Vekovnik palanačkog Pozorišta

Scan-150221-0001-194x300-194x300-194x300Sećajući se tih dana arhitekta Krstić zabeležio je sledeće redove:

„Još za vreme prvih proba osetio sam da se sprema velika predstava u tadašnjoj maloj Palanci. Kako smo se bližili kraju priprema, ja sam sve više uživao u igri pojedinaca, a po najviše načinu na koji je „čika Masuka“ pomagao da što vernije i kvalitetnije donesemo lik koji igramo. Što se više bližio dan premijere, ja sam sve više strepeo za svoga Feđu, sve više sam verovao da ja to ne igram na pravi način, posebno zbog glumaca u ekipi koji su sve bolje ulazili u svoje likove, a još više zbog „čika Velje“ koji nam je iz večeri u veče sve plastičnije i opipljivije dočaravao suštinu ove jednočinke. Predstava mi se toliko urezala u pamćenje, da se sa uživanjem sećam trenutaka kad sam ponesen glumom nekih učesnika, ponajviše Mome Rakića i Ace Mitrovića, bezmalo zaboravio kada ja kao Feđa treba da uđem na scenu. Na nezaboravan način dočarana je atmosfera, a gledaoci su sa ushićenjem govorili o velikom uspehu palanačkih glumaca, a sve to zahvaljujući velikom reditelju Masuki.“

***

Vredno je, istaći okolnosti pod kojima su pripremane prve pozorišne predstave, i upornost kojom su amateri savlađivali prepreke na koje su nailazili u svom radu. Pre svega, probe su u to vreme najčešće održavane po hodnicima, a manje u zato odgovarajućim prostorijama i trajale su duboko u noć. Kada bi se izgovorila poslednja rečenica dramskog teksta, nije se odlazilo kućama, već se nastavljao rad na pripremi dekora i drugih potreba za izvođenje predstave.

***

Uporedo sa radom na Nušićevoj „Ožalošćenoj porodici“ Masuka je spremao i Nušićevu jednočinku „Vlast“. Nema plakata, ne zna se ko je igrao. Samo fotografija dobijena od Radomira Jelića-Dole sa gostovanja u Selevcu, koja prikazuje Jelića u jednoj sceni, i dokazuje da su diletantske predstave iz grada igrane po selima, u koje se išlo pešice, u povorci koja peva, uz harmoniku, koračnice i druge borbene pesme.

***

Gledajući ono malo postojećih fotografija i slušajući sećanja učesnika, vidi se sve siromaštvo scene i kostima. Nasledstva od starog pozorišta skoro i da nema, a i ono je dotrajalo i neupotrebljivo. Kostimi nisu šiveni, odela su dobijana na poklon. Najveći deo je stizao privatnom inicijativom. Građani su pozajmljivali i poklanjali iznošenu garderobu. Nedostatak pozorišnih rekvizita i scenografije nadoknađivan je radom članova ansambla koji su danima samoinicijativno provodili u tehničkom opremanju predstava i drugim radovima na pripremanju komada. Sve su to teškoće koje karakterišu svaki početak organizovanog rada koji se manifestuje i preko rukovodećeg kadra koji je bio neiskusan i često menjan, ne bi li se pronašao najbolji oblik organizovanja.

***

Zaljubljenika u čarolije pozorišta uvek je bivalo, među đacima, zanesenim profesorima i radnicima, koji baveći se ovim poslom svakog dana proživljavaju dve vrste života. Zahvaljujući poslu koji im je sudbina namenila, (onom za koji primaju platu), dato im je da obično s večeri daju sebi oduška. Za njih tada ne postoji ništa drugo osim lika koji tumače na sceni, jer amaterizam je spontana kulturna delatnost, koja nije pobuđena težnjom za sticanjem sredstava za život, već je izraz unutrašnje motivacije i potrebe čoveka da deluje i izražava se kulturno umetnički.

 

(nastaviće se)

You may also like...

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *