ČUČUK RUŽA

toBilo je to, e, u Maloj Plani, jedinoj na zemaljskoj kugli. Kod Smederevske Palanke. Donja Jasenica. Ima još jedno mestašce sa istim imenom i prezimenom, ali kod Prokuplja. To je nešto drugo. Južna pruga. Može biti da ima treća i još neka Mala Plana? Zaturena! To nije u mom rahitičnom znanju. Čudni atar na još čudnijem ćuviku, da čudilo ne mož’ biti samo čudilence. Nije kod Velike Plane, već, možete misliti, na vršku naše Palančice. Mali vidogled na Veliku Planu. I koje gde, još. Tu je osnovna razlika između dva komšiluka povezana gvozdenim putem. I onim slasno nadograđenim. Kod matičara. Kako su je nama utrapili nema podataka ni učiteljka života. Ni sloveso. Mala Plana, izodavno, iz svojih raštrkanih prizemljuša, danas, sa prozorja balkona i daščavog potkrovlja gleda odozgo na dve varoši koje se ljubovano udramopletile. Za poslovne ruke. Putem od Zum-ćuprije, do Bresja, pa dalje. U hodadžiluk. Skroz. Možda bi se nevestica Mala prebrakoselila kod Velike, ali džaba je hoćkanje. Ne da zabrekla burma u palanačkom mesu. I nakisele podele na Banovine, Srezove, Okruge i, mo’š misliti, Opštinske atare. Berbere, terzije, šnajdere, šlosere, klonfere i badavdžije niko ništa o tome ne pita, jer ko su oni da određuju granice bez puškarnica. Zbog toga se, valjda, to naselje odmetnulo u brda rođena za hajdučiju. I tako se započele pripovesti o ‘ajducima iz Male Plane. Gde ima mirisa te odmetničko nakisle kujne tu su i žene. Bračni jataci. I u horizontali i ovako. Na drumu, za pijanim astalom sa vinskim stenicama i u bogataškim avlijama. Smrt kulacima, mamicu im lopovsku. Da im mamicu.

O, da, počelo je za džandarsko vreme.

Kad se, najzad, Srbija otarasila okupatora, narod se raduje, slavi slobodu, u radosti, samo dva drugara, zavađena sa zakonom, u Maloj Plani, smišljaju kako može da se živi od mahinacija. Posle nekoliko prestupnih sićurija zatvore ih u aps. Kad, tamo, jedan, već, domaćin. Nisu se čestito ni združili, tek, jedne noći pajtosi zadave uljeza i bace ga u klozet, na dno izmetine, a četvrti zid od cigle, razvale i tako izjutra sačekaju džandare. U istrazi kazaše da nisu hteli da pobegnu iako je zid probijen, a onaj teći utek’o. Pajtose, ene-de, oslobode, a potera krene za beguncem. Na slobodi, već starovečan, Radosav Milosavljević rođenu ženu baca u bunar. Dovodi pupoljak, od petnaest lega, siroticu Ružu. Da mu sedu bradu miluje. Ona goluždravo leti po selu, srećna, dok je on, stalno posipa darjem opljačkanim.

Jutro se jedared, baš, zasijalo, kad je Ruža krenula, sa drugom, putem prema Glibovcu. Na leđima su nosile prazne ljuljke. Za tkanice zadenule kudelje, sa vunom, a vreteno vitlaju kroz prste. Usput. I ćeretaju. Ženski. Ispred njih, na puškomet, idu Radosav i njegov pajtaš. Kad se dohvatiše glibovačkog atara, utrčaše na jedno trlo i, brže-bolje, zakolju dva lepuškasta jagnjeta. Dok im pustili krv, naiđoše dve žene. Muškarci brave stavljaju u ljuljke i dobro ih prekriju, pa zagrabe prekim putem u Malu Planu. Žene biju glavnom džadom za Palanku. U varoši nekakva gužvara. Skupila se rulja. Džandari jure neke lopove. Ne znaju di teraju. Naliči da je neko prijavio nestanak jaganjaca. Od dva janjeta ostala samo usirena krv u travuljini. Dve druge zagledane u predivo idu nogu pred nogu. Težak je dečji teret.

-I tako – pričala je, posle, Ruža, umesto dece mi donesosomo dva jagnjeta i u mojoj kući se, što jes, jes, pošteno razdelimo.

Al, ne lezi vraže, slad je najači poriv.

Došapnuli Ruži da Kuzman Rakić u velikoj sobi ima nisku dukata, na tom i tom mestu, a da preko dana, oko podneva, spava najtvrđim snom. Na verandi.

-Ene, šta poslem biva?

-Šta će da bidne? Novi poc’o za mog Radosava.

Hajduk se na prstima ušunja pored zaspalogKuzmana u veliku sobu, uveren u tačnu dojavu, zgrabio je nisku pozlatelu i po drugi put pored hrkača prominuo. Letnju tišinu je, na ma, zamirisao barut iz tandžare. Zlatni junak pade u zelenu travu. Posle se Kuzman pravdao, na saslušanju, da je ubio okorelog lopova, od koga je celo selo strahovalo, a kad neki pošteni seljani potvrdiše ajdučke rabote ubijenog, Kuzmana pustiše.

Kakva bi to filmska storijela bila da se čučuk-Ruža nije opametila u nesreći. Prežalila je brzinski sladnog muža. Onako, kako su i živeli, bahato i ‘ajdučki i, gle ženske pameti, odabrala, kao zrela obnoć udovica, novog životnog saputnika, mnogo mlađeg, da zaliči, Leku Pavlovića. Sa njim je skroz, u poštenju, odživela zemni prhut ostatak.

Naš narod, od pamtiveka, valja bistrik rečenicu: „Nije kom’ je rečeno, neg’ kom’ je suđeno“.

Nauk pričina.

 

 

You may also like...

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *