„Бити славуј, бити посебан, бити слободан, бити само свој…“
Избегавајући сусрет са г-ђом Короном, у кућном карантину на четрнаестом спрату облакодера, слушам песму комшије славуја који се удвара потенцијалној драгој и појма нема о патњи која је спопала људски род.
Искрено му завидим што не препознаје наше невоље.
Дивноћа је, ових дана, „бити славуј, бити посебан, бити слободан, бити само свој…“.
И док надахнути заводник производи чаробне тонове из свог љубавног репертоара, почињем да типкам по тастатури и шврљам по интернету.
Велики је то „бувљак“, често и депонија, али има и довољно корисних страна.
Поред осталог, на друштвеним мрежама сам стварно упознао многе које „познајем“ годинама.
У друштву са рачунаром или телефоном неки људи се занесу привидном самоћом, па напишу и објаве и оно што би у реалном животу прећутали, можда.
Има и оних, који су „храбрији“ када су сами, па користе баш ту прилику да се „испричају“ са замишљеним или познатим ликовима.
Посебан случај су „буздовани“ који на фејсбуку експонирају своју праву (буздованску) природу уверени да их „чита“ цела планета, и да су њихове фејсбук-твитер „поруке“ једини животни путоказ. То су исти они који, док међусобно разговарају на шеталишту (или било где), говоре прегласно (и повремено погледају око себе), желећи да их чују и сви у околини.
Знате такве?
Ти су ми најдражи…
За избегавање.
Али, ево приче.
У Србији је постала веома „популарна“ подела на паметне и глупе.
Ова појава је највидљивија у комуникацији политичких неистомишљеника на друштвеним мрежама, али се одомаћила и у осталим сегментима јавног живота.
Такозвани, паметни, потпуно уверени у своју доминантност, омаловажавају људе са супротним мишљењем називајући их глупим и тако себе „хране“ самопоуздањем, које није утемељено на аргументима.
Наиме, квалитет неке особе није заснован на ономе шта она мисли или говори о себи, већ на конкретним делима која је усадила у лични и општи напредак.
Није тешко набројати основне критеријуме који паметног човека разликују од будале. Они су садржани у јасно видљивим животним и радним резултатима, свакодневном понашању, општој култури, поштовању других…
Добронамерност, скромност и упитаност откриће вам, на прву лопту, паметног човека, док ће будала експонирати бахатост, ићи „главом кроз зид“ и уживати у тој „слободи“.
Степен образовања је веома важан, али никако се не подразумева да су високо образовани људи по правилу паметни, а они са мање школе – глупи. То, једноставно, није тачно.
Као што није тачно да се галама даље чује од шапата, јер није битна „јачина“ него суштина онога што се каже.
Да ли сте приметили да они који вас воле и поштују обично то раде тихо или у себи, док они други по правилу вриште и „хватају на галаму“?
Уочљиво је да најпаметнијима себе сматрају управо особе које немају конкретне, јасно видљиве резултате у својим биографијама, па увреде користе да би надокнадили личне недостатке, а галаму као једини начин комуникације који могу да пласирају.
Они су истину и аргументе прогласили лажним вестима.
Њихова субјективност је жестоки противник реалности.
А људи јесу субјективна бића. Наша размишљања, говор и дела су, скоро увек, усмерена ка личном добитку.
Разлику између паметног и будале чини пут којим пролазе да би остварили ту добит.
У настајању паметног човека не треба занемарити утицаје окружења и радозналост.
Памет се развија и уметношћу, спортом, информисаношћу…, осмехом и добротом.
Не постоји паметан покварењак, јер је зло утемељено на глупости.
Зло увек рађа насиље.
Не постоји паметан насилник, јер је насиље „најближа фамилија“ глупости.
Отежавајућа околност је, да будала не зна да је будала, и помислићете да то ову причу чини бесмисленом.
Али, она и није написана да би опаметила будале.
Њен циљ је да укаже на појаву.
Њен циљ је да се нормални препознају и охрабре.
Они тихи, неприметни, чији трагови улепшавају свет у коме живимо.
