Breme

toOd naših brkajlija ostala nam pravila za život. Kako bejaše pre stotinu godina, tako je i sada. Sve pod jednu mericu i na isti način. Kako na kaldrmi, tako i međ’ oranicama. Starinci odlaze, a na njihova mesta dolaze mlađi. Po redu i poretku. I tako redom. Nismo sigurni ko je kaldrmisao naše živote. Nisu to znali ni naši osedeli. Zarad tog neznanja, gle čuda, mi menjamo, sve više, jedan po jedan kamen. Neki to viču izumiteljna tradicija, bato! U tome se batrgamo. Čas okupi ulevo, pa drž’ udesno, do nizbrdice, pa uzbrdo ćeraaaj unapredak od džumbusa. Tako ne tabanamo u mestu, priviđa nam se, već, e, nekako ide. Đuturno. Naški!

U davna vremena ženskinje za udadbu zažmirene streljaju zagledanog momka, onako, ljubopitno i čudnim zagledom. I, gle, posle! Kao u vilinskim pričama sleduje uređaj. Onda roditelji dogovore veridbu, proševinu, pa svadbu. Naposletku svekar zapovedi:

– Deco, dosta je bilo svetkovanja. Ajdemote na rad. Po tajinom amanetu odlaze zajedno u baštu, valja da se, e, plevi, rasađuje i zaliva. Posle ručka žure na oranje, pevušeći ljubovane arije, u duetu. Mlada vodi vola, a junačina zabada oralo u prosušeni šumadijski černozem. Samo lete i reckaju brazde. U neko doba, sred nove brazde i izvrnutog zema, izvrnu se i oni, pa vode ljubav. Iz položarskog droba čuje se stenjanje, cičanje i jaukluk brundanje sabrano u slatku kuknjavu. Ko bi, e, ovo okaz’o, ‘vaku sramotu, ne bi više omrsio vruću proju. Tak’i smo bili. Pošteni! Oćeš da se porvemo? Ondak, ajde, ali prvina mora da bidne venčanje. Svi da znadu. Dogodine, ako su poranili radovi, sred oračke rabote, žena zažmireno cvrkuće čoveku:

– Ček, ček, stani malko. Idem da legnem u brazdu. Tu smo se započeli, tu i da završimo poc’o.

U zemlji leži neka rodna dobrotvorna sila koja ima moć nad seoskim kućama. I dečicom što se, je li, nastavljaju. Srbija je ovo, brale!

Njiva ne sme da se satre.

Stotinu leća kasnije, na seoskom domaćinluku, snajka izrodila osmoro dečice, sve jedno drugom do slušnog organa, a ona, bedevija, orginal jasenička, kad hoda avlijom varniči zadnjim trapom. Iz ženske navike. ‘Ajduk žena. U suknji. Sa mužem radi barabar, Kod stoke i živine, u gaju, ceraku, na njivi, sred obojenosti povrtnjaka. Kućevnost joj glavni poc’o. I deca.

Zdrav život. Do Boga!

Jedared, krenula u štalu da pomuze Šarku. Taman, raširila noge, da započne mužu, kad oseti svrabeš iz one pustare. U, sunce ti žarko. Nema di dalje! „Čoveče, očiju ti, pomakni-de se sa tog mesta i dođi ‘vam da dovršiš mužu, ja, gle, moram d’ upalim tristaća i da skoknem do varoš. U bolnicu, ovaj u porodilište“. Zametnu se i ode, jerbo Bog je rekao ženi da mora za svojom sudbinom. Preko usuda ne biva.

Druge nedelje, umesto da se zatrese celo selo, od gozbe i pevanja sa pucanjem, mir i tišina. Ni užina nije poslužena. Snajka dopade limuzinom u avliju, izlazi k’o Jovanka Titina, otvara gepek i uzima u naručje najnovijeg naslednika. Pod konke je ugledala muža, zeva u patos od cigle i klepa kosu. Iz ma se dala u vikalicu:

– Sunce te ubilo, udaraš o to gvojze, a Belka te, vi’š, čeka, ka’ ozeb’o sunce, da jom odvojiš tele od sise.

Kučka se vrtirepiše i izlajava dobrodošlicu.

Povojnica će jakom. Za, e, da, uživljenje.

Ako Bog da zdravlja u ovoj avliji igraće mnogi veselnici svatovski. I ako će.

Danas je, vere mi, jes’ vala, sasvim drugi prikaz. Ljubavni kremen drukčije kreše. U jednini. Niko nikoga ne podnosi zadugo, a kamoli doveka. Neće deca obaveze i to ti je. Snajka hoće da rodi, ‘oće, jeste da to ne može sama, ali sama bi, ene, da podiže dete. Za partnera ne zapituje, a i dete za ocu. Mož’ da bude i ovaj i onaj. Koji se zakršio. Dalje, novotarije stižu, instant šušom, sa zapada i šta se setili? Na zapadu, kao fol, ništa novo, a ovamo prc! Otvorili dućane, da su grosistički i koje kako, ali, sinovče, to su butici sa muškim plodnim gmizom i-eto! Koja voli nek izvoli. Izaberi sele slatka. Radnja radi. Dvokrako! Onda, da, bre, ne veruješ, istopolna, gle, bračna zajednica. To, ajde-de, da ne budemo zaostali, nek se ližu i dupekundače, ali što im dozvoljavaju decu na usvajanje. Kakve li mi to generacije tvorimo? Za koju budućnost? Za čija pokolenja? I za pope se, kako ih samo nije stra’ svašta pripoveda. Bože me sakloni decoljubaca! Dalje ne smem ni reči prosloviti. Da se ne osramotim. Kad sabereš i oduzmeš dobiješ neku androidno nepoznatu, a nije iks i ipsilon.

Ono, neću da grešim dušu, ima i časnika u tim, je li, stvarima. Ako je za hvalu?

Svako vreme tera svoje breme.

You may also like...

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *