Udaja gospođe korozije

toDolina ukusa, ih, miriše dobrodošlicu. Na astalu đuvečare i ćase glinene. Uparađena u černozemnu preobuku mandža hoćka da prepuni i najpunije videlo. Espap miri, onako, baš, domaćinski, namirisan začinskim biljem. I, eh, bosiljem. Poslednji nadgledak muške kuvarice sija omašćeno. Mast na hleb, sa crvenom paprikom, se ceri, junački krvavo. To su, elem, prvi zalogaji nazvani najprozaičnije „Nekudim predjelo“. Onda upregnuta „Konjička salata“, pa „Vukine pofezne“ i „Pudarski čalabrčak“, suvi „Erotski kačamak“ i za kinđur ovalni kraj „Svinjarija iz Vilajeta“. Kost za estetski prefinjen provijantni želudac.

U času opisa izloženih kulinarija, kroz bistrik domaćinovog uma, protrča sećanje na jelovnik Šiškove mehane, na Terazijama, pred Veliki rat. Ovako je stajalo: „Čorba ot paradajz s pirinač, ama pirinač danas nema jerbo su zbog jučeranjeg lumbardovanja sve bakalnice bile zatvorene“.

Promisao je isek’o šiljatasti zvrk sa vratnice.

Poetski uparađen, sa obradavelim sedim osmejkom i flajkom u desnici, drca se prsno Miroslav Jozić. Poneo je njegovu lepu nesreću. Da se zanimamo. Rakijavo. Za njim pristižu Todor i njegova gospa „korozija“. Zagrljeni, iliti podruku. Bila je nevino umotana u beli papirnati veo. Odmah smo je razgolitili, postavili na gledno mesto i sva trojica buljili zaljubljeno u njene reljefne obline. „Predeo sa usamljenim drvetom“ je, glečudila, ushitio dočekušu od šestoprega zacakljenih muških očiju. Koja se, ehej, žena ovakvim nemim žudničkim ćutanjem mogla pohvaliti. Ni Draga Mašin!

Priča se, sedećki, u klecavim koracima. Prvi se zaleteo Zoran Todorović.

„U beogradskoj Skadarliji ima jedna prodajna galerija slika. Drži je mlađi čovek, koji se, ič, ne razume u slikarstvo, ali prodaje dela poznatih slikara. Rešio lik da lepo živi od toga, šta ima veze to što ne razume kvalitet onoga što mu donosi dobit. Da zlo bude veće posao je išao mnogo dobro. Neko ga je, iz senke, savetovao za cene, on napiše i to ti je to. Ako hoćeš- hoćeš. Ako je skupo, opet lepo. Jednog dana se, u izlogu, zadesila slika Miće Popovića. Mrtva priroda samo što nije oživela. Video to slučajni prolaznik, pa dojavio autoru, kako je oduševljen njegovim koloritom. Gde si video moju sliku? – pita umetnik na glasu. Tu i tu – kaže ovaj. Mića ne bude lenj i krene put Skadarlije. U galeriju. I šta će da bude? U izlogu jeste njegova slika, sa njegovim potpisom, cena astronomska, ali je plagijat. Besan uleti u prodavnicu i kaže nadobudnom prodavaču:

-Prijatelju, ovo nije moj rad. Neko me je veoma dobro kopirao. Sasvim odgovorno to tvrdim, jer ja sam, znate, Mića Popović.

Vlasnik umetnine ga gleda, zagleda izokolo, merka žmirkavo, da bi konačno prozubao:

-‘Ajde, bre, matori, teraj se. Je l te neko nešto pitao? Čisti se odavde. Pre toga se pogledaj u ogledalo. Ti, bre, i ne ličiš na umetnika, a kamoli da si ovo naslikao. Kako te, e, nije sramota od godina. Ovo je delo pravog Miće Popovića i, ene, zatvori vrata spolja.

Rakijavo staklo oj da prsne. Od smeja.

Čudo je ta Skadarlija – nadovezuje se književnik. Koje sam ja ispičuturske pričine slušao o tom boemskom stajalištu. I to nije slučajno. Ma, u umetnosti nema slučajnosti. Ni za kafanskim astalom. Nad tom kaldrmom se nadvijaju zevzek zadevanja umnih ljudi. Iz mrmornog vekotraja. Lebde tandrkavo iz bivše i sadašnje erozije duha, a to je nešto. Tu auru sam osetio na svojoj koži, u kući Đure Jakšića, kad sam 27. juna primao pesničku nagradu, njegov šešir. Ljudi moji, ja to ne umem da vam objasnim. Oseća se neka višnja silesija, kojoj se ne zna ni poreklo, ni potomstvo, a silno podguruje razum. Ta gospa milostivna za pretke i ne pita, ali im stalno dodeljuje glavne glumačke role. Jednostavno, to je krem kupilište humorne naslade naciona. Eto!

Domaćin domaćinski ucaklio gled. Vidovdanski!

-Dobro nas podseti. Miroslave, red bi bio da nazdravimo za pesničku nagradu „Šešir Ćure Jakšića“. Šta veliš, Todore?

-Da mi nazdravimo za obe gospe milostive.

-Koje, sad, pa, dve?

-Za Jozićevu gospođu, skadarlijsku silesiju i, je li, za moju koroziju. Ja sam, evo, koroziju lepo udao, u domaćinski kolekcionarsku kuću, a ti pesniče gledaj šta ćeš sa tvojom silesijom.

-Šerpa uvek nađe poklopac.

-U to ime, ajd, živeli.

-Ko je rekao, živeli?

-Ja!

Udavača je plehano sve odobravala.

 

You may also like...

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *