Smrt na zamku

toAko je tačna teorija da su sve priče već ispričane, iliti ispisane, onda, da se ne lažemo, nema svrhe zamajavati se. Ipak, važno je umeti da doneseš priču. Forma, kompozicija, postupak, dijalog, naracija, humorna simetrija, vrcaj apsurda, titraj pripovedni…

Tišina pripovedanja te navodi na put slavlja i pada pisane reči. Iz te tihosti poskoči ideja. Nadrealnom harizmom zakićena, da bi postala to što jeste. Taj svrab osećaju samo besmrtni posebnici. Idejom zakićeni. Za uvo. Ono je, elem, trgovcima unazadnim, služilo, je li, kao kožni stalak za pisaljku. Prirodnije nije moglo.

Danas se plajvaz-olovke, ako su potrebne, drukčije stožiraju. Druga su grafitna vremena.

Čehovljeva izodavna ideja je da priču ne obavezuje rešavanje problema, već da ga tačno definiše. Zbog toga je važno na početku spisa postaviti pravo pitanje, a onda polako iskreno odgovarati. Reč po rečenicu.

Da li vest o smrti udara kao grom iz vedra neba u svim značenjima, porukama, slikama?

U Šumadiji je, priča se, najsrećniji čovek koji se rodi i sahrani međ’ povijenim skulpturama šljivovim. Koja paradigma?

Kad bivšeg čoveka upakuju u drveni kaput, za put na onaj svet, nametne se razmišljanje da živo biće nije ništa drugo do jedno stablo koje hoda u šumi drveća. Uspravno privezan za tradiciju korena. I rodoslova. I-tako! Ta zemaljska promenada traje dok u to stablo ne zvizne grom sa nebesa, kao pozivar. Iz vedrine.

Bio si drvo i u drvetu odlaziš.

Ugrizi vriska nas prate od trena začeća, pre nego što ćemo da se rodimo, do ispratka s one strane života. Razlika je što ovaj drugi poprima oblike ridanja i naricanja. Prvi je, ih, slatka kuknjava.

I u radosti, mrzani, a i u žalosti predstave duh nas ne napušta. Takav smo narod. Podnebeski!

Zarad glavne priče da se vratimo u vreme sahrana, u našoj Palančici, po kućevnom običajniku. Kapela na groblju nije bila, ehm, ni u petogodišnjem planu.

Kuku, lele, upokojila se vlast, to jest, opštinski inspektor, ene, bauk-varošanin, Mile Cincarević. Tuga pevulja tiho. U sebi. Na sredini sobe, na stolu, leži bivši čovek, a nekad je, komšo, na tim daskama obedovao sa životnom drugom. Celog života su sami gledali u dva tanjira. Udvojeno. Jednom je, desilo se, ženu povalio na tu čvornovatu drvenu krtinu. Onako, iz slasti. Sad, ona podbočila glavu desnicom i čamovo zuri u leš. Strujanje mrtvokovačko, ej, kao da nije zametila. Iz zjapa nozdrva ispustila je zagrc izdah. Izgledao joj, na prečac, iz horizontale, da se kanda malko podgojio. I podbradak zanovio. Za jedan zgužvani nastavak. Razrogačenog videla merka je njen polovan muž i kao da hoće da joj rekne – šta čekaš? Zakukaj, bre, već, jednom. Odmah se dala u tužnu zapevaniju. „Joj, Mile, kako ću bez tebe? Mileee, što me ostavi da tugujem? Šta da očekujem sutra, Mile moooj? Ljubavi moja, što i mene ne povede? Joj, Mile, mila moja prošlosti. Kuku meni, do Boga miloga. Šta nas strefi, Mileee moj? Kućo moja. Živote moj. Tugo mojaaa. Joooj!“

Vest se raščula po komšiluku, pa žene navalile da se, ono, nađu u nevolji. Valja se. Iznosi se pićaluk za običajnike, a oni samo što nisu počeli da dolaze. Srpski je to. Treba i hrana da se spremi. Za noćne čuvare upokojene duše. Dugačka je noć, a do noćnika mnogo toga bi trebalo uraditi. Prvo, pokojnik bi valjalo da bude presvučen u najbolje reklo. Kad odlazi Bogu na istinu da je čist i uglađen, drugo, da mu se zaveže marama povezača ispod brade sa čvorom na temenu. Da, je li, drži jezik za zubima. Dosta je za života pridikovao. Ako je za vajdu. Treće, kad ga polože doteranog na slavski astal da mu nekom uzicom zavežu prekrštene ruke na trbuhu. Tako mora da se o’ladi. Žene se ispraksovale. Znaju to. Sve redno. Nikako drukše. Kad se došlo do trbušastog veza, reduša, kojoj zapala ova raboga, pita ucveljenu ljubu:

-Je l, ej, komšika, kako Miletu da uvežem prste? Jal na čvor, mrtvački, jal na zamku?

Udova se ubija od kuknjave. Ne čuje zapitalicu. „Kuku meni mučenici, šta sam zgrešila gospodu milome da me razdvoji od mog Mileta? Mile, mukooo i srećooo moja, vodi i mene na onaj svet. Da se odmorimo zaj’no, k’o što smo do dana današnjeg sve zaj’no radili. Šta ću ja na ovom svetu bez tebeee, lepoto mojaaa?“

-Jel, mori, ti mene ne konstatuješ. Kako, bre, da Miletu uvežem ruke? Oćeš na čvor il’ na zamku?

-Kakve to veze ima? Joooj, gde će mi duša?

-Ima! Ako vežem u čvor nećeš moći da se udaš.

-Kuku meniii mučenici, joj Mile, na zamkuuu?

Opričavanju u kafiću nikad kraj.

Uglačano podne se zapržilo u kamenoj ulici.

 

 

 

 

 

You may also like...

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *