Olaj grafika

toUmetnost se dorazumeva i voli duhom i čulima. Nikakva novost – rekli bi odlepršalo nadmeni slikari. Umetničko delo žudi za opisom i nalazi se u raskolu obojenih poteza i reči. Otuda se slika može prizivati kao zamena za mnoštvo reči.

Stvaralac umetničkog dela je po vazda pešak na putu sanjarenja i žudi za sapatnikom. Tu smo se, izgleda, pronašli Slobodan Savković Soda i ja. Fatalistička umetnička strast. Kod mene u priči. Ipak, prijatno je saosećati duhovnost nepokolebljivog verovanja u stvaralačku postojanost ideje, koja je, izobično, osnovni motiv za činjenje.

Učionica tog vremena, kad se kod čeketala čekao meterijal za belmuž, a uvek je neko vreme, je zjapila u svoj svojoj nemaštini. Zidovi se ne sećaju poslednjeg moleraja. U ćošku peć, kako, uf, bogago zvuči – kraljica. Kraj nje drema drveni sanduk za drva. Prozori stakleno goli. Pod je bio patosan daskama, a one premazane olajem. U crno. Crnje crnilo nije postojalo, ali je držalo nenaučene razbarušene glavice u crnomanjastoj gomili. Što je crno, kalaj rabota, ali što se, joj, otiralo. Najgore su prolazili oskudni đonovi tadašnje modne obuće. Dizajnerske preteče je nazvaše, od mila evropskog im, „espadrile“. Koja fora? Kad se iz učionice iziđe dugo ostaju štrapke na gazištu. Za uspomenu i dugo sećanje jednog oskudnog olajisanog vremena.

Zanimljivo je da današnji priseti na bivše vreme

sijaju nekim blagodetno divnim odsjajem zamagljujući sve muke i trpljenja našeg pohabanog odrastanja i spremanja da, eto, učeno prođemo kroz životni ulaz. Da postanemo neko. Razumeš!

Danas ništa nije isto. Jedino se Jasenica i dalje uliva u Veliku Moravu. I nije plovna.

Soda se, posle tri decenije i koju godinu pride, vratio u mesto odrastanja. Veći deo života je proveo kao drumovnik u gradu svetlosti. Obišao je sve muzeje, dabome i Luvr, više puta, kao sluga umetnosti, a hododarju na Monmartr, e, kod obradavelih uličnika, umišljenih u koloritne fantazije, na štafelajima, ni broja ne zna. Slikarska zadojenost iz olajisane učionice ga nije napuštala. A kako je započelo?

Voleo je časove likovnog. Njegove radove je volela i nastavnica. Imao je uvek najviše ocene. Ali, ne lezi vraže, starokovka ode u zasluženu penziju i na njeno mesto dođe mlada, nadogrudna, nastavnica. Crnilo sa patosa se prelilo u njihovo gledanje na umetnost. Dečak je izgubio volju, nije donosio radove, dobio je slabu ocenu, da bi, na kraju, s mene na uštap, bežao sa časova likovnog. Tako se vladao i njegov razdeljak povučen lenjirom. Kakav izgon mizerije. Verovanje u umetnost se nagrdilo. Mistik, sa obala proterane likovnosti, je vreme provodio u ćasakarenju po sen-zabitima školskog dvorišta. U tom se bližio čas opraštanja sa školskom biografijom. Likovnjačkoj starleti ni roguljama nije moglo da se priđe. Verovatno je umislila da je bila, u dalekovini, Rubensova verenica. Toliko je bila, idi mi- dođi mi, zavrnuta. More, dva kruga više od priznatih slikara. Ajd, sad, krv, mrtav lebac, iziđi sa njom na kraj.

U pozdravljanju sa školskom godinom pregleda poslednji rad i daje završnu ocenu. Ko nije prisutan dobija slabu. Prevedeno znači da, sunac ti, polaže likovno. Soda je i ovoga puta u dvorištu. Umetnički ignoriše umetnicu. Nad učionicom se nadvio crni oblak. Drug iz skamije stidno zatraži sramotnu dozvolu da ode u nužnik. Nije mario što se društvo zacerilo i što će ga zvati upišanko. Brže-bolje je izleteo iz napetog gledališta. Pronašao je Sodu i rekao mu kakva je situacija, da nema više zajebancije i tako to. Odmah se vratio na mesto ljutog boja. Nešto kasnije ulazi i Soda sa prepodobnim objašnjenjem da mu nešto nije dobro, ali, eto, došao je. Rubensova verenica učkiljila okicama i pokaza mu trapavo da sedne na mesto. Nastavila je za katedrom da pregleda radove. Do njega ima ihaj. Glavni junak ove pripovesti se našao u čudu. Nema rad. Gle, ni blok nije poneo. Bože, ako te ima, pomozi. Sad il’ nikad! Mislio je trista na sat. Vreme leti. Kao za inat. I? Eureka, što reče onaj čika Arhimed. Zatražio je od drugara njegov blok, izvadio jedan prazan papir, bacio blok na patos i na njega belilo. Nogom je nagazio muški. Od espadrila ostadoše crno-bele naznake. Učini to, ih, još jedanput. Višegazno. Da razmaže ideju. Nastavničica cijuliče:

-Savković Slobodan!

-Molim, nastavnice?

-Donesi rad.

Opet je trijumfalno učkiljila okicama, a to znači da nije dobro. Gleda u rad, pa u Sodu. Opet zinula u umetničko prikazanije. Ovo je apsolutno grafičko art viđenje – prozumbala je na jedvite jade i upisala pegicu genijalnom blagdanju.

 

 

 

 

 

You may also like...

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *