Nenasiti oca

toOd lasnih starovarošana, kadikad, ne ostane ni fotografija, ni pisanica o varoškom zbivlju, ni omiljeni predmet, čak, ni kućerak, gde se živelo, kako-tako, a svaki život može da stane u jedan roman. Na krhotinama nepostojanja zadrži se ubledela priča. Do nekle. I to je sve. Sad, ako neko to ne zapamti slovesima, ode mast u propast. Gde smo živeli? U nigdini! Kao da se nikada nismo radovali, smejali, plakali, ljubili, podavali… Tužna je to saga.

Za Naju se zna da je živela, sa mužem, u naherenom kućerku pokrivenom ćerpičem, na obodu glavne ulice. Porod nisu imali. Zbog toga su, valjda, bili upućeni jedno na drugo, više od onih što gledahu dečju trkaniju u avliji. Živeli cu u sopstvenom miru i tišini, sve do mobilizacije muške glave. Vojna ih razdvojila. Sudbina redova mu, kao mnogima, zaturila trag. Ni aber da se dovuče. Ništa! Kada je potpisan kraj ubijanja i klanja, Naja je svakog dana čežnjivo gledala niz ulicu. Samo da mi se vrati sa glavom na ramenu, makar i bez oba oka, mislila je u iščekivanju. Dani se otegli k’o gladna godina. Zainat. Vreme se kamarilo. I zime. Niko ništa da joj javne. Sluteći rđavost, Naja se zabulila crnom maramom i samuje u kućerku. Kad bi znala gde su mu kosti ostale, prenela bi ih svakako. Da može na grob da mu ode, sveću da zapali za pokoj duše i suzu da pusti niz obraz. Njegova ljubav je jedino bogatstvo koje je imala. Ostao joj samo čemer i to patrljak. Život je pretvorio u sen koja se opire lahoru, bez mirisa tamjana, za podušje. Kada se noć delila od dana osećala je nekakvu čudnu uznemirenost. Na početku. Posle je i to, u snenosti, oronulo. Nije umela da pročita te poruke. Ko bi to, pa, znao? Udova, bez usmrćenog vojnika, je otaljavala sopstveni život. U vernoj osami. ‘Bem ti sudbu.

Spomen nestalima se šćućurio u lakotu zaborava.

Decenija drmusa plodove prirode.

Tog jesenjeg jutra, posle zavežljaja godina, dok se slana blesi rumenim zrakama, pojavi se, na basamaku, oronula, od patnje za zavičajem, nenasita čovekolika sen njenog života. Zakrilila ga žudnim rukama, kao ptica svoje ptiće. Čitavog dana su plakali. I ćutali. Neverica im se podvukla pod smežuranu kožu.

Objavljotina nije bila za narod.

Nisu svi što nose oružje i uniformu junačine. Posebno drugopozivci. Ljudi su to. Od krvi i mesa. Njegov oroz nikoga nije presamitio. Zbog toga je mirnije spavao. Na samom početku ratničke halabuke, u noćnom zbrlju, je zarobljen i pod hitno deportovan u nemačko zarobljeništvo. Kad ga je zdravlje zaklecalo poželeo je da se vrati. I to je to.

Nastavili su poodmakli zajednički život.

Naja je odmaramčila crnilo.

U samo predvečerje Drugog svetskog rata njegovo zdravlje je naglo popustilo. Sitno kašljucanje je cepalo utrobu. Okupaciju je dočekao u krevetu. Crnilo se, opet, nadvilo iad Pajom. Al džaba! Ne može da se umre kad se hoće. Mora da se čeka urečeni dan. Kad anđeli dođu. Za odvodak. Živ čovek u černozem nikad nije otišao.

I bi ta kob kad te život neće.

Dani se nakamarili. U okupaciju. Onda, zabrana za izlazak iz kuća. Policijski čas. Sedi gde si, zakačamači se i čekaj da svane novi zrcaj varoških zraka.

U prvi mrak udara neko na Najina zasunuta vrata. Usporenim koračjem seni se dovukla. Skinula je zasun, zvirnula i pala u nesvest. Na basamaku su stajala tri nemačka vojnika. Ej, sa mašinkama. Jedan dodade oružje drugaru, uze bokal sa stola i stade vodom da umiva Naju. Jedva je, nekako, otvorila oči. Onda je vojnik, iz šinjela, izvadio ceduljicu. Videla je ime njenog muža i njihovu adresu. Zbrčkane bore na ubledelom licu ćutale su nemuštim gledom. Onda je, jedva nekako, objasnila da je čovek sa tim imenom sahranjen u prošlu subotu. Sad je vojnik pao u nesvest. Njegovi ga povratiše i odoše. U žurbi. Sutra je zanesvešćeni ratnik, opet u sumrak, došao kod Naje, bez oružja, sa Franjom Kempfom, prevodiocem za nemački jezik. Seli su za astal. Naja je skuvala ciguru. Posle prvog srka, vojnik je zazinuo priču, Franjo prevodio, a Naja sve slušala iz sopstvene senke. Elem, kad je mladačak pozvan u rat, majka ga je odvela u sobu. Da mu se ispovedi. „Ti sad ideš u rat, ko zna kako će sve to da se završi, moraš da znaš jednu istinu“. Vojnik je slušao arijevski. „Ako te vrtlog ratni nanese u Srbiju, južno od Beograda je Smederevska Palanka. U ulici toj i toj, broj taj i taj živi čovek ovog imena i prezimena. Ponesi cedulju. Za svaki slučaj. I zapamti dobro. On je tvoj otac. Briznula je u jec i pala ničice. Esesovska izglancanost se ovlažila.

Nabubrela tišina je metrila unazadnicu.

Ganutljivo.

 

You may also like...

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *