ORA

toOmladinske radne akcije započinju svoj denjak slik istorije 1945. godine na Crnom vrhu kod Bora gde je 1.630 omladinaca i omladinki, od januara do marta, radilo na tridesetak stepeni ispod nule, da bi, ede, naseklo i železnicom otpremilo, udarnički, više od deset hiljada kubika ogrevnog drveta. Da bi u tome uspeli morali su najpre da izgrade deo pruge do grada bakra. Mučaljivost do zla boga miloga.

Posle toga entuzijazam nije prestao. Naprotiv, kao da se zapalio, mladi su se latili alata i uz drugarsku pesmu „Da nam živi, živi rad“ orno krenuli u raspevanu izgradnju puteva, mostova, pruga, fabrika, naselja…

Gladne godine 1946., od maja do novembra, održana je prva savezna radna akcija. Radilo se na izgradnji pruge Brčko-Banovići. Za samo šest meseci 62.268 akcijaša je izgradilo devedeset kilometara pružne trase i probilo, uf, tri tunela. Dve godine kasnije počinju radovi na auto-putu koji šarom vrluda duž cele Jugoslavije. Od Ljubljane, po starini, emonske, do Đevđelije, vardarske. Onda, šljis-šljas, osvajanje močvare s one obale reke Save i izgradnja Novog Beograda.

Omladinu nošenu žarom patriotizma ništa nije moglo zaustaviti. Prštalo je na sve strane. Zaoreno!

Izgrađeno je, batke moj , šesnaest pruga, jedanaest, gle, velikih fabrika, „Ivo Lola Ribar“, u Železniku, Fabrika kablova, u Jagodini, Valjaonica bakra Sevojno, Magnohrom, u Kraljevu, Fabrika automobila „Crvena zastava“, u Kragujevcu, pet hidrocentrala i nema smisla da ređam dalje. Oko dva miliona akcijaša je kalilo žuljeve u pedestogodišnjem periodu, da bi 1990. godine bilo odbačeno, kao ničije detence, bratstvo-jedinstvo, a iz njegovih ruku lopate i krampovi sa radnih akcija.

Ta slojevitost nije bila puka scenografija jednog vremena. Elan je sevnuo raznolike identitete. Zamlađena energija nije rasula znoj po ničijoj zemlji i u tome je sva vrednost talasnog činjenja. Akteri državnog glumišta su zapljuskujući zasekli vreme, scenski prostor i godine, ali, ne lezi vraže, „Vremena se menjaju, uspomene ostaju, a gde smo ti i ja“?

Zapevale su se neke druge pesme.

Kakvo nam je bilo bratstvo takvo benavo ispade i jedinstvo. Mo’š misliti!

Preživeli malobrojnici se, koliko vijugav mozak služi, ako ne pre, prvog aprila, na dan akcijaša, prisećaju jutrenja, udarničke norme, ljublja i povečerja u naselju, pa, uz pola belo, pola voda, žubore rečima.

Tja, dobra stara vremena.

Prosedi pečat je ostavila i Brigada veterana iz Smederevske Palanke. Uzduž i popreko.

Na jednom oruk zborištu mladosti, kao očigledni primerci učiteljice života, udenuli se i ovovaroški vremešnici. Život u naselju teče k’o med, po zacrtanim pravilima. Omladinac i omladinka su akcijaši i tačka. Nikako ono drugo. To nema. Sad, ako se zdesi moralo je kradomice. I ovo nema blage veze sa daljom pričom.

Elem, večera se u trpezariji. Napolju neko vreme, meša se pretežno sa šućmurastim. Nit’ ‘oće, nit’ neće. Bazdi dosada, al red je red. Brigade ulaze po rasporedu na zasedak. Raspevani dođoše i rakijavi veterani. Šta će da bude na jelovniku? Oslić! Ene-der! Od ribe se niko najeo nije. Ni vajni Kazanova. Natego ćar vajdu. Sreten Torbica Trca je prvi liznuo pečenje iz vode, pa kuvan krompir sa crnim lukom, žvaćka, nekako, sitno vilično, koluta rusofilski očima i zausti:

-Ovi, bre, nemaju pojma kako se sprema oslić.

Okolo njega cvet građanstva male varoši, osmatra budno, što mir-tanjir, što Trcu. Jovica, Branko Šilja, Srba, Dule, Milutin i ostali nalakćeni o drveni astal, kao đačići, zure u pedagoga. Očekuju poduku.

-Riba se prvo opere. Iz nekoliko voda. Onda se prosuši. Oštrim nožem, to je najbitnije, alat mora da bridi, se odseče glava, pa rep. To se, dabome, odbaci. Ima ko mrsi otpad. Onda se duž trbuha raspori, ali pažljivo, da se ne posečeš i prstima se izvade unutrašnji organi. Pedantno i uredno. Riba to zahteva. Sa njom nema žurbe. Onda se makazama secnu peraja, ako ih ima i opet se ispere. Rasek se zatim posoli, pa začini belim lukom, peršunom, mirođijom i limunovim sokom. I tu nije kraj. Naređa se u nauljenu tepsiju, pa se uzme krpa, otvori se rerna, gurne se tepsija, zatvori se rerna, zabatališ krpu, uključiš dugme na 250 stepeni i pečeš je jedno dvadeset minuta. Dok se to krčka ti otvoriš prozor. Širimice! Iz rerne se, već, osećaju, ah, mirisi, sačekaš još malko, pa opet uzmeš krpu, otvoriš rernu, izvadiš tepsiju i sve prospeš kroz prozor. U materinu!

Iz naselja se začuo poklič: „Triput ura za ORA. Ura, ura, uraaa“!

 

You may also like...

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *