Samac

toDan je bio, baš, lepuškasto nakinđuren. Duboka jesen je nesebično iznedrila rashlađenu paletu svih boja plama i nijansi u praznični vid za oradošćenje umetničkih duša, a i onih drugih. Bosa priroda, sa uživanjem, peva svoje kalj-arije i niko je ne može natpevati. Vekotrajni zvuk opadajuće šuštavosti ostavlja neme i ljude i ptice. U rečitost na vetrovitim blagostima umešala se inatno uporna zvonjava fiksnog telefona. Iz slušalice se izvukao, do pojasa, milokurno raznežen ženstveni glas:

–  Halo, dobar dan.

–  Dobar dan. Šta želite?

–  Javljam se povodom oglasa.

–  Kog oglasa?!?

–  Jeste li vi dali oglas u novinocidnim varoškim novinama?

–  A, da, da, dao sam, već sam zaboravio. Izvinite za rasejanost. Dešava se go mojoj godini proizvodnje.

–  Ziate, ja bih konkurisala za to upražnjeno mesto. Mislim da imam svs kvalifikacije, čak i više što se traži. Jedva čekam da se upoznam sa radnim stolom i ne, neću vas izneveriti. Mikako! Ja sam, znate, jedna odana, karakterna i napaćena, ali čestita nežna dušica.

S druge strane žice čova koluta očima, čekajući da džangrizava gospoja stavi tačku na rečenicu i uzme eventualno vazduh. Iskorisgio je prvu priliku.

 

– Žalim pokorno, milostiva, ali radno mesto nije više aktuelno. Firma mi je pred bankrotom, pa žurim. Zbogom!

Uljudno je spustio slušalicu. Njemu, uštirkanom samcu, to i liči. Bacio je pogled na trpezarijski astal za ručavanje. Na uflekanom stolnjaku, na kocke, zinula uhranjena pikavcima kristalna pepeljara. Pored nje drema mobilni telefon. Malo dalje, razbaškarile se varoške novine sa širimice otvorenom stranom, na kojoj krupnijim slovesima piše „OGJ1ASI“. Zgrabio je hartiju i seo u fotelju, da se podseti. U donjem desnom uglu je pisalo: „Upošljavam povoljno, na određeno, ženu na jedno mesto u krevetu za dve predžmeljene klade“.

Kako život tera svoje zađevice. Do juče je sve bilo akguelo, a danas, već, ne važi. Čudne su zverke ljudska bića. Nije se nadao pozivu iz inostrane nedođije. Ljubav školskih dana odavno se istopila, i u sećanju, kad, Lena, sad, usamljenica žudna, zove u zajedničko dokusurivanje mladosti. Ona, zasigurno, veruje da je on preboleo, ili zaboravio, njenu izdaju. Odmah, posle gimnazije, se udala i otputovala, ihaaaj, na zapad. U bolji život.

Praštanje je pokušaj neumiranja – pomislio je. Ništa na zemaljskoj kugli nije slučajno. Eto, baš, noćas mu, u sgidnim snovima, njegova Vila-zlatokosa besedila žalopojku mužjačke bestidnosgi i okrutosti, a sve, ene, u strahu da ne bude nenadano zapostavljena. Kao da je predosetila, vilaškim čulom, ojed virtualne naslade. Prolaziće, i dalje, zajutrenim pogledom, pored njegovog prozorja, samo što više nikoga neće bi gi iza zavese.

Ostavljanje je omiljena igrarija zaljubljenosti.

Kakav ujed?

 

Izbio mu, iz prve, na izbrazdanom čelu, a onda ovlažio malje na grudima, pa isnod mišica, okopneli znoj. Zaudara, izmešano, na žene njegove biografije. Od vonja paticvrk-aždaha otrže ga želja za tuširanjem. Uleteo je u kupatilo. Mlazna vrućica opamećuje razum. Predao se doškolovavanju. Iz oparenog raspamećivanja presekla ga, kao hladna voda, u bazenu, posle saune, zvonjava mobilnog telefona.

– More, nek zvoni! Šta, bre, ona misli? „Nrva ljubav zaborava nema“ – počeo je da pevuši, kad, trenutak kasnije, zagrogta mogor usisivača. Za čudila, toga dana, nije bio kraj. Bože, blagi – pomislio je, ispirajući sapunicu, da l’ to Vilaja histeriše? Na rastanku. Il’ je prvina ljubavnička nenajavljeno doletela u moj život. Šta li je? Zagonetne promisli je prekinuo tupi udarac čvrstog predmeta, a onda je, misteriozno, i usisivač zanemeo. Ni zvrk da pusti. Ovo, samo, krv može da opere – nrožvakao je kroz ostrašene zube, izlazeći iz kabine, onako, nedobrisan. U stanu nigde nikoga. Prozori i vrata zamandaljeni.

Adamski razgolićen, seo je u stolicu za ljuljanje i uključio školarski razum.

Mobilni telefon je bio na stolu, ostavljen u opciju vibriranja. Podrhtavajući, gako, skliznuo je sa stola i pao na irekidač od usisivača, koji, kasnije, stidljivo usisava stolnjak, sa koga pada pepeljara, opet na prekidač, sad, za isključenje buke. Misterija se ne bi odgoietaula, da nije bilo rasutih pikavaca po gšdu. U osećanju beogradskog pobednika začuo je griz. U kuhinji- ništa! U spavaćoj sobi? Muk! Kad, ono, rđa, na ulaznim vratima grize bravu. Očekuje se gošća.

You may also like...

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *