PROMIŠLJANJE SMRTI

toOkoštale životne staze zaodenute, ih, političkim ogrtačem plediraju naoko za čačnutim nečastivim promenama. Kadikad. Kao kod božjaka. Ispovedno. Prljava ili, ede, blistava pljuc-realnost. Za izmicanje hoklice opstanka. Pitanje mere je bez odgovora. Tajne cv zbrčkane u svetioniku trajanja. Možda? U dodatnim krik slojevima sleda metafora bitnika za oneobičavanjem. I mitemskih pozajmica između života i umetnosti.

Ko uzmogne nek pita Floru, rimsku boginju cveća, za razjasnicu. Valjda će znati?

Haše, juhu-hu, invajronmentalne glumičice čitav splet zbivlja pripisuju impaktu sudbe.

Upala mu sekira u med.

Jednom da te zaobiđe prasak streljačkog stroja, kad je smrt na svom terenu, ajde-de, ali tri puta u norveškom logoru, e to je, bato moj, promišljanje smrti koje bi moralo da ima veze sa zvezdarjem. I silama nemerljivim. More, silesijama belih noći: Za tri rođendana.

O, kako je lepo biti živ.

Daleke 1953. godine, u Smederevsku Palanku, iz zavičajnog Užica, dolazi, tajnim slovom, školarac Bete Vukanović, da zaore prvačku likovnu brazdu imenom i prezimenom. Dragoljub Vuksanović Vuksan se nije libio varoške kaldrme. Dao se u slikarsko stvaralaštvo i potragu za mladim talentima. Istrajavalo je to, na začud odobravanje maloobrazovanika, dvanaest leća. U liceju gimnazijskom. Godinu dana po dolasku priredio je prvu izložbu akademskog opusa u, je l, istoriji varošijanskoj. Tek, toliko o tome. Nije na odmet da se zna art prvenac, praznik za oči. Posebice za bistre nadničare uma. I zapamćivanja. Za razne istorije. I završni račun.

Iz mesta rođenja, zbog zasluga, da ne bude odveden u rljug, drugovi realizuju tajanku tmine vrhovne. Dobijaš posao. I-tačka! Sedi tamo. I-tačka! Zaliveno ćuti. I-tačka! I srećan put. I-to je to!

Koji bi to gubitak bio za našu varoš da se nije izdogađalo, tako tačkasto, kako se ugodilo?

Na našu slikarsku malopismenost desilo nam se.

Predvečerje ocrnjeno kao uljani zift iz tubice.

Ispred basamka kućevnika brekće skalamerija, na četiri točka, zavirandžena ceradom. Zadatstvenici, bez reči, u uniformama, bude usnulu porodicu i u zbrzu ih useljavaju u arest putaški, pod velom mračja, dok Užice hrče na čistom vazduhu ‘ladne Đetinje. Jedan je debelom vrengijom zašnirao vidike, pa ajd’ na truckavi put. Do svitanja. Voziii… Zrcavost novog videla se zbi ispred velike nepoznate zgrade. Istovariše zbunjenu čeljad i stvari. Na gomilu. Sa jutrom. Niko ništa ne pita, niti ko išta kazuje. Dok oči ćute, strahovi žmarcuju živu krv. Bešumno, a zacrvenjeno. Cinober! Četvorotočkaš, kako dobrektao, tako se štucavo izgubio. U nigdine. Bez pozdrava. Glava porodice se našla u bazd čudilu. Nije prvina, ali… Prolaznika ni od korova. Ptičurine još spavaju. Tek, pojavi se sena, pa zakačtkećeni brkajlija.

-Prijatelju, imaš li vatru? Da upalim cigaru.

-Imam mašinu.

-Može, a reci mi, zdravlja ti, koje je ovo mesto?

-Smederevska Palanka.

Dožurio je i direktor Gimnazije. Ruka ruci i, ajd, da se strahonedospavani smeste u podrum liceja.

Od vlasti je sve moguće. I lepa tragema.

Misli bauljaju po prošlosti. Traže se.

U logoru na Banjici sluganci utovaraju logoraše u kamion za pozdravljanje sa životom. Na mesto zločina iskaču jedan po jedan. Dođe red na Vuksana. Taman što je cokulama dodirnuo černozem, ščepa ga jedna snažna ruka. Izbirač smrti i života zapovedno psiknu:

-Profesore, vi na ovu stranu.

Život još nije završio storijelu.

U norveškom logoru, kasnije, nacisti postrojili logoraše u vrstu. Za izvadak. Ne vidi joj se kraj. Do Vuksana stoji, na smrt preplašeni, mladačak, prestoni student, šta li je? Trese se od straha. I smrt ima oči.

-Mladiću, budi hrabar. Do kraja. Srpski!

-Profesore, oni će svakog drugog da streljaju. Imam osećaj da sam obeležen. Da zamenimo mesta?

Tako i uradiše. Mladića više niko nije video.

Skončavanje, kad se uzjoguni, birka. Za sebe.

Drugog dana silnici smaknuća svakog desetog, na pruge, odvode u streljani rashod. Prvi, drugi, treći, četvrti, peti, šesti, sedmi, osmi, Vuksan deveti. Deseti se samoizbrisao sa spiska. Tuđim merakom.

Naknadne priče su nerade.

Treći put ga je spasao komandant logora jer je, po njegovom nalogu, uradio portret ćerke mezimice.

Promišljanje smrti se ogolilo.

Za ispotihi zapit.

You may also like...

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *