. Preko leđa je visio naduven tovar sa bisagama. Otvorio je jednu i pao na zelenu travu. Na leđa. Sviđalica ga je oblizala. Osvešćivanje, bato! Iznenađenost je bila žuta. Kao voštanica. Bisage su bile prepunjene dukatima.

To je bila njegova priča, to jest, kako se zaimao, od gologuzana do velikoposednika, sa buljukom sluganskim.

Šta posle biva?

Živeo je na visokoj nozi. More, na obe! Bio je strah i trepet, bogataški, za jadnu varošku sirotinju. Mnogi su radili po ceo dan, bud-zašto, da bi prehranili goluždravo potomstvo. On, veliki gazda, Mika Kalejić, nije imao naslednika. Raspad! Klet li je, šta li je?

You may also like...

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *