ПАЛАНАЧКЕ независне варошке новине

Први број изашао је 8. децембра 2006. Директор и уредник Дејан Црномарковић

Author: Palanačke

ИМАЛИ СМО ЉУДЕ

Имали смо људе: ЖИВКО ПАВЛОВИЋ, ГЕНЕРАЛ СА ТИТУЛОМ АКАДЕМИКА

Живко Павловић (Башин 1871 – Београд 1938.) био је генерал и академик, велики ратни командант и војсковођа. Рођен је у Башину где је завршио  основну школу, а гимназију у Крагујевцу. Потом је 1839. године  ступио у нижу  школу Војне академије као питомац 22 класе. У чин артиљеријског  потпоручника произведен је  1892,  да би четири године касније ступио у Војну академију. По њеном завршетку, пошто је успешно командовао батеријом, изабран је за приправника  генералштабне струке. И ту степеницу је успешно савладао па се 1901. године окитио чином генералштабног капетана.

Био је син српског села. Имао је све особине које красе децу сеоских домаћина. Још као дечак умео је да се загледа у бескрај и да размишља. Често су га затицали како заљубљен посматра природу.  Та особина остала му је целог живота и за позив коме се одао била од пресудног значаја.

Као млади високи официр и као државни питомац, послат је у Берлин да усавршава немачки језик и  студира војну науку. Боравак у Берлину оставио је на њега дубок утисак, тако да је доцније увек нагињао немачкој војној доктрини. Поред тога, озбиљно је студирао Наполеона и Жоминија а умео је да доведе у склад немачку и француску доктрину. То је нарочито дошло до изражаја кад је као потпуковник 1906. и 1907. године био командант 18 пешадијског пука у Београду. Његове  тактичке вежбе и ратне игре у тзв. зимској школи, пратили су  многи официри београдског гарнизона.

У  току службовања све до Првог светског рата био је на овим дужностима: командант другог батаљона Седамнаестог пешадијског пука, помоћник начелника генералштаба Тимочке дивизијске области ордонанс официр краља Петра и краљевића Ђорђа, командант другог  батаљона Седмог пешадијског пука „Краља Петра Првог“, начелник штаба Коњичке дивизије и командант Осамнаестог пешадијског пука „Краљевића  Ђорђа.“

 Као перспективан официр, који је одлично владао војном науком и њеним вештинама, 1911. године изабран је за професора наследника престола и каснијег краља Ујединитеља  Александра Карађорђевића.  Војвода Радомир Путник, начелник главног штаба Генералштаба поверио му је висок положај у војсци, поставивши га за начелника оперативног одељења тог штаба. На том положају остао је до рата с Турцима 1912. године. Тада је постао шеф одсека у оперативном одељењу Врховне команде. По завршетку Српско-турског рата, кад се видело да се спор с Бугарима  не може решити мирним путем, војвода Путник га је поставио за начелника оперативног одељења Врховне команде. Кад се и тај рат завршио, послат је у Лондон за војног експерта  на Балканској конференцији мира.

По повратку из Лондона постављен је за начелника штаба новообразованог Приморског корпуса, који је одређен за опсаду и освајање Скадра 1913. године. Одмах по доласку у Барбалушу војвода Бојовић, као командант и он  у улози начелника штаба,  израдили су план  напада на Скадар.  Тим  планом је све било предвиђено да је Живко Павловић био сигуран да ће  да  ће за два сата заузети Скадар. Напад је био одређен за шест сати ујутру, али је око поноћи стигла депеша председника владе Николе  Пашића да се обустави  планирана операција.

У Српско – бугарском  рату, постао је начелник  Оперативног одељења Врховне команде. Његову иницијативу за прелаз у контраофанзиву при изненадном нападу Бугара 17. јуна 1913. године, војвода Путник прихватио је као исправну, а резултат је био победа у Брегалничкој бици. По повратку из Српско-бугарског рата, постављен је за начелника Оперативног одељења Главног генералштаба.

У Српско-аустријском рату 1914. и 1915. године био је начелник Оперативног одељења Врховне команде.

Према писању „Правде“, пуковник Павловић је био „миран, хладан и трезвен, тако да је све поверене дужности у војсци обављао на време и врло успешно.“ Од почетка Првог светског рата до краја 1916. године био је помоћник начелника штаба Врховне команде. И то, уз остало, говори колико га је ценио  војвода Путник. Изузетна је његова улога у Колубарској  бици што потврђују и ове Путникове речи неколицини високих официра који су дошли да му честитају сјајну победу: „Половину честитајте господину Живку.“

У судбоносној 1915. години, пуковник Павловић је носио огроман  део терета поред све више болесног војводе Путника. Благодарећи његовој мирноћи, хладном темпераменту, зрелом расуђивању и правилној  процени ситуације, српска војска  је у онако очајној ситуацији остала светла образа. Нигде ни једна јединица није заробљена нити  је претрпела непоправиви  пораз. Кад је дошло време да се донесе судбоносна одлука о томе шта да се ради, није мали био утицај пуковника Павловића да се та одлука донесе онако како је донета. Путника са његовим чврстим и непоколебљивим карактером, један смишљен, миран, одлучан Живко Павловић могао је само учврстити у идеји да српску војску повуче на Јадран, избегне опкољавање и одбаци срамну капитулацију.

Кад је реорганизована српска војска на Крфу, Павловић је одређен за команданта Шумадијске дивизије, а 1917. године за војног изасланика у Атини. По завршетку рата 1919. године, пошто је унапређен у чин генерала, постављен је за управника Војне академије, где је после годину дана, постао командант Јадранске дивизијске области, а од 1922. до 1923. године  налазио се на дужности помоћника команданта Прве и Треће армијске области. С тог положаја је и пензионисан.

„Политика“ је, пишући о њему, истакла да „велика времена и велике народне средине дају велике војнике.“ Као Живка Павловића, који је нагонски умео да понесе веру у свој народ, знајући  да се „прави карактер једног народа“ – како је рекао у приступној академској беседи – „и његова народна душа показује само у највећим искушењима и најтежим кризама његове историје.“ За његов лик и његово дело од огромне је важности што је у Војну академију ушао у гуњу и опанцима, што је Јасеничанин, Шумадинац и далеким пореклом са равна крша старе Рашке. Јасеница је прво поприште Карађорђева устанка. Она је његовог оца, неписмена сељака, учинила заслужним четовођом батаљона у Српско-турском рату за све време његова трајања.

„Политика“ је Живојина Павловића овако описала у броју од 27. априла 1938. године:

„Изникао из овако великога грумена,  из овако дубоке народне основе у којој је  основни узрок свега великога што се у нас догодило, Живко Павловић се на делу одиста показао и много снажан, и много духован, и много моралан. Његова сељачка спољашност показивала је  расну снагу. За  рад, за чин, за најсложенију акцију. Његов дух за националну мисију, трезвену и снажну, бескрајно беспогодбену. Онај  који осењен нагоном зна шта хоће и који за то уме и може да развије највећу снагу, а као војник да покаже чудесне способности. Велики интелектуалац, при том уједначено издржљив, солидан и дисциплинован дух, без трунке показности и лажности. Чврст као литица, хладан и сталожен као кабинетски научник, полетан као орао кад треба, веран стално себи и логици историје свога народа, он је имао ону посведочену сјајну српску иницијативу и римску смелост, ако му је то заповедало хладно процењивање прилика и задатака судбоносног часа.“

Огромне радне снаге, исправне увек вредности, он је у Врховној команди био и човек од идеја и од извршења. Најсрећнија допуна и помоћник славном Путнику,  његов суаутор великих битака и смелих стратегијских потеза. Рођени генералштабац, рођен за војсковођу. Тачно из славне поворке Путник, Мишић, Степановић, Бојовић. Стратег у пуном смислу те речи, који је дубоко знао кога води у рат, зашто и са каквим све погодбама има да рачуна у том најсложенијем човечјем послу. Такав је био у Колубарској бици и на Брегалници, такав  је и на Ветернику и Козјаку, где је као заповедник Шумадијске дивизије учинио главне припреме за прелом на Добром Пољу.

Живко Павловић је, како је то на научном скупу у Смедеревској Паланци рекао Божидар Јововић био  „најумнији војник свих времена.“ Његово везивање за Војну академију припада времену када се та установа реформисала,  уобличавала и усавршавала у погледу законских одредаба и програмских потреба. Нарочито је била  одговорна и озбиљна његова служба управитеља непосредно после завршетка Првог светског рата. То је време кад је Војна академија доживела највише промена. Нова држава, неупоредиво већа  од Србије,  захтевала је више војске и сходно томе више официра. Највећи терет целокупног преуређења  и прилагођавања високих војних школа у новој држави поднели су официри Краљевине Србије, који су уједно и били њени први наставници.

У знак  признања велике државничке вредности и заслуга за отаџбину, Живко Павловић је 25. октобра 1921. године проглашен за члана Српске краљевске академије наука.  Пре њега те титуле се домогао још један генерал, Јован  Мишковић. О лику и делу Живојина Павловића, Јован Цвијић је тада казао:

„Новоизабрани академик је рођен усред Шумадије, на граници крагујевачког и смедеревског округа, у селу Башину.  И отац и мајка су му били сељаци. Отац је морао имати неких нарочитих врлина, кад је неписмен  могао бити четовођа, командовати батаљоном и добити златну и сребрну медаљу за храброст у Српско-турском рату. Сасвим је пуки случај што је један сељак , материјално посрнуо после тог рата, напрегао све силе да своје дете школује.  Дао га је у Војну академију која се о својим питомцима сама старала.  Исто је тако случај што су у време најбољих официрских година Живка Павловића настали горостасни догађаји у којима је могао показати све своје војничке особености. У знак признања за стечене заслуге у рату, изабран је за почасног члана Академског друштва за међународну историју у Паризу, а потом и за почасног члана Латинске академије наука Француске.

Обраћајући се Живку Павловићу, приликом пријема у Академију, Цвијић је нагласио:

„У данашњој приступној беседи, открили сте нам један нов, филозофски начин гледања на победу у рату. По вашем последњем чланку у `Српском књижевном гласнику` могло се закључити да Ви силно верујете у моћ Врховне команде и услед тога њеним стратегијским потезима дајете огромну важност пред којим све друго бледи.  Можда Ви нисте  сасвим тако мислили, али је то био утисак Вашег начина разматрања и Ваших закључака. Сада видимо да Ви тако не мислите. Може рад Врховне команде бити првокласна вредност – као што је био рад наше Врховне команде – па опет не дати оне величанствене победе. И зато Ви с правом говорите о моралним и психичким моментима: о психичкој кризи, о душевној узбурканости, о моралној сондажи и о нашем народном карактеру. Ви сте тиме дирнули основни узрок свега славнога што се догодило, и нема сумње да ће се у студијама које се буду бавиле нашим великим ратовима и  њиховим великим резултатом, данашњом нашом великом државом, на те узроке обратити највећа пажња.“

Живко Павловић објавио је за живота,  велики број оригиналних и преведених чланака,  нарочито у „Ратнику“. Његова дела су, како је писала „Политика“, плод свестраног познавања војне науке, великог личног искуства и ретког талента.  Вреди поменути ова дела: Битка на Јадру,  Даљно (стратегијско) извиђање, Београдска операција, Опсада Скадра и Битка на Колубари.  Остала му је недовршена књига о повлачењу 1915. године. Од преведених дела вреди поменути књигу  Фон дер Болца „Ратовање и вођење војске.“

„Када се ослободио стега и обавеза које су му наметали војнички задаци, Живко Павловић је подарио војној науци најлепше поклоне, какви се до тада нису могли срести на овим нашим просторима“ – изнео је на научном скупу Божидар Јововић. „ Та снажна појава заиста је грунула у нашу јавност, баш као да је његова научна реч просто извалила сву пригушену енергију дотадашњег ћутања. Мученом злобом, завишћу,  понижавањем и другим неправдама  што му је наметала околина, у његовим умним творевинама као да се све то  вратило натраг онима што су, по његовом мишљењу, присвајали његове заслуге и његову војничку славу…“

Генерал Живко Павловић носио је велики број домаћих и страних одликовања: Бели орао другог степена с мачевима, Карађорђева звезда другог степена с мачевима, две Карађорђеве звезде четвртог степена без мачева, Бели орао петог степена, Свети Сава петог степена, Златна медаља за ревносну службу, Медаља за војничке заслуге, Споменица краља Петра Првог, Споменица за српско-турски рат 1912. године, Албанска споменица и Споменица за рат 1914- 1918. године. Од страног ордења и медаља добио је:  два француска Ордена Легије части (командантског и официрског реда), енглеско одликовање Светог Михаила и Ђорђа, два руска одликовања Свете Ане  другог степена и Светог Станислава другог степена, Румунску круну другог степена и Румунску звезду трећег степена, три грчка одликовања Ратни крст,  Медаљу за војничке заслуге и Ђорђев орден трећег степена, чешки Ратни крст и бугарски Орден за војне заслуге трећег степена.

Овако је последње тренутке живота генерала и академика Живка Павловића описала „Правда“:

„Иако се  његово здравље сасвим погоршало, генерал Павловић је био при пуној свести. Своме сину Александру, који је седео поред постеље, казао је: `Ацо, сине, нема ништа од мене`. То је било око подне, а већ  у два поподне генерал је променио свет. А само два, три дана раније свом добром пријатељу пуковнику у пензији Ђорђу Јовановићу је изразио жељу да поживи још две, три године да би завршио своје дело Београдска операција 1915.“

У вечност се преселио велики војни командант и војсковођа, још један од малог броја оних који су водили  војску у најсудбоноснијим догађајима новије српске историје. Велики војник склопио је очи за  навек. Дубоке и мудре очи које су небројано пута сагледавале стазе српске војничке славе и великих ратних победа. У Пантеону народне захвалности, генералу Павловићу припало је лепо и значајно место – место до великих војвода Радомира Путника, Живојина Мишића и Степе Степановића.

Као десна рука војводе Путника на положају помоћника начелника штаба Врховне команде – и на многим другим положајима, важним и одговорним, генерал Живко Павловић сјајно је доказао високе врлине војника, родољуба, војног мислиоца, дубоког и оштроумног стратега. Син села, он је био оличење свих непресушних снага које село, здраво и неистрошено, пружа земљи у часовима кад су велики људи најпотребнији. Он је хтео и умео, наоружан не само својим урођеним даром за војна знања, већ и ретком вредноћом, да развије своје велике одлике. Био је један од најзнаменитијих стручњака за ратовођење забележених у историји  Првог светског рата. Један од најелитнијих носилаца врлина српске војске и заслужени члан  Српске краљевске академије.

Драгољуб Јанојлић

Друштво

Изложба ”О основној школи… и још понечему” у Историјском архиву ”Верослава Вељашевић”

У Историјском архиву ”Верослава Вељашевић” биће уприличена изложба ”О основној школи… и још понечему” на којој ће бити представљено основно школство у Паланци од почетка 19. до средине 20. века.

Аутор изложбе је Александар Николић, а отварање је заказано за петак, 29. март у 18 сати.

/Из/Ванредни коментар (пише: Дејан Црномарковић)

ТАЈКУН (поводом Дана новинара Србије)

Било је то давно – у оној држави.

Можда сам га и упознао када смо у КМ 64 организовали концерте одличне рок групе, у којој је тада свирао.

Можда, али га се не сећам.

То би могло да значи да је био неупадљив – или небитан.

Признајем, прија ми то несећање.

Немерљива је вредност пробирљивости памћења.       

Данас, по занимању је тајкун, по политичком опредељењу користољубиви прелетач, а по људским особинама (које експонира у јавним наступима), мало је рећи, ништарија.

Оснивач је и уредник ТВ тровачнице која од првих дана постојања и директног преноса свадбе певаљке и криминалца, сеје простаклук и зло по сопственом народу.

Користећи утицај који је створио злоупотребом народних (ЈУЛовских) пара и државних ресурса (националне фреквенције), промовисао се у правог господара Србије, који није прихватио чак ни сугестију актуелног председника државе да прекине са емитовањем вулгарних програма.

Број људи које је хипнотисао најновијом ТВ одвратношћу, у једном тренутку је био три милиона.

Болно и алармантно је сазнање да пола Србије то подржава, пуни тајкунски буђелар и добровољно у своје домове, преко ТВ екрана, годинама прима највећи људски отпад, лопове, преваранте, проститутке, силоватеље, убице…

Трагично је да су му се приклонили и СВИ владари, од 1994. до данас, и масно плаћали медијску подршку у којој су му сви били одлични и најбољи – док су на врху.

Плаћали су политичари сопствену шарену лажу, али и убијање културе, новинарства  и нормалности.

Свима који су заузимали најзначајније фотеље у држави је био потребан успешан продавац магле, без обзира на укупну цену. 

А користољубиви тајкун је градио империју и постао један од најимућнијих Срба.

Своју недодирљивост је ”филовао” подсмевањем и бахатошћу, а моћ хвалисањем јахтом, авио компанијом, дворцем на Дедињу, бесправним пословним објектом, филмским студијом, фабриком за производњу будалаштина…

Разгоропадио се.

Омалело му је огледало.

Постао је већи од себе и обневидео од самозаљубљености.

И управо то су ”симптоми” надолазећих догађаја. Пуна је прошлост таквих прича. Увек им се то догоди док су – никада пунији себе.

Изненада се пробуди ”хипнотисана гомила”. Прогледају заслепљени. Баш они које је годинама ”васпитавао”.

А тада, ”заиграће му мечка” пред вратима.

Вратиће му се тај ”бумеранг” који је бацио на Србију.

Друштво

Дан новинара Србије – 27. март

Дан новинара Србије, 27. март, установило је Удружење новинара Србије 2001. године, на дан изласка првих новина на српском језику.

Српске дневне новине (Серпскија повседневнија новини) објављене су у Бечу 14. (27) марта 1791. године. Иако су се звале дневне, излазиле су два пута недељно у наредне две године од покретања.

Издавачи првих новина на српском језику били су Грци, браћа Публије и Георгије Маркидес Пуљо.

Образовање

Бесплатни уџбеници за први разред

На састанку општинског руководства са директорима основних школа са територије Општине Смедеревска Паланка разговарано је о упису ђака првака и мрежи уписа у нову школску 2024/25. годину, а значајна вест за родитеље будућих ђака првака је да ће уџбеници бити бесплатни, односно биће плаћени из буџета.

-У наредном периоду наставићемо са улагањима у наше школе  и стварањем што бољих услова за образовање свих ученика на територији наше Општине – истакао је председник Никола Вучен.

Образовање

ОШ ”Олга Милошевић”: УСПЕШНИ БИОЛОЗИ

Основна школа „Олга Милошевић“ је била домаћин Општинског такмичења из биологије. На овом такмичењу учешће је узело шездесет пет ученика, а наши ученици су постигли изузетне резултате и обезбедили пласман на окружни ниво такмичења.

Пети разред:

Наталија Ратковић, 5/1, други ранг и пласман на окружни ниво

Душан Чаировић, 5/1, други ранг и пласман на окружни ниво

Петра Павковић, 5/1, трећи ранг и пласман на окружни ниво

Шести разред:

Неда Живковић, 6/1, трећи ранг и пласман на окружни ниво

Доротеја Кабадајић, 6/2, похвалa

Петар Новковић, 6/1, похвалa

Осми разред:

Павел Коваленко, 8/3, похвалa

Честитамо ученицима и наставници Марини Миладиновић на постигнутим резултатима.

Надамо се да је наше гостопримство допринело да се ученици и колеге пријатно осећају у нашој школи. Свим ученицима захваљујемо на учешћу и желимо да успешно надограђују своја знања!

Биолози, желимо вам одличне резултате и у даљем такмичењу!

„Нема ствари која би била тако вредна поучавања као природа.“

ПРЕЛИСТАВАЊЕ (пише Дејан Црномарковић)

Паланчани, спремите се… „Полећемо!“

Palančani imaju razloga da budu zadovoljni jer imaju dva narodna poslanika u novom sazivu Narodne skupštine Republike Srbije. Još veći razlog za zadovoljstvo i sreću imaju Glibovčani jer su oba poslanika iz tog sela, šta više, gotovo iz istog dvorišta.

Raritet je da imaju i isto prezime – Milojičić i da su braća.

I to nije sve što ih povezuje…

Naime, obojica su bili predsednici Opštinskog odbora Demokratske stranke i sa te pozicije postajali i predsednici Opštine Smederevska Palanka. 

Stariji brat, Nenad Milojičić, sa nadimkom Keks, je u Demokratsku stranku stigao iz Srpske radikalne stranke. U novom političkom jatu brzo je napredovao, do mesta predsednika lokalnog ogranka DS-a, a potom i do funkcije predsednika Opštine.

Sa tog mesta ga je 2010., posle dve godine mandata, smenio mlađi brat, Radoslav Milojičić, sa nadimkom Kena, jer je otkriveno da je zloupotrebio funkciju prvog čoveka Opštine i prisvojio veliki poslovni prostor  u pešačkoj zoni.

Odmah potom mlađi Milojičić je i nasledio starijeg na mestu predsednika lokalnih Demokrata, a nešto kasnije i na funkciji predsednika Opštine. Paralelno sa tim, ubrzano je napredovao u Demokratskoj stranci i stigao do samog vrha u Izvršnom odboru, a potom i do pozicije narodnog poslanika. Sa lokalne vlasti skinuli su ga Naprednjaci, ukazujući na brojne zloupotrebe, otkrivajući čak i aferu ”nekoliko stotina piva” koja su jednom kafiću plaćena preko računa Opštine, o čemu je, prilikom posete Palanci govorio i Aleksandar Vučić.

Međutim, posle najnovijih parlamentarnih (decembarskih) izbora mlađi Milojičić dobio je i drugi mandat u Skupštini Republike Srbije, ali ovog puta na listi Srpske napredne stranke. Zanimljivost je da ga za poslanika nisu predložili palanački Naprednjaci, već je kandidovan iz vrha stranke.

Stariji je, nakon istih izbora, dobio poslanički mandat na listi svoje nove stranke (Narodnog pokreta Srbije), odnosno koalicije Srbija protiv nasilja, a u novoj partiji zauzima i visoku poziciju u Izvršnom odboru, potpuno istu kao mlađi, ranije, u DS-u.

Elem, bez obzira što u Narodnoj skupštini Milojičići sede na različitim stranama, u klupama vlasti i opozicije, inicijative i interesi bi morali da im se poklapaju jer obojica, zapravo, predstavljaju građane Smederevske Palanke.

Da li će tako i biti, saznaćemo ubrzo.

Za sada, posle prvih nekoliko dana rada u republičkom parlamentu, nismo svedočili tome, poslanici su se bavili isključivo međustranačkim prepucavanjima i napadima na suprotnu stranu, a bilo je i poziva na pesničenje, jer srpski parlament je već dugo mesto eksponiranja prostakluka u stilu navijačkih grupa na stadionima.

Ali, to je tek početak.

Svakako, biće vremena i prilika da Milojičići u novim strankama, kao narodni poslanici, dovrše ono što nisu uradili dok su bili na najvišim lokalnim funkcijama.

Zato, Palančani, spremite se…

„Polećemo!“

Политика

Одржана 16. седница Скупштине општине

Na 16. sednici Skupštine opštine raspušteni su Saveti mesnih zajednica Azanja i Donji grad i razrešeni vršioci dužnosti predsednika Saveta mesnih zajednica zbog isteka mandata, a imenovani poverenici.

Odbornici su razmatrali predlog godišnjeg programa zaštite uređenja i korišćenja poljoprivrednog zemljišta za ovu godinu, program korišćenja sredstava budžetskog fonda za zaštitu i unapređenje životne sredine, kao i izmene i dopune programa otuđenja građevinskog zemljišta na teritoriji opštine.

Većinom glasova doneta je Odluka o izmenama i dopunama Odluke o osnivanju Ustanove kulturni centar, data je saglasnost na Statut Istosijskog arhiva „Veroslava Veljašević“, a zbog isteka mandata razrešeni su članovi Upravnih odbora Istorijskog arhiva „Veroslava Veljašević“ i Biblioteke „Milutin Srećković , i imenovani novi.

ИМАЛИ СМО ЉУДЕ

Имали смо људе: ПЕТРОНИЈЕ ПЕРА ТОДОРОВИЋ, ОТАЦ МОДЕРНОГ СРПСКОГ НОВИНАРСТВА

Петроније Пера Тодоровић ( 1852 – 1907), отац модерног српског новинарства, рођен је
на Спасовдан у Водицама. Припадао је покрету Светозара Марковића. Школовао се у Цириху.
Кад се вратио у Србију, сарађивао је у социјалистичким листовима тог времена. Био је уредник
првог социјалистичког часописа, који је под називом „Рад“ излазио у Београду 1874. и 1875.
године. Део новинарског века, после смрти Светозара Марковића, провео је у листу „Ново
ослобођење“ у Крагујевцу, где је 20. августа 1875. изашао први број „Старог ослобођења“,
чија је редакција била у његовој кући.
Године 1876. као добровољац учествовао је у српско-турском рату после којег је емигрирао у Нови Сад, где је издавао часопис „Стража“. Одатле је протеран 1899. године да би време све до пада владе Јована Ристића, боравио у Бечу и Паризу. Кад се вратио у Србију покренуо је „Самоуправу“ и постао један од највећих критичара владе и краља Милана. Због учешћа у Тимочкој буни, пошто је осуђен на смрт па помилован, издржао је десетогодишњу робију.
Кад се разишао са Радикалном странком издавао је листове „Самоуправа“ и
„Радикал“, да би половином 1889. купио „Мале новине“, а годину дана касније и штампарију
коју је назвао „Смиљево.“ Уживао је глас најплоднијег и најбољег српског журналисте.
Новинарство му је било замена и за политику и за књижевност. Клеветан и гоњен од своје
станке, постао је институција. Од његовог пера зазирали су краљеви, министри, партијски
прваци, посланици…
Био је романописац, политичар, аутор полемичких текстова, редактор, графички
уредник, хроничар дневних догађаја, штампар, дистрибутер, зачетник модерног маркетинга…
Иако је написао и вредне књижевне радове, како је својевремено оценио Бранислав Бане
Јовановић, вишегодишњи заменик уредника „Политике“ и „Политике експрес“, стваралачки
опус Пере Тодоровића превасходно је у знаку новинарства. Њиме се бавио од ране младости
до краја живота. Раскошног талента и широке знатижеље, он је у себи спојио одлике које
карактеришу модерну и креативну драматургију уређивања новина. Својим учешћем у
новинарско-штампарском послу у целости, од идеје до њеног обликовања у текст и
пласирања читаоцима, укључујући и њихов емотивни однос као повратну спрегу, наговестио
је и савремени концепт система у креирању и профилисању медија.
У „Огледалу“, подом куповине „Малих новина“, Пера Тодоровић је открио свој циљ:
„Кад сам узео у своје руке моје данашње Мале новине, ја сам себи ставио у задатак
да их уређујем тако да ће уистину бити новине које ће бар приближно личити на јевропске
листове.“
У „Мале новине“ уложио је велике професионалне амбиције, што се види из детаља да
је у поднаслову заглавља превео њихов назив и на француски и на немачки језик. Те 1889.
године, започео је свој највећи издавачки пројекат који је трајао до Мајског преврата 1903.
„У њему су“ – према Јовановићевој оцени – „изражени блистави новинарски и
књижевни таленти Пере Тодовића, нарочито у фељтонистици и политичком коментару,
оличеном у тзв. личном чланку, у коме није нападао идеје већ њихове носиоце. Као коментатор политичких збивања у Србији, био је бескомпромисан у изношењу истина, утичући тако на стварање критичког јавног мњења.“
Новинарски стил Пере Тодоровића, подразумева својеврсну употребу језика у
различитим фактографским, аналитичким и белетристичким порукама, приступачним
широкој публици, а његов дуализам репортерског и литерарног навео га је да у свом делу
обилато користи дијалог.
Професор Милутин Срећковић у књизи књижевника Миодрага Тодоровића „Пера
Тодоровић – живот и дело“, коју је 1994. године у Библиотеци „Ђурђевданске искре“ објавило
Предузеће „Ђурђевдан 229“ Радослава Бунтића, наводи да је он „у свом бурном животу, осим
што се бавио новинарством, био један од првих наших социјалиста, потом радикал и учесник у
великој Тимочкој буни… Са овог човека чија би сабрана дела достигла и до 30 томова, с
приличним закашњењем почела је да се скида покорица политичке уклетости…“
Занимљив детаљ из његовог живота изнео је и његов потомак и први Паланчанин са
звањем књижевника Миодраг Тодоровић:
„Спасовдан је мог претка Перу вазда спашавао, чак и кад су у питању биле невоље
највеће врсте. Био је, због учешћа у Тимочкој буни, осуђен на смрт, па помилован. На њега је
спреман атентат, али је и од те опасности спашен. Иако је у младости важио за атеисту, због
своје велике љубави према природним наукама, бог га се није одрекао, а особито Спасовдан,
који је њему био вечити заштитник.“
Пера је у српској историографији дуго био заборављен. На његово дело, радећи на
докторској тези, осврнула се и др Латинка Перовић, која је била запослена у Институту за
новију српску историју. И она, као и професор Срећковић, изнела је властито мишљење да је
он био један од најплоднијих српских писаца. Његово жанровски разноврсно књижевно дело
– романи, дневници, мемоари, путописи, књижевна теорија и критика, портрети у
некролозима бројних савременика – испунило би томове. По њеној оцени то дело је било
дуго потиснуто и због тога непознато…
„Личност Пере Тодоровића у тумачењу савременика одредила је његов потоњи живот
и задуго је осудила његово дело на заборав – навела је др Перовић на научном скупу
одржаном у Смедеревској Паланци 2014. године под називом Пера Тодоровић – нови (п)огледи. На заборав су на свој начин учествовали и тадашњи највиши интелектуални
ауторитети. Јован Скерлић, на пример, прећутао је Дневник једног добровољца. Смрт Пере
Тодоровића је зауставила лавину бешчашћа његове личности и порицања његовог дела… Оно
што је о њему речено у 25 некролога није могло настати обноћ, пригодом. О њему се, најзад ,
проговорило као о значајној личности, којом се наша историја могла позабавити, једном од
најдаровитијих људи новог доба, творцу наше журналистике, писцу коме у историји наше
литературе припада видно место, можда видније него што га неки књижевници имају.“
Све то сажео је некролог београдске „Правде“:
„Умро је један редак човек. Пера Тодоровић је био редак по своме таленту, и по својој
издржљивости, по својој судбини. Никад нико с онолико добрих и лепих особина колико их је
имао, није горе прошао у животу, но што је он прошао.“
Кључну улогу у провоцирању интересовања за дело Пере Тодоровића имала је студија
Велизара Нинчића. Та студија је била, како је то уочила филозофкиња Ксенија Атанасијевић, проблесак ослобађања од суда који је изречен, чинило се, заувек. Проучавања су, наиме, ишла
у два смера: откривање књижевног дела и реконструкција живота и идеја.
О проучавању његовог дела, бавио се и Душан М. Иванић са београдског Филолошког
факултета, који је на научном скупу у Смедеревској Паланци изнео да су „његови књижевни
текстови махом остали расути широм периодике, а политичке акције прошле с временом. За
живота је дао облик књиге релативно малом делу својих текстова.
По Иванићем мишљењу, изучавање динамике Тодоровићевих дела, историје облика
приповедања и врста, односа литерарног и документарног – све је то отворено поље… он је
прошао дуг пут од програмског реализма 70-тих година 19. до модернизацијских процеса
почетком 20. века.
Тодоровић је кључна фигура развоја наше периодике. Иванић налази да „историчари
различитих врста периодике и различитих дисциплина и наука пред собом имају једну од
најкреативнијих личности у овој области писане речи.“ Овај учесник научног скупа у
Смедеревској Паланци сматра да „Тодоровића треба гледати у кругу уредника и сарадника
српске периодике као што су Змај, у мањој мери, Лаза Костић, само што је он, у првом реду
остао политичар, односно новинар, а они су у првом реду били књижевници.“
На Тодоровићев учинак у културној историји Србије, пажњу је својевремено скренула
др Латинка Перовић наводећи да су његови преводи са француског, немачког и руског језика
надживели време као што је, на пример, превод Гогољевог „Ревизора.“ Био је издавач и
уредник многих часописа, листова и календара. Међу њима и „Малих новина“, првог дневног
листа у Србији. Писао је уводнике, коментаре, извештаје, путописе, фељтоне… Његове новине
прве су почеле да објављују рекламе и временску прогнозу. Његов новинарски и издавачки
рад још увек чека истраживаче. У новинарском раду Пере Тодоровића има више тематских
целина које још нису ни дотакнуте међу које свакако спада и његова студија о геополитичким
питањима на Балкану.
Проучавањем историјског архива Пере Тодоровића, установљено је да је он неколико
пута био озбиљно оштећен: после Тимочке буне, у Првом светском рату када је срушена
његова кућа у Београду, након Другог светског рата када је одузета сва књижевна
оставштина. Приликом оставинске расправе нестала је и његова библиотека од 1.200 књига и
нетрагом расути многи рукописи. Према једној његовој белешци, у Паризу је купио 54 књиге,
међу њима „Зону Дарк“ Еужена Сиа, „Седам тајних грехова“ и „Француску револуцију“ Ј.
Бернара и „Пруску тајну полицију“ В. Тисоа.

Пера је у тридесет деветој години, на прагу пуне зрелости, осетио потребу да будућим
историчарима остави сведочанство о свом времену. Тако је 1891. године, као власник
штампарије „Смиљево“ и издавач дошао на идеју да прикупи и без икаквих коментара објави
најважнија документа везана за бракоразводну парницу краља Милана и краљице Наталије, с
поднасловом: Изворна грађа за историју краљевског брачног пара. Хтео је заправо да
читаоцима стави на увид документа па да сами закључе ко је крив, а ко – није.
На још један значајан детаљ из његовог живота указао је књижевник који је носио исто
презиме као и он, његов потомак Миодраг. Он се у својој књизи дотакао и морфијума кога је
Пера Тодоровић узимао из здравствених разлога, што је за крај 19. века био необичан корак.

„Болујући од екинококуса, трпео је страховите болове, а у то време медицина је од
лекова за умирење болова имала само морфијум“- објаснио је у својој књизи „Пера Тодоровић
– живот и дело“, Миодраг Тодоровић. „Он га је узимао стално настојећи да се ослободи
његовог кобног загрљаја. О томе сведоче и неки записи из његовог Дневника у којима
изражава задовољство што је, после пуних десет година успео, како је написао, да се ослободи
тог отрова. То се десило после његове тешке операције у Бечу…“
Занимљив и буран је био живот Пере Тодоровића. За 55 година живота прегрмео је
две буне и један рат, четири године изгнанства, више од 20 хапшења, скоро шест година
провео у казаматима и апсанама, био осуђен на смрт, платио 11 хиљада разних глоба и такси
и живот му често висио о концу… Уређивао је десетак листова и часописа, дружио се с
најбољим песницима свог времена, пропутовао добар део Европе и стигао до Блиског истока.
Успео је да напише најбољу ратну хронику и најбољи историјски роман. Основао је политичку
странку, дружио се с владарима и женио три пута.
Потомак Миодраг Тодоровић, сажимајући његов животни скор, открио је да је
1903.године, о себи написао ово:
„Тридесет је пуних година како сам се помешао у политичке послове наше отаџбине и
како, као јавни радник, држим перо у руци. У том дугом одсеку времена, ја сам много
доживео, много видео и много искусио – долазио сам у додир и везу са хиљадама политичара
и јавних посленика…“
У тренутку кад је свећа његовог живота скорила крају, узвикнуо је:
„Време, буди ми сведок!“

Драгољуб Јанојлић

МИНИЈАТУРА - мини коментар (пише: Дејан Црномарковић)

У служби обмане

Људи задовољни својим животима радују се и туђим успесима. Несрећан или незадовољан човек не производи ништа добро за себе или друге.

Тако је и са читавим народима.

Наравно, постоје различити узроци таквих стања, а неки од битнијих су утицај политичке елите, оскудица и ограниченост уским простором.

***

Начин деловања политичара и њихов утицај путем медија успостављају систем друштвених вредности (”риба мирише од главе”).

Сиромаштво понижава, слаби самопоштовање и производи зависност.

”Свет сужен између трепавица” обмањује и пружа лажну слику која, потом, ствара доминантну атмосферу у друштву.

***

У таквом друштву расту агресија, мржња, па чак и отпор према, наизглед, недостижном нормалном животу.  

Политичари, који доприносе томе, ради личне користи, чине неопростив злочин над сопственим народом.

Зато је непроцењив значај могућности да сопственим очима видимо свет и квалитет живота у разним државама. Да се упоредимо.

То се не види на екрану, јер и медији су, најчешће, у служби обмане. Екран презентира оно што неко жели да видимо.

Истина је у стварном животу.

Истина је у нашим истинским осећањима и сваком појединачном – новчанику.

Култура

КЊИЖЕВНИ ОТИСАК ДАНИЈЕЛЕ ВАСИЉЕВИЋ

Песник и прозни писац Данијела Васиљевић уписала је у своју књижевну биографију трећу књигу. Насловила ју је „Отисак“ и на њеним страницама у издању Liberland art објавила 16 прича.

Све се од прве до последње у књизи читају у даху са израженом знатижељом и задовољством које пружа списатељско штиво. Избор тема је, такође, зналачки дат тако да се ова Данијелина проза доживљава и као животни роман. Приче су јако лепо насловљене једноставним речима из народног говора и чине занимљиву и једноставну језичку целину.

            Зато се  може рећи да је језик темељ Данијелине креативне мисли.  Управо та креативност представља и уметнички  домет ове књиге. А хоризонт њене списатељске креативности је и онај фини језички жубор кога производе исписане речи. И све је то свакако резултат ауторкиног дубоког промишљања о ономе што жели испричати читаоцима.

            Данијела књижевно ствара природом дара, који се препознаје из сваке њене мисли преточене у ове лепе приче. Све оне чине један светлуцави мозаик  изражених животних призора. Може се зато казати да је ова Данијелина књига истекла из самог извора живота. Зато се тако лако чита и доживљава кад вредна литература.

            Њене приче су некако згуснуте и лако памтљиве. И са те стране су драгоцен дар новој књижевној продукцији. Зато се од Данијеле очекује да књижевну шкрињу пуни новим остварењима, јер она то – показују  и све њене  објављене књиге – и зна и уме.

                                                                                                                        Д.Ј.