KLET

toZa stolom, na sredini sobe, sedela je njegova žena. Verni pratilac zajedničke sudbine. Podbočila je glavu vrednom desnicom i zurila kroz blesavo glupavi prozor. Na ulicu. Kao da njima ništa ne može da se desi. Narod je prolazio u mimohodu. Ko tamo, ko ovamo? U zabrojanju. Pila je odavno ohlađenu kafu. Strujanje ustajalog bazda nije primećivala. Ispustila je jalovi uzdah. Iz zjapa nozdrva. Izgleda mu iskosa da se, naprečac, malko, ene-de, podgojila. Uširokokarličila. I podbradak zanovila. Za jedan zgužvani nastavak. Kakva je to leponosilja bila, kad je došla u ovaj stan. Koje telo, bedra, butine, usne, grudi. Užitak za njušenje na izvolte. Zaigranost, iha, do mile volje. Za ubrzano disanje. Do obamrlosti draškanja. I sad, u brojanju prolaznika, nije za bacanje. Zamišljao je njenu slatkorečivu vrisku posle šljapa jezička u međunožju.

Sve su mogli kad je ona htela. Jedino njegovo seme nije moglo da zasemeni njenu utrobu.

Ležao je na kant, na džombavom kauču, sa zakovanim pogledom u šar duvarskih tapeta. Činilo mu se da vraća škrofulozno tromi životni film unazad. Do deda Žade. Nepoznato škripavi cijuk je ispucalo zujao iz zapečenih ušiju. Svrdla čulo sluha. Roji se gnjecno. U svrabežni neizdrž. Skupljao je hrabrost da se, je li, suoči sa precima. Oči u oči. Sa štrokom familijarnom. Red je. Posle će biti kasno. Kad beli đavo dođe po svoje. A ima zbog čega. Sećanje se tupo zakolutavalo. Kao ispušak dimni. Iz dedine drvene luše. Od višnjave grane.

Deda Žada, po majčinoj liniji, je imao rođenog brata Gradišu. Do smrti oce im, lepo su živeli. Bratski. Pradeda je, na samrti, zagrcnuto promandžukao usmeni testament. Podelio je imanje. I stanje. Bunar ostade na međi. Da ga koriste obojica. Bratski! Posle ukopa oca, moj deda Žada, iz zbrza, udari tarabu, na međi, izokolo bunara, da vododarje ostane na njegovom nasleđu. Napravi se tu, istog dana, drži-ne daj, bogoradaj, psuj, kuni poreklo i porod, preti… Moj Žada ne daje, ej, rođenom bratu da zahvata vodu. Bunar je njegov. Nema. I- kvit! Ako se arči, će da presuši. Posredovali mnogi. Po azbučnom redu: akčije, sa veselja, bratanica, vlast, dođoši, zevzekari, jebivetraši, ladoležnici, narodni poslanik, komšiluk, plačipičkaste rođake, radnici, seljaci, trgovci, ćifte, utvare zlonamerne, familija, hećimi, care političke, čarugdžije, džulovi i šareniš varoški. Kao restl. Svi do jednog. Takoreći, od a do š. Žada ne popušta. Ni za jotu. Nema više. Ni kofa! Dosta je bilo. Šta, ako oduzme žicu? Nek ide tri kilomegra do najbližeg izvora. Tako mu i treba. Šta ću mu ja? Sve po zasluzi. Kakva je zasluga bila, niko nije znao. Ni kućni svetac. Nije u redu, ali ko to da dokaže zadrtom Žadi?

Drč sikće.

Dan je, u svanuću, naličio na lepuškast. Negde, oko podneva, kad do sunca ni praćkom ne možeš da dobaciš kamičak, upadne, kod dede, u domazluk, dvojac iz žandarske čuvarnice. Imaju, ej, nalog da privedu Žadu. Žena zapeva. kukuleleče, zadlanjenim suzama briše cur slince sinovima. Njih dvojica žale oca, kakvog li čuda?

Na nos! Odatle je, otprilike, kako se meni javlja, počela da se otače naopakost našeg roda. I mog poroda. U curak iz pogrešne rupe. Posle, kad se odobrovoljen vratio, pričao je, najpoverljivije, uz lampu, da su ga tri dana i tri noći držali u apsu. Odelenje sa neoblatarenim zidovima. Razgolićeno! Prozorče na vrhu. Uz plafon, sa otembešenim trbuvom, il’ stomakom. Unutra, patosana cigla udavljena u vodu. Do kolena. Kaznu je u jazbini za rusalke, pacove i vodozemce, probdeo cvileći stojećki. Četvrtog dana, bio je, kaže, četvrtak, pustili ga bez ikakvog objašnjenja. Ni šta je skrivio, ni zašto su ga priveli, ni zbog čega je samovao u vodi? Kao krekac. Ništa da reknu. Ni hartiju bednu mu nisu dali. Sa drk objašnjenjem. Čak ni u zapisnik nije ušao. Sramota do guše. U povr’ćaju, pričala je, kroz šmrc, baba, izljubio je sinove, u čet’ri obraza i dva kos’ata temena, ko badnjak, onda mene, onako, šljis, šljas, bljak, iz navike, i o’ma je otrčao, bez glave, ovaj, gologlav, u šupu, uz’o pijuk i bez reči razgradio bunar. Skroz! Prošće i kolje je povadio i složio, na uzicu, pod konke. Nije se zabavilo, kad se začuo škripavi cijuk nepodmazanog drvenog vretena, mrmljao je mutavi drob sebi u bradu. Na santrač nije hgeo da pogledne. Ni migom. Do kraja života. Od tog četvrtka.

Naslednik je čuo dozov vegrovitih glasova.

Na zjapu prozorja se pojavila drč sena, a zatim i izrodna ježurava zubac prikaza, mrtvokovački pakosna. Lepo ga gleda, seva pravo u oči i maše mu ručerdom čupavom, pozivajući ga da krene za njim.

-Je l mora?

– Mora – iskezi se zapovedno klet.

Evo i aforizma:

ŽIVIMO LEPOTU BUDUĆE PROŠLOSTI!

You may also like...

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *