Vekovnik palanačkog Pozorišta

„Pozorište je blago čovečanstva i njegovu istoriju žele i traže svi kulturni narodi. Pozorište je istorija čoveka.

Medio in vita in theatro sumus“

 

Trebalo je mnogo truda, strpljenja i iznad svega volje da bi se amaterske početničke sklonosti i dobre namere “glumaca“ uskladile sa previsokim zahtevima čika Velje kao reditelja“. Bilo je muka, jer nisu svi imali glumačkog iskustva bilo je tu i početnika koji su tek ulazili u tajne pozorišne umetnosti. Kod čika Velje nije bilo popusta. Na probama, za stolom, mnogo puta su morali da ponavljaju stvari za koje su mislili da znaju. Bezbroj puta je mladi livac Miodrag Radojković-Rola morao da ponovi “Ja sam tako reći, čovek mali“, sa naglaskom na “mali“, ili dobroćudni poslovođa Ljuba Celić: “… živeo, živeo, pa umro“, ili inžinjer Simić: “Ima li tu čaša hladnog mleka’, ili poenter Bora Vuković: “… eno je na pragu, ćući, ćući kao matora keruća“ umesto “čuči, čuči“. Bora Vuković beleži da nije bilo lako: “Veliki broj učesnika, trebalo ih je držati na okupu: glumci neuki, probe mnogobrojne, trebalo je izdržati. Reditelj strog, ništa ne propušta, trebalo je imati strpljenja i mnogo razumevanja“.

…………………………………………………………………………………………………….

177

Ljubav i želja da se uspe u začetku kulture, sve u zamahu i obnovi, učinili su da se ova amaterska grupa održi, prebrodi sva iskušenja, i posle višemesečnog uvežbavanja izađe pred publiku, pred narod. Dogodilo se to juna 1945. godine u magacinu šećera, prostoru poznatom kao “Šećerana“. Kulise za predstavu uradili su stolar Sreten Ljubisavljević-Konkordija i farbar i slovopisac Živojin Đurđević-Žika Mazalo. Publiku su činili radnici fabrike, a bogme bilo je i dosta građana. Predstava je trajala skoro tri sata. Strpljivo gledanje ove vanredno upečatljive drame u kojoj je sažet čitav jedan svet, zahvaćen i oblikovan umetnošću Gorkoga, živ i ubedljiv, sadržajan i idejan, bilo je nagrađeno velikim zadovoljstvom gledalaca.

…………………………………………………………………………………………………

178

U prvoj godini slobode u Palanci, osim amatera koji se okupljaju da bi se bavili pozorišnom i muzičkom umetnošću, organizuju se i oni koji se bave slikarstvom, fotografijom i karikaturom. Prva izložba organizovana je početkom proleća 1945. godine, tačnije od 23. marta do 1 aprila u Radničkom domu od strane sreskog AGITPROP-a. Krajem 1944. godine formiran je kamerni orkestar, koji se bavio izvođenjem ozbiljne i zabavne muzike. Hor i folklor uveliko imaju nastupe. Članovi orkestra, hora,slikari i folklorci bili su uisto vreme i glumci u gradskim ili fabričkim pozorišnim predstavama.

……………………………………………………………………………………………

179

Diletantske grupe za svoje nastupe uzimaju kraća dela, koja su najviše odgovarala njihovim snagama i mogućnostima. Međutim, do njih nije bilo lako doći. Zato je šarenilo brzog spremanja i improvizacija prisutno u većini nastupa pozorišnih diletantskih grupa, što je donosilo nužnu manjkavost u kvalitetu. Oskudica pozorišnih komada, recitacija i skečeva dovodila je u situaciju pojedine umetničke grupe da daju komade nedovoljne književne i kulturne vrednosti i time nanose štetu u vaspitnom, umetničkom i književnom smislu. U nedostatku pogodnih tekstova pojedinci se prihvataju pisanja i time još više otežavaju situaciju. Da bi se donekle popravilo stanje, Okružni narodno oslobodilački odbor Okruga Beogradskog doneo je naredbu, da se zabranjuje dalje davanje i prikazivanje predstava, dok ih on ne odobri. Događalo se da se pripremaju isti komadi i da se predstave zakazuju u isto vreme, da li iz inata ili usled nesporazuma, tek u svakom slučaju na štetu publike. Aktivnost na pozorišnom planu nije privilegija grada, već i manjih mesta u kojima su osnovana ili se osnivaju diletantska društva.

————————————————————————————————–

 

 

 

 

 

You may also like...

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *