Author: Palanačke

Драгољуб Вуксановић – Вуксан (Ужице, 1908 – Београд, 1973.) оставио је дубок траг у
српском сликарству 20. века. Највећи део живота провео је у Смедеревској Паланци, где је
радио као ликовни педагог у Гимназији, Учитељској и неким градским основним школама.
Међу својим ђацима је откривао ликовне таленте од којих су се неки касније латили киста и
боја и узгред бавили сликањем. Било је наравно и оних који су завршавали високе уметничке
школе и били активни учесници у ликовном животу града.
Вуксановић се у Смедеревској Паланци обрео после Другог светског рата. Био је
четврто од петоро деце оца Крсте и мајке Ленке. Склоност ка уметности испољио је у раном
детињству у ужичком насељу Теразије. Колегама и пријатељима често је причао да је био врло
радознало дете које је много волело епске песме и да од блата ваја животиње. Умео је и лепо
да црта најчешће своје укућане, родитеље, браћу и сестре.
Први светски рат омео га је да на време крене у основну школу, па се у њеним клупама
нашао тек кад је имао десет година. На његово школовање прилично је утицала старија сестра
Лала, која је била учитељица па је тако основну школу и гимназију завршавао далеко од
родитељског дома – у Бечеју. Сестра се постарала да касније у Београду упише Уметничку
школу што је био његов сан. У тајне сликарског заната упућивали су га врхунски уметници Бета
Вукановић, Иван Радовић и Љуба Ивановић. Код Ивановића је и дипломирао 1936. године.
По завршетку уметничке школе, која је 1937. прерасла у Академију ликовних
уметности, запослио се у Ужицу где је у Учитељској школи и Гимназији предавао цртање. Тада
је стварао у техници акварела и уља, а ликовна критика је у његовим радовима уочила
сведени колорит смеђих и сивих тонова. У најранијем стваралачком добу њега је био
запљуснуо талас социјалног сликарства на шта је добрим делом утицало и његово левичарско
опредељење.

Посао професора цртања, пред сам Други светски рат, наставио је у лозничкој
гимназији, где се и прикључио борцима партизанског одреда. По задатку команде Лозничког
одреда дошао је у Ужице да преузме део наоружања, али се догодило да је ту остао да ради
као пропагандни графичар и илустратор ужичких партизана.
Тада је једна соба у ужичком хотелу „Палас“ претворена у његов атеље. Већ октобра
месеца прве ратне године, одлуком Агитпропа Врховног штаба, формиран је Партизански
атеље који је окупио борце сликаре. Њему је поверено да управља тим атељеом, а у њему су
још били сликари Бора Барук, Првослав Пијо Караматијевић и Јурица Рибар, уз уметнике
аматере Чедомира Јевтовића и Ђорђа Маринковића.
Ту је и настао Вуксановићев ратни опус. Стварао је портрете бораца, цртеже и плакате,
који су испуњавали пропагандни излог у строгом центру Ужица. Заједно са Јурицом Рибаром
дао је велики допринос припреми радова и осмишљавању изложбе у Соколском дому
приликом прославе значајне годишњице Октобарске револуције 7. новембра 1941. године.
После Ужица цела поставка је била изложена у још шест ослобођених места: Пожеги, Чачку,
Горњем Милановцу, Ариљу, Ивањици и Бајиној Башти.
Кад су се партизани, под снажним надирањем Немаца, повукли из Ужица, Вуксановић
је остао још неко време да збрине материјал и склони најуспешније радове Партизанског атељеа који се из хотела „Палас“ био преселио у поткровље хотела „Златибор“. Нажалост 29. новембра 1941. године је рањен на Кадињачи, где су га Немци заробили и спровели у бањички логор. Из његове куће, после детаљног претреса, непријатељ је однео део сликарског материјала, али се није домогао радова са изложбе поводом прославе Октобарске револуције, који је раније склоњен у један објекат на Тари. Тако је део ликовних остварења Партизанског атељеа сачуван и похрањен у ужичком и Војном музеју у Београду.

И у текскоби бањичког казамата, успевао је да ствара тако што је цртао на хартији којом
су увијани пакети логораша. Тако су, по оцени струке, настале психолошке студије изведене у
снажном експресивном маниру. Занимљив запис о његовим логорашким данима на Бањици
оставио је професор Милутин Срећковић у својој књизи „Немирења“. Њему је Вуксановић
испричао шта је све проживео у логору где је, како је говорио, био тело за сваку врсту ударања
и премлаћивања. Ту су га три пута изводили на стрељање. Први и други пут хтели су да га
заплаше што је осетио по рукама овлаш везаним канапом. Али трећи пут руке су му биле
везане жицом тако чврсто да му се дубоко засекла у зглобове.
О томе је професору Срећковићу испричао:
„Видим: дође крај, потпуно сам утрнуо, отупео; у мени нема ни страха, ни једне једине
мисли, идем према дасци прислоњеној на задњи део камиона и знам: правац Јајинце. Поред
оне даске стоји један љотићевац са корбачем у руци, и кад ступих ногом на ону даску, погледи
нам се сусретоше: видех – мој школски друг из гимназије. Окрзнусмо се погледима, и ја
оборих главу и отпочнем пењање уз ону даску. Али он ми одједном таче груди оним корбачем
и рече онима око нас: Овога вратите! и мене вратише натраг у ћелију…“
У пролеће 1942. године отеран је у логор смрти Корген на северу Норвешке. На ивици
поларног круга обављао је најтеже физичке радове у каменоломима и на изградњи путева. И
ту је за длаку избегао смрт. Наиме, нашао се у строју својих сапатника које су капои издвајали
за стрељање. До њега је стајао нешто млађи логораш који га је замолио да промене места,
надајући се да га тако неће одредити за стрељање. Међутим, десило се да је капо из строја
издвојио баш њега и послао пред стрељачки строј, а Вуксановић остао „у жицама“ до
ослобођења логора 1945. године.

Занимљиво сведочанство о његовим логорашким данима оставио је, такође,
преживели заточеник казамата у Коргену, учитељ Цвеја Јовановић, носилац Партизанске
споменице 41. који је рођен у из сремском селу Шимановци:
„Професор Вуксановић је, упркос логорској тортури, био врло активан логораш. Једном
приликом, док сам говорио о Исидори Секулић и њеном делу Писма из Норвешке, рекао је
како се видело да сам прочитао ту књигу, а онда је он наставио причу о нашој списатељици,
подвукавши да ће рећи нешто што се мало зна о њој…“
Логораши су га пажљиво слушали, а овај уметник – логораш је, према Јовановићевом
сећању, испричао ово:
„Кад ми оно почесмо борбу против окупатора у Србији, покушали су Немци, нарочито
гестаповци и српска полиција, посебно Министарство просвете Аћимовићеве комесарске
владе, да придобију српску интелигенцију: научнике, професоре универзитета, новинаре,
књижевнике, уметнике и остале културне и јавне раднике да се изјасне против наше борбе, да
саставе и потпишу јавни апел народу српском – да позову народ на поштовање окупаторског
реда и мира. Под притиском и претњама полиције и… многи су потписали апел, али Исидора Секулић – није. Одбила је. Није потписао ни Иво Андрић, књижевник, ни Сретен Стојановић, вајар, ни др Милош Ђурић, професор Универзитета у Београду. Чуло се у народу шта је професор Ђурић одговорио неком професору музике који му је био донео апел на потпис. А
казао му је: Лако је теби. Ти свираш у дипле, а ја предајем етику…“
Према сећању Цвеје Јовановића, неко од логораша је упитао професора Вуксановића
ко је све потписао тај апел? И добио је одговор да су њихова имена објављена у листу „Ново
време“ 14. августа 1941. године. Свој потпис на апел ставило је 88 професора универзитета, 25
бивших министара и народних посланика, шест академика, три епископа, четири свештеника,
пет судија Врховног суда…
Професор Вуксановић помогао је Цвеји Јовановићу да сачини Партизански буквар, који
је послужио за описмењавање логораша. Стварали су га заједно „у ходу“. Рад су почели 9.
новембра 1943. године. Они су се знали још док су били у Србији. Заједно су правили новине у
Лозничкој партизанској чети. Немци су се хвалили како су још септембра 1941. године
заробили Стаљиновог сина. Вуксановић и Јовановић су тим поводом направили Зидне новине.
Један примерак су поставили у центру Лознице, а други изложили у четном стану. По
Јовановићевој идеји, Вуксановић је насликао Хитлера и Стаљина како разговарају. Хитлер се
наводно обраћа Стаљину и вели да су му Немци заробили сина. На то му Стаљин каже: „Ми
твог сина не можемо, јер га немаш. За тебе гину туђа деца…“
После ослобођења логора у Норвешкој, Драгољуб Вуксановић се вратио у Ужице, где је 29. новембра 1949. године са колегом Бранком Ковачевићем приредио прву послератну изложбу слика. Уз уља на платну, били су изложени акварели и графике на којима су доминирали мотиви Народноослободилачке борбе. Вуксановић се крајем прве деценије по
завршетку Другог светског рата ангажовао да направи серију цртежа старог Ужица. Цртао је
историјске споменике, куће и објекте народног градитељства ужичког краја. Касније је сликао
и ведуте родног града.
До пресељења у Смедеревску Паланку, радио је као професор у ужичкој гимназији.
Ауторке каталога „Драгољуб Вуксановић – Вуксан – слике и цртежи“ Драгана Обрадовић и
Катарина Доганџић – Мићуновић забележиле су и сећање цртача документаристе Народног
музеја у Ужицу Драгана Словића:
„Вуксановић је радио портрете свих својих ђака, тако што би сваког часа бирао новог, а
затим би му поклањао цртеж. Поред ђака портретисао је и запослене у школи. Часове је увек
држао у сликарском мантилу. У учионици је држао различите бисте. На катедру би ставио
столицу, па на њу бисту, а ђаци су те бисте цртали и тако учили пропорције и мерење при
цртању. Вуксановић је био врсни портретиста, портрете је радио с лакоћом и увек погађао
карактер…“
Из Ужица се преселио у Смедеревску Паланку 1953. и у њој живео до пензионисања 29. године. Зашто је и како променио станиште? Ужице је напустио због тога што је причао о односу Тита и Стаљина. Професор Срећковић је у „Немирењима“ изнео да је у Смедеревску
Паланку добегао, јер су му земљаци спремали оптужницу и транспорт на Голи оток. Пријатељ
му је, међутим, дојавио какав му се колач спрема и он је преко ноћи променио пребивалиште.
„Ја јесам био русофил, али нисам ценио оног крвопилца из Кремља, већ Толстоја и Иљу
Рјепина и оне потресне Бурлаке на Волги, али ко би то њима, идеолошким једноумницима,
могао објаснити“ – казао је Милутину Срећковићу који је, пишући о овом ликовњаку,
подвукао како се његовим доласком за професора гимназије све променило.

„Пред ученицима је тада био Ужичанин крупних , продорних очију, снажног носа који
се дизао изнад као четка густих поткресаних бркова, и браде која више од свега другог
изражава снагу воље“ – описао га је професор Срећковић. „Лепа мушка фигура, широких
рамена, у свему стамена. Изгледа да их је све освојио гласом, својим топлим баритоном, а
одмах су приметили да има фини, ерски смисао за шалу…“
За Смедеревску Паланку име тог академског сликара има значај од изузетне
димензије. У том граду он је провео најлепше радне године свог живота, насликао је у њему
највећи број својих најзрелијих слика и – улио у душу неколицине своји даровитих ученика
љубав према ликовној уметности, која их је касније неумољиво одвела у свет боја, у авантуру
палете, у аутентичне колористичке концепције света који данас остварују…
Књижевник Драгутин Паунић за Вуксановића каже да је вокацијом био изразити
ликовни солиста, а томе ће додати и ово:
„Он је, прилично касно, своја најбоља стваралачка достигнућа остварио у
Смедеревској Паланци, у којој је, као гимназијски професор, 1954. године, у тадашњем
студентском клубу, изложио своја најновија уља на платну, што ће, у ствари, бити прва
изложба једног академског сликара у историји града и зачетак модерног сликарства у нас. На
њој ће се видети: особени и бујни ауторски темперамент, несвакидашња палета живих и
сочних боја, необичност у распореду и компоновању исликаних површина, страсна
егзалтација стварања, снажно поентирани поједини делови слика, нарочито у жанру
руралних, готово рембрантовски наглашених пејзажа и портрета. Уз то, уочиће се и
неуобичајено сигуран и прецизан цртеж, који ће сликара учинити посебно препознатљивим и
особеним. Шта, опет, рећи за његову тадању и каснију експресионистичку палету, која се
чврсто држи задатих линија и облика у врло сугестивном дочаравању колористичких
расположења…“

Оцену о његовом сликарству изрекао је и професор и истакнути књижевни критичар
Милутин Срећковић:
„Увек ме на његовим сликама изненађивала количина живота, онај проток стварности,
укус неке апсолутно аутентичне непосредности. Шуме из којих гледа тама, воде, бреговити
пејзажи, дрвеће, људи у покрету, архитектонске форме, баштенско поврће… Портрети, на
њима очи које нас гледају. Лица млада, стара, средовечна, зналачки простудирана. Толико је
живота на његовим сликама да ми се чини: почеће да се лелујају, да теку, вихоре, да дишу, да
говоре. На многим Вуксановим сликама показује се траг који води до подземног врела његове
инспирације. Он је романтичарски волео душу народа, облике његовог живота, његову
историју и судбину. Све се то, наравно, прекувало у мотивима и темама, у захтевима
иновативних садржаја, под императивом европског укуса…“
После пензионисања отишао је из Смедеревске Паланке. У Београду је купио стан и
имао атеље. Наставио је интензивно да слика, посећивао је изложбе и постао члан групе
„Сингиарт“. Ту га је задесила породична трагедија. У саобраћајној несрећи 1971. године
изгубио је сина Мићка. Вест о томе примио је у Ужицу, где је управо била отворена његова
изложба. У големој жалости је покушао да наслика синовљев портрет. Није успео да га
доврши, јер је 1973. доживео инфаркт. Имао је 64 године.

Драгољуб Јанојлић

                                                                        Кад чујеш моју песму

                                                                        Прати је

                                                                        А ја се нећу окренути

            Ђорђе Николић ( Рабровац 1949 – Аранђеловац 2024.) књижевно име стекао је далеко од завичаја – у Америци где је годинама живео и стварао. У „белом свету“, прецизније у Чикагу,  досегао је сам  врх песмоткања. У егзилу је објавио више књига за које се у његовом родном крају и земљи рођења није знало све до појаве  лирског спева „Глава Србије“ 2000 године у издању „Српске књижевне задруге“.

            Био је ђак свилајначке гимназије у којој je изнедрио и  1966. године објавио прве стихове. У самоизгнанство је кренуо кад му је било свега 17 година и кад се за њега у књижевним круговима Београда говорило да је песник који обећава. Одлазећи из своје  и  отаџбине  најближих сродника понео је, како је у „Политици“ од 31. маја 2003. године изјавио, кофер са 32 књиге, два одела и флашом шљивовице.

            На тај корак се одлучио  јер, како је говорио, није имао другог избора. Наиме, живео је у породици која је  од 1945. била изложена тортури нове власти. Узрок томе било је блиско сродство  са епископом Српске православне цркве, америчко-канадске епархије, господином   Дионисијем. Тај црквени  великодостојник био је ујак његовог оца Милуна који га је оженио пред сам  свој одлазак у Америку 1940. године остављајући му у наслеђе комплетно  домаћинство у родном Рабровцу.

            Ђорђе је у  туђини, далеко од прага родне куће, после магистеријума, завршио  докторске студије славистике и започео рад на докторској дисертацији о српској емигрантској поезији. Само пет година по доласку у Америку, остварио је велики успех, са  Русом Јосифом Бродским и Пољаком Тимотеушом Карповичем  објавио заједничку  књигу  под насловом „Три словенска песника“. Уследило је библиографско издање „По старим рељефима“, „Грмови траве“, „Кључар по Ђорђу“, „Српска глава“, „Небески врт“, „Допис“, „У потрази за Еуридиком“… Његове песме превођене су на италијански, шпански, руски и македонски.

            С Бродским га је упознао амерички издавач Карл Профер. Рус га је  октобра 1974. позвао  у Ен Арбор, универзитетски град у Мичигену, где је радио као професор. Тако је почело пријатељство са овим руским емигрантским песником, који је своје дело 1978. године крунисао Нобеловом наградом за књижевност.

            Само три године пре, чикашки Музеј савремене уметности једно књижевно вече посветио је словенским песницима: Бродском, Карповичу и Николићу.

            Ђорђе је своју отаџбину увек носио у срцу и како је једном приликом изјавио за „Политику“, био је само географски удаљен од Србије и свог народа, али у присној вези са верским, културолошким, историјским и политичким збивањима у њој. Зато је често говорио како сваки стваралац, посебно онај ко се бавим књижевним радом, има свету обавезу да прати збивања у својој родној земљи.

            „Тако се  затвара  морално обавезујући круг сваког национално свесног ствараоца, јер се он због својих ставова  и самоизгнао у егзил, али у егзилу није заборавио дужност одбране свог народа“ – изјавио је у интервјуу „Политици“ истичући  да је његов лични поглед специфичнији од већине других људи, пошто се осећао интегралним делом српског рода.

            Често је говорио како је, проучавајући светску  историју, научио  више о својој Србији него о свету. Он је  схватао оно што свет није. Свет је, наиме, сматрао да Србија без њега не може, али није схватао нити признавао да свет не може без Србије.

            Ђорђе се вратио у Србију после три деценије проведене у Чикагу. Долазак кући на позив Српске књижевне задруге и Удружења књижевника Србије, значио је његов велики повратак у српску књижевност.  У егзилу је објавио четири књиге, а у Београду у издању Српске књижевне задруге штампана је „Српска глава“ (2000) и „Допис“ 2001. „Просвета“ је у руке читалаца и библиотечке витрине послала „Небески врт“. Збирка љубавне поезије у „У потрази за Еуридиком“ је  издање  Матице српске, а настајала је у његовој књижевној радионици четврт века. Повратак у отаџбину, у жубор прелепог српског језика, побудио је у њему жељу да је објави.

            „Ова књига је написана у славу љубави“ – изјавио је „Политици“ у интервјуу објављеном 4. марта 2004. године. „Кад кажем радост љубави, ја првенствено мислим на радост коју у мени буди љубав, не само према жени, него љубав уопште. Како верујем да највеће љубави никада нису отелотворене, овде не мислим на љубав према жени, желео сам овом књигом да изразим непоновљивост љубавног искуства кроз љубав према тој можда непостојећој жени, али љубав без бола, уздаха и осећања неостварености. Љубав на једном духовном нивоу се не отелотворује, али вечно траје.

            Предраг Палавестра, говорећи о његовој књизи „Српска глава“ на Коларчевом народном универзитету у Београду, казао је да је Ђорђе  Николић угледан српски песник који у Америци ствара на матерњем језику и да га  је први пут видео на овој промоцији, мада су раније изменили  мноштво мејл порука током припреме ове збирке поезије. Ђорђе се њему одужио на тај начин што је на енглески језик превео  Палавестрину књигу „Јеврејски писци у српској књижевности“.

            Палавестрин сусрет са поезијом Ђорђа Николића је био крајње необичан.

            „И што сам више газио у ту поезију, она ме је све више обухватала и инспирисала“ – подвукао је Палавестра  на промоцији `Српске главе` у Коларчевој задужбини. „Видео сам да пред собом имам једног песника чуднога унутрашњег песничког, духовног и моралног набоја, једну појаву која је у стању да донесе дах српској књижевности и то управо тамо где је она почела највише да се тањи и кида…Ђорђе Николић је на крају 20. века удахнуо један нов дух српској родољубивој поезији, који је успео да искаже нешто што би се могло назвати, јер сам  ја тако условно и назвао, да изрази дух извесног критичког патриотизма, који није  својствен ни нашим песницима, а најмање је својствен песницима који живе у дијаспори, јер ми смо, као што знамо,  један чудан народ коме љубав према отаџбини расте са удаљеношћу од отаџбине.“

 Ђорђе је своју отаџбинску љубав и љубав према српском човеку исказао у књизи „Српска глава“, која би се најпре могла сврстати у неку врсту антрополошке поезије. „Српску главу“, као антрополошки спев савременог  критичког набоја, подржава унутрашња морална филозофска мисао, њена опора и горка идеја, да у одсудном  историјском тренутку изопштења погашених видика и заборављених излаза, једино истинско и право отрежњење представља искрено и дубоко критичко самоспознавање ове нације.

Говорећи о „Српској глави“, Матија Бећковић је напоменуо да је Ђорђа Николића упознао у Београду крајем 60-тих година 20. века када је овај гимназијалац  донео у редакцију забавног листа у коме је радио своје песме. Објавио је две и одмах био уочен као перспективни песмописац, који се тек прикључивао јату  одабраних. Њему се Ђорђе поверио да је поднео захтев за исељење у Америку. То је била смела и далекосежна одлука.

„Чим ми је поверио своју намеру, одмах сам помислио како ће у обећаној земљи морати најпре да заборави свој језик и ућутка песника у себи“ – невео је на промоцији „Српске главе“ Матија Бећковић. „Али не дуго по одласку, Ђорђе се огласио најпре песмама на енглеском језику у преводу Чарлса Симића у књизи `Три словенска песника` коју је у Америци објавио са Јосифом Бродским и Тадеушом Карповичем.“

На овом представљању „Српске главе“ огласио се и аутор и то само два дана како се било навршило 33 године од како је као емигрант отишао у егзил 27.  маја 1970. године:

„Ја сам се вратио у  Србију не као туриста већ сам дошао на позив свога издавача Српске књижевне задруге на челу са г. Славенком Терзићем и Удружења књижевника Србије на челу са мојим драгим пријатељем г. Слободаном Ракитићем. Нисам дошао у Србију у посету. За мене је ово ходочашће. Сматрам да сам дошао, тако је у мојој души и мојем срцу, у мојој глави,  дошао сам у свету земљу Србију коју сматрам метохом манастира Хиландара, где су наши најдубљи корени, а Србију су оставили Србима на управљање најбољи домаћини свих времена, Св. Симеон Мироточиви  и највећи српски светац Свети Сава.“

            Кад је решио да крене „преко баре“, Ђорђе Николић је сматрао својом обавезом да о томе обавести свог песничког учитеља Милована Витезовића и пријатеља Матију Бећковића чију је књигу „Рече ми један чоек“ понео у пет копија од којих је једну поклонио свом деди епископу Америчко-канадске епархије, г. Дионисију.

            У Коларчевој задужбини у Београду било је његово прво самостално књижевно вече на српском језику. Живео је дуго у егзилу, а егзил је доживљавао као робију и објаснио:

            „Кад год ми је тамо била потребна некаква помоћ као песнику, нисам имао коме да се обратим. Ја сам први пут у животу имао прилику да консултујем некога, а то је био професор Палавестра, кад сам писао `Српску главу`. Он ми је дао врло лепа упутства зато се захваљујем што су ми се и он и Бећковић нашли у тренутку кад је мени као песнику било врло тешко…“

            Ђорђе је више пута поновио како се он није раселио нити је живео у расејању. Себе је сматрао емигрантом који живи у егзилу и који је увек желео да буде  део српске литературе. Њега су често питали зашто не пише на енглеском, а он је на то питање увек одговарао да може писати на енглеском:

            „Ја сам писао на енглеском неке песме, и то би могло да се објави све, међутим моји су корени овде, моје мисли су овде, најлепши језик на свету је српски језик по моме мишљењу и један од најбогатијих језика. А то кажем због тога што често чујем Србе који кажу `па знате енглески је богатији, наш језик није богат, недостаје му толико речи`. Њима сам одговарао овако: Ви господо нисте читали г. Слободана Јовановића нити сте читали Аву Јустина Поповића. Ако сте читали њих, онај који је читао Аву Јустина Поповића, она ко је читао  Слободана Јовановића, Милоша Црњанског, Матију Бећковића или песнике који су упорно  спашавали речи од пропадања, тај никако не може да тврди да је српски језик сиромашан.“

            На питање где живи, Ђорђе је увек имао исти  одговор:

            „Технички говорећи живим у Чикагу, у Америци. Међутим, ја уствари живим у егзилу. Онај човек, онај Србин, који је у Ст. Андреји, он живи у егзилу. Онај Србин који живи у Трсту, он живи у егзилу. Према томе није важно где ко живи, важно је његово опредељење. Моје опредељење је  да сам се ја одлучио за  политички азил, и тамо ја живим. Где сам рођен, рођен сам географски на Опленцу, међутим рођен сам свуда где су Срби, где се Срби рађају а умрећу свуда где Срби умиру.“

