Mat

toKad, nekako s proleća, produženi dan razrogači videlo, teško je probuditi se u mahu. Zajutreno paperjasta osveženost silejdžijski se uvlači kroz razmaknute roletne. Htela bi, e, kavgu. Donekle razbuđen leškarim, na plećima, sa rukama ispod glave, zureći u belilo tavanice. Razmišljam krmeljivo-crno o drevnoj igri figurama i uvek me svrbi ista priča. Premeštam je po ko zna koji put. Iz nogavice u nogavicu. Hoće, to, kad se navadi. Naročito u okrunjenim godinama.

Kazaljke živahno kuckaju novu satnicu.

Na jeziku staropersijanaca reč ,,Shas“, prevedeno na naški, znači Kralj. Iz te osnove bi valjalo postaviti potku o nastanku drevnog naziva za veleumnu igru na šezdesetčetiri polja. Gledano, uf, jel ej, politikantski, sa vidikovca Ministarstva poljoprivrede, koliki bi to, bratac, livadski posed bio. Ihaaa!

Legenda pripoveda kako je nabusitom persijskom Kralju život, u jednom benavom trenu, postao nesnosno slinavo dosadan. Do samoubistva iz zasede. Čak! Sleduje zapitalica. Kako, ene, to može da se dogodi jednom, bre, Kralju? Najeden je, napijen, naratovan, napametovan, naljubljen i, još, preljubljen… U mučaljivom neizdržu je obećao neograničenu nagradu podaniku koji ga povrati u život, a taj prijan bi trebalo posve da izmisli štogod što bi zainteresovalo njegovo jadovano ništavilo i kraljevsku dosadu. I-šta? Vest se razaznela širom sveg kraljevstva. Na sve četiri sgrane. I sedam stranputica.

Odgovor niotkuda. Ni da zapahne zaletelim slovesom. Odjednom, kao moćni poslatak, u nedoba se pojavio religiozni Zarathustra sa šahovskom tablom, može biti, ispod miške. (Primedba autora). Doduše, bila je nešto drukčija od današnje. Zbog, e, razdaljine godova nisam sasvim siguran da je, baš, mišicom pridržavao. I, gle, krenuo je, po đački, da uči Kralja pravilima nove igre. Ne lezi vraže, visočanstvo se, ehm, prvo razmrdalo, pa razbudilo, na jednu, pa na drugu žmiravost, te tako poskoči na noge lagane. Da ga ne prepoznaš. I dvorjani se dali u živahnost. Do bolne šatro radosti.

Po orijentu, šahovska ploča sa naizmenično belo-crnim kvadratima nagoveštavala je večitu bitku duha i materije. Dalje, bele i crne figure se suprostavljaju u žestini koju igrači vode. Crni Kralj je u odori zle naopakosti, a beli je njegova antiteza i on je oličenje bića. Dakle, u borbi za opamećivanje, nadmeću se biće i zver u nama.

Neobećavajući svrab.

Ljuta bitka između dobrih i zlih ljudskosti je večiti sukob, i dan danas, kad imamo i ono što nemamo, hteli mi to da priznamo našem namćorastom egu, ili ne.

Obrni-osvrni istota traje.

Danas nam je žaomica što više nismo prestonica pameti na šezdesetčetiri crno-bela polja, a bili smo.

Eeej, šta bi nam usfalilo? Ništa!

Sasvim slučajno, 1945. godine, rodio se, u Belom gradu, namerno, najpametniji Palančanin. Od sedme godine je počeo da igra šah. Sve do zanebesane seobe. Sad, pazi ovamo, ostaje priset. Za pokoj duši.

Klub mislećih ritera iz naše varoši, u zenitu, je

bio šest puta vicešampion, ohoj, Jugoslavije. Šteta je što nam se nije, ko bajagi omaklo, bar jedared, da budemo šampioni, ali, bože moj, pamte se i ovi rezultati. U stroju sve vedete, od Milunke i Alise do Duleta, Šoće, Dragutina Šahovića i Ivana Nemeta.

Velemajstor, naš Slobodan Martinović je, još, za života ušao u istoriju, jer je, možete misliti, odbio Karpovu ponuđen remi. Onda, na jednom velikom turniru oko njega se okupile, sred pauze, lepezno šarene, odevene u zgodnost, mlade šahistkinje iz belog sveta. Trepuću gledajući u njega kao u srpskog Zevsa, on, onako zgodno šarmerski, a umeo je, jer je to bila tradicija njegove porodice, čavrlja vrc sitno sa Brazilkom, Španjolkom, ih, Ruskinjom, ih, ih, Mađaricom…

Ženstvene opčinjenosti se ne dadu objasniti.

Posmatrala sve to, iz ćoška omračenog restorana, vremešna, već, velemajstor Milunka Lazarević, pa će zaprepašćeno da priupita predsednika kluba:

-Šefe, kako, bre, ovaj Šole komunicira sa ovim ženskicama, a ne zna jezike?

-E, Milunka, u njegovim godinama, što kaže, ovaj, uopšte nije potrebno znanje jezika.

-Kako, to, misliš, šefe, nije potrebno?

-Pa, he, he, tako, mislim…

-Hajde, dorekni se, baš me zanima.

-Znaš, malo mi je neprijatno.

-Slobodno, šefe, neću ja nikome da pričam. Znam da čuvam tajnu. To mu dođe kao šahovsko zatvaranje.

-On, vidiš, ne mora da zna jezike, jer, ovaj, što kaže, ima dobrog tumača.

Bio je to najbrži mat u šahovskoj istoriji.

 

 

 

You may also like...

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *