ПАЛАНАЧКЕ независне варошке новине

Први број изашао је 8. децембра 2006. Директор и уредник Дејан Црномарковић

Year: 2015

Коментар "Bandiera Rossa" (пише: Владимир Ђурђевић)

Приватни пророци и врлине јавне (куражна новогодишња колумна)

758a57a8-2453-49d9-83bb-fdd211d630b3Уместо некадашњег, ничим оправданог новогодишњег оптимизма, у наше време одомаћило се упућивање на предсказања пророчица и пророка. Осим апокалиптичких визија, које, уосталом, и независно од празничних пригода, ту и тамо преплављују интернет  (обично се предвиђа скорашњи удар метеора, комете или неке друге страшне ствари из дубоког свемира) – можемо наићи и на релативно ведре прогнозе; Пророчанство Баба Ванге, на пример, према коме ће 2076. коначно светом завладати комунизам. Нисам сигуран шта је Баба Ванга подразумевала под „комунизмом“, али рецимо да је њен појам о томе имао некакве везе са оним што налазимо код класика марксизма. Ако се њено пророчанство оствари, биће то око 105 година од мога доласка на овај свет, а ја сам начисто са тим да ћу тада бити само „мирна влат“, како то каже Балашевић.

Не могу толико да чекам.

Извесно је да ће ми, знатно раније, бити потребна здравствена заштита (а свакога тренутка без ње могу да останем), нешто хране и одеће, коју и сада, иако „у снази“,  једва да себи могу да приуштим. Не преостаје ми зато ништа друго него да, независно од наговештаја светле будућности, понешто учиним, како би до прореченог комунизма дошло нешто раније, пре него што ме посети Тханатос, или његов уважени претходник – господин Алцхајмер.

Тим пре што у поседње време има и других, који у Баба Вангином предсказању виде аветињску опасност, према којима је удар оне свемирске стенчуге прихватљивија солуција од коначне победе идеје бескласног друштва.

А ето, већ су на делу. Ових дана својски се труде да рехабилитују Милана Недића. Пре него што им то пође за руком, док још можемо да о овом „генералу“ кажемо шта мислимо а да не будемо оглобљени, без околишања узвраћамо: Милан Недић је осведочени сарадник окупатора! Наша констатација нема везе са правничким „жаргоном аутентичности“. Ми говоримо о историји, а свака историјска интерпретација, за разлику од ревизионистичких тумачења, полази од намера (интенција), које суочава са њиховом реализацијом.

Браниоци квислинга Недића, у сврху оправдања посежу за чињеницом да нико од бившег политичког естаблишмента у окупираном Београду није желео да прихвати улогу председника Владе под патронатом окупаторске војне силе.

Па није ли управо то аргумент против Недића?

Знамо да су многи одбили такве или сличне почасти. Иво Андрић је одбио да потпише злогласни „Апел српском народу против устанка“, а одбио је и пензију, и многе друге понуђене му ствари. Чика Миша Ђурић није желео да предаје етику током окупације. Бранислав Петронијевић, немачки ђак, радије је боравио у хладној соби, него да постане сарадник окупатора. Да не помињемо оне који су отишли у шуму. То што је пригрлио оно што други нису желели, из етичких или политичких разлога, у најбољем случају, сведочи да је Недић био обичан медиокритет.

Посебна прича је мит о томе да је својим деловањем „спасавао Србе“. Ово „спасавање“ подразумевало је, ако ништа друго, мир са окупацијским властима, ћутање и шушкање, грађански мир и послушност; у исто време док хапсе Јевреје и Роме и одводе их на Старо сајмиште, док на Бањици стрељају комунисте (и једни, и други, и трећи су, да подсетимо, у том тренутку грађани Србије, баш као и Господин генерал).

У нашем граду Недић је за време рата оформио „Завод за принудно васпитавање омладине“. Многи изостављају реч „принудно“ када говоре о овој „установи“, па се логор описује као далека претеча данашњих приватних менаџмент факултета. И прилике у логору представљају се лепршаво: благонаклони васпитачи труде се да из својих штићеника истерају авет комунизма. Разуме се, присилно. Комунистичка младеж је, јелте, бесловесна маса, а комунизам доказано светско зло, па су и егзорцистичке методе, самим тим, оправдане. Циљ је сасвим у духу Недићеве политике: треба произвести медиокритете, који ће беспоговорно прихватити окупатора, односно идеју нацизма.

Према томе, свака интерпретација која забашурује Недићеве интенције, огољена је ревизија историје.

Разуме се, и у нашем граду има политичких медиокритета, који предратну забрану деловања Комунистичке партије (која је претходила Недићевом сагласју са нацистима, да је комунизам велико зло), правдају тиме да је то био закон: „можда рђав, али ипак закон“, веле. Неким законом је био дозвољен и прогон Јевреја у Немачкој, и расна сагрегација у Јужноафричкој Републици, и ропство у Америци, па то, ипак, не може бити оправдање за све што је по тим законима чињено. Предратни прогон комуниста и Недићево упокојавање вамира, у дослуху са окупатрским властима, према томе, имају једнаку дијаболичку основу.

Пре него што на неком билборду видимо идиличну ревизионистичку композицију – Генерала и Чичу загрљене, са оптимистичким осмехом упућеним њиховим ововременим браниоцима, ваља нам да, ако ништа друго, лармамо, из свег гласа. И то је, уосталом, извесна кураж, а уједно и права новогодишња порука. Срећна вам куражна 2016.

 

 

 

ИнтервјуПолитика

Драган Исаиловић председник Општинског одбора Нове Србије: ОПОЗИЦИЈА У ПАЛАНЦИ ЈЕ ПОЛИТИЧКИ НЕЗРЕЛА  

IMG_6162-Када дође добар инвеститор, после тога долазе и други инвеститори. Уколико су и постојале одређене мањкавости, када је реч о доласку инвеститора, то је могло да се решава у ходу, а не да се ти послови прекидају, јер је то лош знак и за будуће инвеститоре. Од Паланке се тако прави црна рупа, у коју, значи, нико не треба да дође. Због чега?

 

Дипломирани политиколог Драган Исаиловић, већ неколико година је на челу Општинског одбора Нове Србије у Смедеревској Паланци. Познат по одмерености и такту, Исаиловић је унео нови стил у локални политички миље, а поменуте особине испољава и као управник Градског позоришта, које ради у саставу паланачког Културног центра.

Паланачке: Нова Србија је више од три године у саставу коалиције која руководи органима локалне самоуправе. Како оцењујете допринос ваше странке?

Исаиловић: Да, ми смо део коалиције која је овде на власти. Директну коалицију имамо са Социјалистичком партијом Србије. Заступљени смо у Општинском већу, а имамо и одређен број одборника. На рад локалне самоуправе утичемо сразмерно нашој снази. То се пре свега огледа у раду наших одборника и члана Већа. Ми смо подржали све активности локалне самоуправе. Наша коалиција наследила је много проблема из претходног периода, које није ни лако, ни једноставно решити. Надамо се да ће у наредном периоду, после локалних избора, већина тих проблема бити лакше решива.

Паланачке: Нова Србија у Смедеревској Паланци постоји већ 15 година. Шта бисте истакли из протеклог рада овог одбора?

Исаиловић:  Општински одбор Нове Србије конституисан је у Смедеревској Паланци априла 2000. године. Континуирано, уз неке мале прекиде, када није учествовала у власти, Нова Србија је значајно допринела решавању проблема у овом граду. Посебно у време када је господин Цокић био председник Општине. Члан наше странке, Ненад Рибарић, тада је био заменик председника Општине. У то време је председник наше странке, Велимир Илић био на значајним министарским функцијама, у две републичке владе Војислава Коштунице. У том периоду реконструисана је Железничка станица, управо захваљујући Новој Србији, реконструисан је пут од Тополе до Смедеревске Паланке, пут у Голобоку, а довршена је и реконструкција пута Младеновац-Паланка. Асфалтирано је и много улица у граду.

Паланачке: После наредних избора, који ресори вас занимају. Којим сегментом рада локалне самоуправе бисте желели да управљате?

Исаиловић: Област која наш највише интересује је инфраструктура. Инфраструктура је елементарна ствар, да би неко дошао, као инвеститор или као туриста. Дакле, интересује нас реконструкција путева, водоводне мреже, као и оно од чега би Паланка могла да живи у будућности, а то је Бања на Кисељаку, односно туристички потенцијали, Кудречко језеро, и слично. На жалост, показало се у наше време, да када је реч о афирмисању наших туристичких потенцијала и довођењу инвеститора, не постоји консензус. Да будем сасвим отворен, Нова Србија сматра да и опозиција, када су поменуте ствари у питању, треба да пружи потпуну сагласност, односно мора постојати консензус када је реч о довођењу страних или домаћих инвеститора у нашу општину.

Паланачке: Како коментаришете чињеницу да управо опозиција на локалном новоу, на основу веза у Републици, где су власт, покушавају да онемогуће долазак инвеститора у нашу општину?

IMG_6287Исаиловић:  Реч је о политичкој незрелости. Да не кажем да је по среди зла намера. Као да нису у стању да сагледају корист од таквих инвестиција. Јер, свака инвестиција за собом привлачи и друге инвестиције. Добар глас се надалеко чује. Када дође добар инвеститор, после тога долазе и други инвеститори. Уколико су и постојале одређене мањкавости, када је реч о доласку инвеститора, то је могло да се решава у ходу, а не да се ти послови прекидају, јер је то лош знак и за будуће инвеститоре. Од Паланке се тако прави црна рупа, у коју, значи, нико не треба да дође. Због чега?

Паланачке: По образовању сте политиколог. Има ли политичка пракса у којој живимо додирних тачака са политичком теоријом, коју сте изучавали на факултету?

Исаиловић: Тешко да има. Посебно не у Србији, и посебно не на локалу у оваквој држави. Србија је још далеко од оних идеала демократије које су осмислили западни мислиоци, а многе земље примениле у својој политичкој пракси.

Паланачке: Ви сте управник Градског позоришта, а то значи да је ваша странка у прилици да утиче на креирање културне политике. Последњих неколико година Позориште је остварило неке од највећих успеха у својој историји. Ово је година јубилеја, 110 година позоришта у Паланци. Како ће тај јубилеј бити обележен?

Исаиловић: У плану је више ствари. Најпре, 25. децембра ћемо свечаном академијом и пратећим програмима да обележимо 110 година рада Градског позоришта. Јавност ће о томе бити благовремено обавештена. Покушаћемо да на сажет начин представимо шта се све догађало током овог периода. И да многе подсетимо да је наше Позорише једно од најстаријих не само у Србији, него и у бившој Југославији. У наредном периоду треба радити на позоришној инфраструктури. У зграду у којој се позориште налази много година није улагано. Инсталације и опрема су у лошем стању. Покушали смо да преко неких донација дођемо до рефлектора, и још неких неопходних техничких ствари, али за сада у томе нисмо успели. Тако да ја овом приликом апелујем на све добронамерне грађане, а посебно на пословне људе који су за то спремни, да на неки начин донирају Позориште, како бисмо дошли до адекватног озвучења, осветљења, и других неопходних ствари.

Паланачке: Новогодишња порука…

Исаиловић: Треба гледати у будућност. Ми смо склони да гледамо само у прошлост. Тачно је да без прошлости нема ни будућности, али ја мислим да у овом тренутку треба гледати у будућност. Треба да се трудимо да реализујемо циљеве за које се боримо.

Паланачке: Има ли разлога за славље?

Исаиловић: Како сада ствари стоје, нема  много разлога за славље. После смањења плата, пензија, најављеног отпуштања, ретсриктивних мера наплате електричне енергије и јавних комуналија. Међутим, постоји могућност да на власт дођу и друге странке, и зато сам убеђен да је одшкринут прозор према лепшој будућности.

 

Владимир Ђурђевић

 

RIBARIC_MEMORIJAL_150907_110902-300x225СЕЋАЊЕ НА НЕНАДА РИБАРИЋА

 

Наравно да чувамо успомену на Ненада. Меморијал који носи његово име основан је да би било упамћен  човек који је оставио велики траг у Новој Србији као политичкој странци, и на политичкој сцени у Смедеревској Паланци. Други циљ, због кога смо приступили организовању поменутог Меморијала, јесте да се све политичке странке на неки начин окупе, да се не гледају само „преко нишана“, већ да се кроз кување котлића и играње фудбала друже и да покажу да сарадња може да постоји.

 

Писма читалаца

Писма читалаца: КУДА ВОДИ ЛИЦЕМЕРЈЕ ЈЕДНОГ ЧОВЕКА?

375618_107800329365535_179186734_nПоштовани, упућујем Вам текст у вези са питањем „куда води лицемерје једног човека?“. Односи се на човека који је угасио фудбалски клуб са завидном традицијом.

У питању је ФК Радник.

У последње време, поред свих проблема које има ова наша напаћена општина, очи боде и чињеница да човек који је оцрнео фудбалски клуб „Радник“, представља једну политичку странку.

Наиме, Мирољуб Радовановић самопроглашени председник фудбалског клуба „Радник“, користећи своју функцију, узурпирао је просторије клуба, а неке  делове, као што је тераса клуба, отуђио и продао „Мегамаркету“.

484451_107160596096175_184591593_nКлуб је могао изворе финансирања да има од своје имовине, давајући је у закуп. Али не, клуб је угашен захваљујући Радовановићу, који је чак без имало срама, просторије клуба претворио у страначке просторије и то оне странке против које је 2012. на локалним изборима радио. Колонија је остала без клуба који је имао завидну традицију дугу безмало 50 година.

Питам се, куда води лицемерје овог човека?

 

С’ поштовањем,

Радоје Цвијановић, Смедеревска Паланка

Друштво

Др Жељко Смиљанић нови вршилац дужности директор ОБ „Стефан Високи“

hospitalКако сазнајемо, Министар здравља Златибор Лончар је, после смене др Горана Богдановића, именовао др Жељка Смиљанића из Опште болнице „Свети Лука“ у Смедереву за вршиоца дужности директора ОБ „Стефан Високи“ у Смедеревској Паланци.

Очекује се да ускоро буде расписан и конкурс за директора ове здравствене установе.

Друштво

Синдикат испраћа тешку годину, идућа још неизвеснија: СТАТИСТИКА ДРУМОМ, СТВАРНОСТ ШУМОМ

IMG_1763-Странци терају наше раднике да сваког јутра, пре почетка рада, у ставу „мирно“, одслушају химну њихове земље, а држава тера домаће фирме у стечај иако имају шансу да преживе кризу

 

Самостални синдикат испраћа тешку годину, али је идућа још неизвеснија и биће бременитија проблемима. Упркос „позитивним“ статистичким подацима, који доспевају у јавност, Синдикат има сасвим другачију слику и прилику актуелне стварности. Ова, као и многе претходне године била је обележена великим незадовољством запослених у привреди, јавним предузећима и установама. Кад је реч о тзв. реалном сектору, изостало је редовно исплаћивање зарада, пореза и доприноса, а на снази је било отпуштање радника. У јавном сектору смањиване су зараде, тако да се и тамо исказивало незадовољство.

Остаће забележено да је у 2015. години, одлуком Владе и ресорног министарства, у стечај и ликвидацију отерано 188 предузећа, само у металском комплексу 40 одсто фирми је готово угашено, а десетак хиљада радника остало без посла. Осим тога, штрајкови и обуставе рада били су и у просвети, јер су запослени у образовању били незадовољни ставом Владе код исплате принадлежности предвиђених колективним уговором. Било је незадовољства и у правосуђу и здравству где је, такође, дошло до умањивања  зарада. Оно што Синдикат посебно брине, кад се говори о крају ове године, јесте чињеница да ни идуће неће бити боље. Оно мало предузећа, која су у међувремену отворена, а реч је о страним инвестицијама, карактерише смањивање права запослених.

-Ми готово да немамо синдикалне организације у новоформираним фирмама – наглашава Божидар Тодоровић, потпредседник Самосталног синдиката металаца Србије.- у предузећу „Морава“ у Великој Плани, где је запослено 150 људи, није дозвољено синдикално организовање. Ту још нисмо успели да формирамо синдикалну организацију. Слично се догађа и у другим предузећима, а имамо и врло драстичних примера, где страни послодавци терају наше раднике да пре почетка рада одслушају химну њихове земље. Упркос свим напорима које смо ми као Синдикат уложили у преговорима са министарствима и Владом да се дође до некаквих решења, њиховим одлукама нисмо могли да се супротставимо. Посебно нас брине да ће у друштвеним делатностима и у јавним предузећима доћи до отпуштања великог броја запослених. Ми разумемо да су неке локалне самоуправе и друштвене делатности преоптерећене бројем радника, али је држава морала да води рачуна кад је упошљавала радну снагу у тим секторима. Како се није водило рачуна о томе, сада имамо ситуацију да ће запослени испаштати тако што ће армија људи остати без радног места. Они који не буду успели да нађу неки други посао, наћи ће се на терету државе и то је проблем на који смо ми као Синдикат указивали.

Синдикат је инсистирао код ресорних министарстава и Владе да се сачува 188 предузећа која су предвиђена за ликвидацију, јер би се тако сачувала и радна места на која би могли доћи они који у друштвеном сектору остају без посла. Овако погашен је велики број фирми, много радника је на тржишту рада, нова радна снага пристиже са захтевом да ради и себи обезбеди егзистенцију. Тако ће се синдикати поново у 2016. години наћи у зачараном кругу у коме ће само статистика, очигледно, исказивати позитивне резултате, а све остало ће бити јад и  беда.

На територији општина Смедеревска Паланка и Велика Плана, што се Синдиката тиче, ништа се спектакуларно не може очекивати. Јер, и на овом подручју приметна је рефлексија стања у земљи. Само је у „Гоши“ пет предузећа угашено и отишло у стечај.

IMG_1761-Ми смо покушавали да са Привредним судом и Агенцијом за приватизацију нађемо решење, да се иде на тзв. унапред припремљене планове реорганизације, која би омогућила да се продужи живот неким предузећима, али се у томе  није успело – констатује Тодоровић.- Одлука Суда и стечајног судије била је да сва та предузећа морају у стечај тако да данас имамо пет угашених предузећа у „Гоши“ без могућности да она оживе. Два случаја су посебно драстична. Један  је „Гоша Дибут“, где су запослени месечно остваривали приход од преко милион и по динара и хранили 500 радника.  Данас петнестак радника  „Гоша Дибут“ не ради нити тих 500 радника користи њихову услугу у спремању топлог оброка. Драстичан је и пример „Холдинга“, који има велику имовину, а налази се у стечају. „Холдинг“ потражује четири милиона евра по основу извршних судских пресуда. Кад би се тај новац наплатио, не само да би „Холдинг“ живео, већ би оживеле и неке друге целине. Одлука о стечају је, очигледно, била политичка. Ни идућа година неће бити ништа боља, али ћемо се ми као Синдикат трудити да тамо где имамо запослене, а где се не поштује њихово право, да се бар боримо за то. На руку нам не иде ни најављено отварање поглавља, кад је у питању улазак у ЕУ, јер се она тичу и Закона о синдикатима и доћи ће до увођења тзв. Савета који ће дати још већа права да се  успостављају  нови услови за запослене, а нас из Синдиката ће онемогућити да бранимо њихове интересе.

Д. Јанојлић

Политика

Јубилеј Општинског одбора СПС у Смедеревској Паланци: ДР ЖАРКО ОБРАДОВИЋ – „ТРУДИМО СЕ ДА АФИРМИШЕМО ИДЕЈЕ ЛЕВИЦЕ“

IMG_1767-У протеклих 25 година реализовано више значајних пројекта, завршава се Фабрика воде, а следи комасација и регулација Јасенице и Кубршнице – истакнуто у свечаном говору председника ОО СПС Петра Јелића

 

Поводом 25 година постојања Општинског одбора СПС Смедеревска Паланка, у присуству високих функционера те партије др Жарка Обрадовића и Бранка Ружића, одржана је конференција за медије на којој је о пређеном путу и наредним задацима говорио Петар Јелић. Он је истакао да рад у минулим годинама ни мало није био лак, а није ни данас, али је Социјалистичка партија Србије на подручју паланачке општине дала свој допринос стварању амбијента за бољи живот грађана.

-Имали смо велике пројекте, а један од значајнијих је решавање питања водоснабдевања довођењем воде из приобаља Велике Мораве у атару Трновча – подсетио је Јелић.- Од како учествујемо у општинској власти, имали смо и друге велике пројекте, попут учешћа у адаптацији великих школа, уложивши у то, уз помоћ ресорних  министарстава пола милиона евра. Актуелан је сада пројекат комасације на подручју наше општине и то на површини од 7.500 хектара. У то уз помоћ Министарства пољопривреде и наше Владе улажемо 250 милиона динара. Уз њихову подршку и уз помоћ Европске Уније, радиће се и на регулацији Јасенице и Кубршнице. Тај подухват коштаће око два милиона евра, а реализација ће кренути почетком наредне године. У то време завршава се и Фабрика воде што је од великог интереса за нашу општину и грађане.

У наставку Јелић је истакао да Социјалистичка партија од свог оснивања тежи и ради на томе да грађанима обезбеди бољи и квалитетнији живот. У њеним редовима је приличан број младих и образованих  људи, па ова странка има будућност. Захваљујући томе и пројектима  на којима се ради, грађани ће на предстојећим изборима имати кога да бирају, истакао је Јелић, додавши да партија коју предводи у Смедеревској Паланци има  добру сарадњу с медијима и врло коректне односе с другим политичким странкама.

IMG_1770-Бранко Ружић и ја смо вечерас дошли да, у име руководства Социјалистичке партије Србије,  поздравимо наше чланове у Смедеревској Паланци, где имамо јако квалитетан, добро организован и јак Општински одбор, који се одувек трудио, а тако је и сада, да се квалитет живота грађана у локалној самоуправи унапреди – нагласио је потпредседник др Жарко Обрадовић.- Чули сте од Петра Јелића који су то пројекти на којима се радило или ће се радити, а који су део политике коју смо спроводили овде. Ми не видимо другу сврху бављења политиком до да помогнемо нашим грађанима што важи како на локалном тако и на нивоу републике, где заједно са СНС и осталим коалиционим партнерима учествујемо у спровођењу онога што је садржај рада Владе. Сносимо одговорност за све оно што Влада ради и могу рећи да смо ми врло коректни партнери. Имамо и знање и способност па се трудимо да то што поседујемо употребимо на најбољи могући начин и да при том афирмишемо идеје левице и наше програмске задатке и циљеве.

Др Обрадовић је потом казао да му је драго што је Влада у протеклом периоду постигла запажене резултате, како у спољној политици, тако  и на другим пољима. Била је успешна посета председника Владе НР Кини, где се срео с њеним највишим представницима, а успешно је организовано и заседање ОЕБС-а у Београду, чему је  велики допринос дао и председник СПС Ивица Дачић. Он је за свој рад, према Обрадовићевим речима, добио неподељене комплименте од представника свих држава, јер је мудро, рационално, логично, с балансом осећаја за меру водио ОЕБС у изузетно тешким временима.

Одговарајући на питања колеге Владимира Ђурђевића, која су била у духу свечаног тренутка, а односила су се на изузетну активност младих, као и на учешће жена у раду СПС, др Жарко Обрадовић је казао:

-Тако је и у другим срединама. Већ годинама уназад, а о томе је говорио и наш председник Ивица Дачић, ми се стално трудимо да укључимо младе, али и жене, у све наше активности. Жене, статистички гледано, чине више од половине бирачког тела у Републици Србији. Оне су равноправне с нама мушкарцима и логично је да носе и терет активности. Имамо јак Форум жена и драго нам је што се млади људи укључују у наш рад. Организација Младих социјалиста је овде врло јака. Ми се трудимо да се  унутар партије и у јавности укључи што више младих али и жена да би се идеја левице преносила и стално промовисала. Наши млади у томе имају велику улогу широм Србије. Ми се трудимо да увек будемо на располагању грађанима. За партију је важно када толики број младих и жена промовише нашу политику.

-Колико сте задовољни радом Општинског одбора СПС у Смедеревској Паланци? – било је завршно питање Владимира Ђурђевића, упућено др Жарку Обрадовићу.

– Већ сам нагласио, а то је казао и Бранко Ружић на седници Општинског одбора, да ми овде, у Смедеревској Паланци имамо веома квалитетну организацију Социјалистичке партије.- Овај одбор је добро радио у протеклом периоду, Јелић је поменуо и неке пројекте који су део наше политике овде. Ми смо у Главном одбору СПС задовољни начином на који наш Општински одбор у Смедеревској Паланци ради, задовољни смо били и изборним резултатима, па сада очекујемо и бољи што је логично за сваку политичку странку. Атмосфера коју смо вечерас осетили је нешто што говори да и формално и стварно спадамо у праву партију демократске левице, у парију која дели све оне вредности које чине партије левице и, чини ми се да овај Општински одбор у великој мери успева да то у пракси покаже. Једном речју, задовољни смо.

Драгољуб Јанојлић

 

ОДРЖАНА И СЕДНИЦА СТАТУТАРНЕ КОМИСИЈЕ

 

Како сазнајемо, пре свечаног дела, одржана је и седница Статутарне комисије Социјалистичке партије Србије.

Овај део, као и радна седница Општинског одбора, били су затворени за јавност.

 

 

Споменар Паланачке гимназије (Приредио и уредио: Александар Саша Јелић)

Јеси ли ти Малагин?

Smederevska Palanka, ulica Vuka Karadzica, gimnazija

Мој први сусрет са Гимназијом „Света Ђорђевић“ у Паланци, везан је за почетке шездесетих година прошлог века.

Као клинца, недељом пре подне, мој покојни отац Љубиша Илић-Малага, такође ученик предратне паланачке Гимназије, водио ме је у просторије Гимназије, где су се одвијале пробе оркестра. Мој отац, као врсни познавалац музике, радио је са оркестром. Из тог оркестра памтим Токија, Жућу, Цолета и друге. Ови момци су од раног јутра били у учионици Гимназије у подруму, са својим инструментима и увежбавали задате мелодије. За време тих проби пратило их је будно око мог оца, а ја сам био презадовољан када ми дозволе да седнем за бубњеве и мало ударам по њима. Након извесног времена и одређених договора, отац и ја бисмо отишли из Гимназије, или на фудбалску утакмицу, или на паланачки Кисељак, а потом на недељни ручак, док су поменути младићи остајали у Гимназији и увежбавали свој репертоар до касних поподневних или вечерњих часова. Данас су то зрели људи, који су и даље остали верни музици.

Такође, сећам се и неких других младића, ученика Гимназије, који су уз помоћ мог оца оформили Забавни оркестар Гимназије.

На истом месту, у подруму Гимназије, окупили су се неки други младићи, овог пута Веља, Циле, Мирчевски, Браца, Мишко. Сећам се њихових наступа за Дан школе Гимназије, у башти Клуба ГОША, у сали Народног позоришта у Паланци.

Гимназија је врло често, у то време, била организатор Академија у сали Народног позоришта у Паланци. Ученици Гимназије су изводили музичке и драмске садржаје, рецитале. Наступао је хор Гимназије, забавни оркестар Гимназије, изводили су се одломци из драмских дела, говорили стихови великих песника и одломци из дела великих писаца. Мој отац, који је био задужен за музички део ових програма, водио ме је више пута, у паланачко позориште на ове Академије. Седећи у крилу покојног Мићка Влајића у кућици за суфлере, имао сам изванредан преглед догађања на сцени, али и иза сцене. У првом реду публике, седели су професорски бардови, покојни Јован Ристић, Милутин Срећковић, Србољуб Здравковић, чијем будном оку није могла да промакне ниједна изговорена реч на сцени.

Организовањем оваквих манифестација, Гимназија је дала значајан печат културном животу Паланке.

Сећам се сусрета у Паланци са професором Радуном Шошанићем, ранијим директором Гимназије и професором математике. Након што би се, увек срдачно, поздравио са мојим оцем, који је био његов ђак и са мном, редовно је питање било: Какав сам ја математичар, а одговор је био: Исти као и отац.

У Гимназију сам кренуо 1974. године, одељење I1 разредни старешина професор Надежда Јелић. Сећам се прве године Гимназије, улазим у двориште, а према мени из дворишта иде чувени професор Гимназије, Воја Бабић. Тада је већ био у пензији. Јављам се професору Бабићу, а он пита: Је ли, јеси ли ти Малагин? Ја му потврдно одговорим, поздравим се, попричамо, онда кренем на наставу, а професор Бабић у преподневну пензионерску шетњу. И након пензионисања, професор Бабић је волео да обиђе двориште Гимназије у којој је провео цео свој радни век.

Четири године проведене у Гимназији у Паланци, слободно могу рећи, биле су најлепше и најбезбрижније године мог живота. И данас, када смо сви изложени свакојаким проблемима, стресовима и гадостима савременог доба, врло често себи кажем: Ух, када бих сада могао да се вратим у први Гимназије.

Матурирао сам 1978. године. И након матуре, све до пре неколико година, редовно сам се са својим друговима, такође ученицима Гимназије окупљао у дворишту Гимназије, да одиграмо неколико баскета, на кошаркашком терену на коме се сигурно играо најбољи баскет у Србији. Годинама се на овом терену окупљала иста клапа: Ивица Бајазит, Микица Бејатовић, Саша Јелић, Предраг Станошевић, Ненад Стојановић, Ђорђе Јововић, Срба Симоновић. Свима нам је било заједничко да смо били ученици Гимназије и да сви волимо да одиграмо баскет баш на игралишту Гимназије.

У време када пишем ово сећање, моја генерација, матуранти Гимназије 1978. године, слави јубилеј 25 година матуре.

Дана 31.05. 2003. године, наше разредне старешине поново ће нас прозвати, а затим ћемо уз добру музику, иће и пиће евоцирати успомене на лепе и безбрижне дане проведене у паланачкој Гимназији.

 

Драган Илић Малага

У Смедеревској Паланци, 10. априла 2003.

 

 

 

Друштво

Из Француске у Смедеревску Паланку донета четири плаката из времена Првог светског рата: БЕСЦЕН БЛАГО ЛИКОВНЕ И ИСТОРИЈСКЕ ВРЕДНОСТИ

IMG_1744-Дародавац је Жан Клод Сегела, а њима тренутно располаже Подружница Удружења потомака и поштовалаца ратних добровољаца 1912.-1918.

 

Делегација Подружнице Удружења потомака и поштовалаца ратних добровољаца 1912. – 1918. вратила се из посете Француској с правим бесцен благом. У Смедеревску Паланку донета су четири плаката из времена Првог светског рата велике ликовне и, пре свега, историјске вредности. Дародавац је Удружење љубитеља и поштовалаца града Пезеноса, односно лично  Жан Клод Сегела, који је био на откривању споменика француско српској ескадрили у парку код ОШ „Херој Иван Мукер“.

IMG_1749Према речима Предрага Торбице, постери су били у његовом личном власништву, а ове и многе друге сакупљао је дуги низ година. Донета су четири вредна плаката од којих је један уникат. На свету не постоји ни један такав, а за њега је карактеристично да је у текстуалном делу, црним појачаним словима, написано да је непријатељ почио геноцид у Србији током Првог светског рата. Влада Француске је једина у  Европи тако окарактерисала страдање српског народа у Великом рату.

Друга два постера, које је француска Влада штампала о свом трошку, а који су лепљени широм те земље, анимирали су људе добре воље на пружање помоћи избеглим Србима, првенствено женама и деци. Постери су  дати Подружници поменутог Удружења, чије су сада власништво, с тим што је потребно надокнадити неке ситне трошкове преноса и оне које је имао сам дародавац.

IMG_1747Што се тиче преостала два постера, један је карактеристичан по томе што га је урадио њихов чувени уметник. На једном су приказани српски и француски војник приликом албанске голготе. Три плаката су настала током 1915. а један 1916. године.

-Наш предлог је био да се кровно Удружење, чије је седиште у Београду, ангажује и организује јавну аукцију за оне који су заинтересовани да те плакате откупе – каже Торбица. – Има интересовања из наше Општине, бар ми је тако јављено, да она откупи плакате, које би требало урамити и чувати код нас, у Смедеревској Паланци, у  Народном музеју или у општинској згради. Постоји и интересовање амбасаде Француске у Београду.

Предраг Торбица ради на томе да Подружница потомака и поштовалаца ратних добровољаца добије просторије у граду, где би се ово бесцен благо привремено чувало.

Д. Ј.

ВЕКОВНИК ПАЛАНАЧКОГ ПОЗОРИШТА (из пера Томе Митровића)

Вековник паланачког позоришта (8)

Scan-150221-0001-194x300-194x300-194x300Позориште треба што пре оживети. То је захтев тренутка. Оно мора да афирмише револуционарно-социјална хтења народних маса. За почетак шарени програми сачињени од партизанских песама, рецитација, фолклора, скеча или једночинке. Почетак рада позоришта, по сећањима, могао би се везати за приредбу, одржану за руске и наше борце 18. октобра 1944. године, у “Шећерани“. Програм се састојао од руских и наших песама, рецитација, фолклорних тачака и кратких скечева насталих у рату. Било је много песама: соло, дуета и малих хорова. Весеље се пренело на улице. Међутим, то није оно што жели град навикао на праве позоришне представе. У стварање “новог“ позоришта укључују се људи разних професија, навика и образовања. Треба много урадити а за то треба и знање. У граду се појављују нове глумачке снаге, које су до јуче биле у гледалишту, помно пратећи сваки покрет и изговорену реч љубимаца.

***

Жељу за доказивањем “нових снага“ на позоришним даскама требало је искористити. Група пасионираних позоришних аматера, почиње прве озбиљније припреме за рад на подручју сценске уметности. Материјални услови који би помогли убрзању услова рада били су веома скромни, не постоји стална позорница, декор, гардероба, као и низ других неопходних реквизита за рад једне драмске групе. Жеља да се успе доводи до стварања најнеопходнијих услова за рад. Срећна околност за њих, позоришне ентузијасте, била је Велимир Живојиновић Масука, песник и редитељ који у то време живи у Паланци. Народно ослободилачки одбор поставља Живојиновића за чиновника на рад у просветном одсеку. У образложењу решења стоји напомена:

“…да је друг В. Живојиновић стручњак јачег квалитета за рад са дилетантским групама.“ Нађен је прави човек за позориште којег би пожелели много већи и јачи центри од Паланке. Велика је то срећа за позориште да јој се на челу налази један такав позориштник, који је увек знао и умео да окупи бројне заљубљенике у театар, спремне да помогну.

***

Масука се прихватио тешког посла да са неискусним ансамблом оживи позориште. За почетак два драмска великана: сјајни Нушић и маестрални Чехов. “Ожалошћена породица“, “На друму“ и “Медвед“. Формирано је Народно позориште Просветног отсека Народно-ослободилачког Одбора, започиње изузетна мисија у тек ослобођеном граду, у којем се и даље често оглашавају сирене за узбуну. Био је то мукотрпан посао. Требало је много труда, стрпљења и изнад свега воље да би се аматерске почетничке склоности ускладиле са захтевима Масуке као редитеља. Али, љубав и жеља да се успе не знају за препреке.

***

Сачуваних података о репертоару и броју одиграних представа мало је. Сећања и понеки оскудни запис помажу да се реконструише нешто што се у први мах чини немогућим. Љубитељи позоришта с нестрпљењем ишчекују дан премијера, предосећајући да ће то бити доживљај. И нису се преварили, 19. новембра 1944. године првим отварањем и затварањем завесе у “Централу“, аплаузима глумцима и редитељу започело је једно ново време. Представа “Ожалошћена породица“ била је прави повратак позоришта граду и публике позоришту. Био је то сусрет са једном занимљивом и добро припремљеном представом. Остварена је уједначена и успешна представа. са зналачки осмишљеном режијом.

Варошке тандарије (Слободан Тодоровић Токи)

Керуша

toЛистајући новине помислим да је август 2015. решен да спржи сав зелениш природни, сећање и све пред собом. Безосећајно загрејан. До кувања. Опет, време је релативна категорија. Пролеће цвета, лето гори, јесен плаче, а зима нас припрема да све то заборавимо укруг. Ионако нам је праг памћења низак. Нa националном нивоу. Кад ли ћемо се попети у лековиту будућност? Док клецамо пут далековине мисли теку уназад. Да ли је могуће да је толико времена прошло? У случају рођеног брата, какав је био Миодраг Тодоровић, време се није затурило. Напротив, врви! За више од две деценије, како га нема, његово реченичје није избледело. Слапови духа добују у, сад, оседелој тинтари млађег наследника Пере учитеља. Бадавџијско и остало време млађани гимназијалац је проводио у подруму лицеја, лупајући до изнемоглости, по туђим кожама, у просторији музичке секције. Мани се подрума – саветовао га је братски. Узми нешто да читаш. Глава ће ти бити празна као тај твој велики бубањ. Није вредео брижни савет књижевника и новинара на гласу. Младост размишља својом главом. Ко је има? Маштовитост и духовитост се по вертикали граниче са лудилом. Остало је познатост. Уметнички архетип. До заноса!

У нашу кућу су, на разговорне списатељне сеансе, навраћали: Иван Студен, Алек Марјановић, Бора Ољачић, Милутин Срећковић, Драгутин Паунић и најмлађи међу

њима, новинар Драгољуб Јанојлић, да се речима богато самочашћавају. Ја сам, разуме се, из адолесцентног прикрајка, ослушкивао то вербално позориште, не знајући да ће театрално урезати дубоке бразде, које ће линути, у мојим каснијим годинама, скрибоманску заглађеност. За интелектуалност је веома важна зрелост духовна. Је л да? У кућном поседку сваки глумац је оставио свој траг. Посебице. Поезија је, колико се сећам, преслишавана уздуж и попреко. Јанојлић и дан данас мисли да је Миодраг Тодоровић, у расутости списатељског талента и плама, био најбољи песник.

Прошлост се погурује. У прве редове.

Некаквим књижевним поводом, кућни туђинац, Миодраг П. Тодоровић, је боравио неколико дана у Бечу. Град велики, царски осветљен. Нарочито у сумрачје. Хотел велелепан. Из времена Марије Терезије. Да зинеш. Друштво за научење слуша, док Миле држи слово, а умео је. Било је то једино наслеђе из просветитељске колевке.

– Е, у накинђурено светлуцавој сали хотела, после подне, књижевни матине. Увече, их, усмене новине, онда теревенка, уз царска пића, до глувог доба, а у Бечу то нема. Питам се, како је Бетовен на том трулом западу могао да оглуви? Код нас се, уз сеоско чкиљање фењера. чује завијање вукодлака, табанање белих вампира и којекаквих утвара, док је сред аустроугарске престонице увек нека бука и галама. Живи се! И дању и ноћу. Тај град је у вечној несаници. И тако три дана. И три ноћи. И између. Много је то, браћо, за пијанчење. Чак и за писце на алкохолном гласу словесима обележеним. Коловођа нам био Брана Петровић, али нисам хтео о томе. Елем, после друге рунде, у ко зна који ситни сат, одем у собу на првом спрату. Угасим светло, зажмурим из петних жила и чекам. Не вреди. Натег’о ћар вајду. Неће сан на очи. Шта да радим, мислим се. Беч светли пуним сјајем у загашеној соби. Шарено се прелива. Изиђем на терасу и гледам у даљини Дунав. Жмирка к’о прибогу младожења пред, уф, прву брачну ноћ. Хоће да се покаже. Одједном, поглед ми секну на тротоар испод балкона. Шта ћу да видим? Једна утегнута фукса, сама, врцка кратку сукњу на велике беле туфне, једва корача на високим штиклама. Баш неспретно криви извајане дуге ноге до врата. Коса дугачка, црна, засула разголићена рамена, док су беле груди, одозго, из раскоши фасадне палате, донекле, изгледале расечено збијене. Нимало посрамљене. Једном руком се својски држи за дуге ручке беле ташне и млати укруг. Као каубој, кад ласом лови пастува. Помислих, попут врлог Бранка Радичевића, ово ми личи на женски лист наше горе. ‘Ајд да покушам. Проба не кошта. Песничка претпоставка зна и да омане. Их, колико пута. Мука је то кад је човек знатижедан. Поготово у иностранству. И то царском. Изговорих, не много гласно, да ме само она чује: „Снајка, како иде посао“? Задигла је лепушкасти поглед према звездама, истеже позлаћени врат, из расека грудног, одмери ме неколико секунди, па одбруси укрућено: „Носи се у материну, по нашки. ‘Ел знаш!

Укрућени рефуз одбрусак је остао да виси. Као мртвац сред пуног живота. Жар каламбурни, престоног града браће Штраус, није ни трепнуо засењено. Као да се, пих, ништа нарочито није догодило. Наша печалбарка, из ноћне нашминкане смене, је замакла иза ћошка. Попут трагач-керуше. Закован погледом на Данубијус шапутао сам, у себи, Јесењинову песму.

 

 

 

Друштво

Општинска организација пензионера већ реализује план за 2016. годину: У АКЦИЈЕ БЕЗ ПРЕДАХА

IMG_1766-Испоручено 1.400 тона угља и око 700 кубика дрва, а почео и упис за набавку огрева за наредну сезону

 

Општинска организација пензионера успешно је окончала ову и већ реализује план рада за 2016. годину. За своје чланове, пре истека календарске године, обезбедила је близу 1.400 тона угља и скоро 700 кубика дрва за текућу грејну сезону. Реализацији овог програмског задатка на руку је ишло и релативно топло време тако да је пре петнаестак дана завршена комплетна  испорука огрева. У тој акцији нема паузе тако да се већ уговара набавка огрева за наредну сезону. Ових дана почео је упис заинтересованих за 2016. годину, а оно што је у свему овоме веома битно управо је чињеница да су цене дрва и угља остале исте.

Огрев се и надаље чланству даје на осам месечних рата. За разлику од ранијих у Новој години упис ће се вршити до маја месеца. Због тога из Општинске пензионерске организације апелују на своје чланство да не оклевају, већ да дођу и пријаве своје потребе за огревом у наредној  сезони. Ово је услов, не само да се наручени угаљ и дрва исплате на време, већ и да све то добију најдаље до половине наредне године.

У току су припреме за дочек Нове године. Дочек ће бити у просторији ове Организације, односно у Клубу пензионера. Све ће ићи у режији Општинске организације, па је зато цена нижа него на другим местима. Провод у најлуђој ноћи кошта само 700 динара, а они који се одлуче за овај аранжман треба да се пријаве, пошто је број места ограничен на 70 особа. Половина тог капацитета је попуњена још 9. децембра.

-Ми смо релативно задовољни оним што смо учинили у години на измаку – предочава Слободан Пантић, председник Општинске организације пензионера. – Трудили смо се, да у границама наше моћи, олакшамо колико толико живот нашим члановима. Ангажовали смо се на више поља, од набавке огрева и намирница, па и на хуманитарним акцијама. Ове године, на жалост, обезбедили смо само стотину пакета животних намирница за наше најугроженије чланове. Првенствено је то ишло из наших средстава, а део нам је обезбедила и локална самоуправа.

IMG_1765Успех је забележен и на плану културно-забавних активности. Остварени су запажени резултати, посебно музичко-фолкорне секције, чији су чланови давали програме у домовима за стара лица, али и на другим местима. Током године у сали Градског позоришта изведен је и пригодан програм за Дан Општинске организације пензионера.

Добре резултате забележила је и Спортска секција, посебно шаховска екипа. Канцеларију председника краси 19 пехара, који су освојени у последњих четири – пет година. Шахисти су на свим такмичењима најчешће освајали прво или друго место.

-Активно делујемо и на другим пољима – износи председник Пантић.- Имамо колективно осигурање које кошта 210 динара, а ако дође до смртног случаја породици се исплаћује 30.000  динара. Осигурање је активност коју у наредном периоду треба да ширимо. Позивам пензионере да дођу код нас и осигурају се. Ово осигурање траје 10 година, после чега се уговор продужава. У своје и име наше Организације поздрављам пензионере и оне који још то нису с најлепшим жељама да новогодишње празние проведу у здрављу и весељу.

Д. Јанојлић

 

 

Вицотека др Смеха: уређује Лазар Петковић

Вицотека др Смеха

Vicoteka-dr-Smeha-300x195Невиност

 

-Имам за вас добру прилику – каже прводаџика старом нежењи.

-То вам једна лепа удовица, богата, невина!

-Невина? Ма немојте! А рекли сте да је удовица?

-Ех, знате, удовица је толико дуго да је сигурно већ све заборавила.

 

Мекан хлеб

 

Кренуо Лала рано ујутро по хлеб. Види га комшија, па му довикне са друге стране улице:

-Комшија где ћеш?

-Па, по ’лебац!

-А јел’ мекан?

-Та да није мекан, мислиш да би’ ја сад ишао по ’лебац?

 

Врућина

 

Седе три плавуше и једна каже:

-Чула сам да ће сутра бити 40 степени.

-Е, па ја сам чула да ће сутра падати снег – рече друга.

На то ће трећа:

-Па ко ће чистити толики снег по толикој врућини?

ПАРИСКИ ОДСЈАЈИ (Пише: Слободан Тодоровић Токи)

БРДО С КИЧИЦОМ (4)

oFznYkUДанас нас очекује планинарски поход пут места сликарских зборовања у престоници уметности. На највеличанственије брдо. Еееј, на Монмартр. Киша ставила овлажени прстић на чело облака предводника. И! Предомишља се. Да ли да лине? Ма неће. Ко зна? Баш је злицаво тајанствена. Разбарушено наднебесје скрива њен наум. Да ли је нормална. Баш данас!

Кренули смо пре девет сати. На станици чекамо аутобус, онда пешачки, ногу пред ногу, прво улицама па кривудавим степеништем узбрдо. Зелениш не дозвољава видик. Само колико да се не саплетеш. Сода, истоимени Савковић и ја ходамо кроз, дабоме, опричавања. Много тога нисмо дорекли. Лепo смо се задували, одједном пуче видик. Изиђосмо на велики, уређен беспрекорно, цветић до цветића, травка до травке, плато. Са њега, лево, крцка широки поглед на Париз. А десно, ихај, сгепениште и на другом платоу, бого мој, прелепа црква Светог срца. У апсиди базилике Сакр-кер налази се један од највећих светских мозаика, на 475 метара квадратних. Исус Христ са раширеним рукама. Аутор је Лик Оливје Мерсон.

До цркве, која је посвећена срцу Исуса Христа, долази се успињачом. Ми смо изабрали пешачку понуду.

Одавде се најбоље види како Монмартр, са висине, стражари над старим Паризом. Вечно! И док смо то осматрали почела је кишица. Зезаторски! Ситно. Као она наша јутарња радничка. Донесемо одлуку, једногласно, да се склонимо у Далијев музеј. Испод зеленог кишобрана дрвене крошње чекамо да се отворе двери. Нигде никога. Кад, зачу се лупкање кломпама по калдрми. Оно, један цуретак гега. Нису кломпе. Испод левог стопала јој, боже, дрвена плочица. На њој стопало увијено у завој. Друго је смештено удобно. У патику. Тачно, како пише, је размакла гвожђе. Широм. Киша, еде, сложила. Били смо први посетиоци подрумског свечарја. За фото онанисање.

Дефинитивно, Дали је изгорели геније у животној страсти. Његови тродимензионални радови су изодавно запосели висове уметничког надреализма. И фасцинације. За миловање ока. Све у бронзи. „Жена у пламену“, „Адам и Ева“, „Спаце слон“, Плес времена“… После жал-смрти рођеног брата, говорио је: „Све моје ексцентричности, све моје недоследности су трагична константа у мом животу. Ја желим да докажем да нисам мртав брат“. Протеран са студија сликања, у Мадриду, долази у Париз, где упознаје Пикаса и фаталну Галу, која ће бити његова вечита надреалистичка муза. ,,Le surrealisme. s’est moi“. Да не заборавим, музеум је светски упакован. Цртежи, скице, графички листови, слике, скулптуре, костими, намештај, његови видео говори… Из сева укопског храма изишао сам изгубљен. На зем Монмартра. Ландара ми, по свести, његова реченица: „Ја сам у једном перманентном стању интелектуалне ерекције“. Ау!

Кишица испира разум.

Ходамо неми. Као да смо отоич савладали кораке. Лево и десно фантазија од ситничарних радњи, галерија, кафаница, кафеа и сликарског плаца. Ихај! На ћошку две уличице, једна шиљаста зграда се загледала у нашу обезнањеност. И одсјај. Испред, дрвени астали и столице. Разголићени скроз. ,,LE CONSULAT“, пише изнад врата.

Крупним словима.. Уф, крв, мртав лебац, па у овој кафани су се рујом наливали: Ван Гог, Гоген, Тулуз Лотрек, Реноар, касније Пикасо. Сад два Слободана.

-Содо, овде морамо да попијемо кафу.

-Pardon. Garcon, shez nous cafe noir. Deux complets!

-Oui, monsieur.

Пикасов „Дечак ca лулом“ je настао на Монмартру. Младачак је непознат, за разлику од аутора. У паузама, еј, велики Пабло је овде, можда баш за овим столом, испијао опојну црнку? Правим се важан, а не умем да објасним.

Монмартр је у другој половини деветнаестог века био епи-центар уметничког и боемског света. Тако је и у овом часу, казује ми галски мирис. Из шољице.

Које издовољство.

Кишиште се заинатило, а и два горда Србина.

Корачамо низбрдо ка Црвеном млину. Сусрећемо мали трубећи воз. Трр-тр! Крајња станица му плац Пигал. Загњурених вратова идемо даље. Одједном широка улица. Мучи се са скупљањем. Од испраности. Поглед, надесно! Охо, ево га. То је то црвено чудило, које је Анри де Тулуз Лотрек шмрцао, на постимпресионистичким сликама.

Moulin Rouge. Кабаре из 1889. На врху ваљка, од зиданице, изукрстила се крила ветрењаче. Дрчно! Ја, бре, полуисцеђен, подсећам бледо, дабогда кућу не видео, на Сервантесовог ратника. Не пада ми на памет да заиграм кан-кан. А, штета! Унутра, уф, осећај деветнаестог века. Замишљам Жозефину Бекер, Френк Синатру и Едит Пјаф. Куку-леле, долете птић. Сети се романа и филма са Никол Кидман. Амнезију засецају афише. Вече Тулуза Лотрека, пише на једној. Лепо, само, који си ти, па, боем? У ноћни клуб, еј, србендо, удараш сред дана. У Конзулату пијеш, издајниче алкохоличарске братије, кафу. И тако то.

Мислим се, ко ми побрка лончиће.

 

(У следећем броју: ОПЕРА)

Култура

Саопштење Народног музеја у Смедеревској Паланци

IMG_3876 aУ четвртак 10. децембра у 19 часова у Галерији модерне уметности Народног музеја у Смедеревској Паланци, отвара се изложба акварела академске сликарке Милице Петровић из Београда, под називом „Цвет живота“.

Посетиоци ће имати прилику да уђу у свет ћесто занемарених и оку недоступних, а за ову уметницу веома интригантних лишајева, које је на пиринчани папир пренела путем акварела и туша.