            О Ђорђевој поезији писали су врхунски познаваоци књижевности. Уз већ поменуте  Предрага Палавестру и Матију Бећковића, још и Никола Милошевић, Ненад Љубинковић, Богдан Ракић, Љубица Милетић…

            Предраг Палавестра о збирци „Српска глава“ 2003. године пише:

            „У  `Српској глави` има јасних назнака да је Ђорђе Николић на добром путу да се потврди као водећи  песник данашње српске дијаспоре. Однегован и сачуван  матерњи језик, морални завет предака и критичко начело савременог света, помогли су му да прочисти своју мисао, и да се тако интегрише са наслеђем балканске православне културе. Као антрополошки спев,  са јаким унутрашњим набојем, `Српска глава` уводи Ђорђа Николића у главне токове савремене српске културе и чини га непосредним судиоником модерног српског песништва.“

            У  поговору Матије Бећковића збирци „Допис“ 2001. године, поред осталог, стоји и ово:

            „Уским грлом свог пера Ђорђе Николић је продужио своју песму. Најпре се није могло разазнати да ли је те песме одавде однео или тамо написао. Потом се чинило да је у туђини певао оно што би испевао  и да никуда није ишао. Заиста, не само по мотивима него и по другим особеностима своје лирике, било је тешко погодити где су и кад се видело кад су и зашто настале песме Ђорђа Николића. А то је значило само једно:  да се родио да их напише и да би их написао ма где да је живео. Отпутовао је далеко да би видео оно што се види са кућног прага. И он је открио оно што је давно  откривено и што сваки песник поново открива –  човечанство у човеку свог завичаја и сав свет у видокругу свог краја. Ђорђе Николић је држао корак са поезијом која је писана у земљи из које је песник отишао, али његова поезија није. Прибрајан је  у најистакнутије песнике српског расејања, али он је себе убрајао само у песнике једине књижевности којој је припадао и којој је једино могао припадати. Отишао је у `обећану земљу` као песник који обећава, а вратио се као песник који је то обећање испунио.“

            Никола Милошевић о збирци „У потрази за Еуридиком“ 2003. године:

            „Николићева Еуридика разликује се од оне коју из мита знамо онако и онолико колико се разликује оно духовно и невидљиво од оног профаног и  видљивог.  Управо зато је та Еуридика недоступна и недохватна. Тај мотив што подразумева једну, такорећи метафизичку, непрелазну препреку потраге Николићевог Орфеја, преточио је песник и у једну песму изузетне лепоте којој  би било места  у свакој избирљивој антологији наше поезије. То је она песма о јатима неземаљских птица која би требало да допру до Еуридике, која пребива далеко негде међу звездама. Међутим, и та небеска јата, што на сваком свом крилу по једну звезду доносе, неће је никад домашити. Овако преобликујући свој митски предложак, Николић нам предочава једно метафизичко виђење саме суштине љубави, оне љубави која није од овог света. Свако ко истински воли, остаје на крају сам. О томе можда најбоље говори једна друга песма, коју би писац ових редова без двоумљења такође  уврстио у неки ужи  одабир из опуса српског песништва:

            Када се воли

            Распе се све што се има

            И не остане ништа

            Ни у срцу ни у рукама

            Језгровита на начин мајстора старе јапанске лирике, ова Николићева песма спада у сам врх ове његове збирке. Да Николић друго ништа није написао, и то би довољно било да га сматрамо песником великог уметничког домашаја.“

            Љубица Милетић о „Небеском врту“ Ђорђа Николића 2001. године:

            „Записи хаику песника, у овом случају Ђорђа Николића Србина из Чикага поруке су дате изван и изнад времена. Оне не описују неописиво, већ подстичу читаоца да доживи оно што песник осећа, а то су силе траве, пчела, птица, небеског врта, звезда, грмова… У `Небеском врту“ Ђорђе Николић је успешно спојио два Оријента, блиски и далеки, у филозофско-уметничку симфонију.“

Богдан Ракић у поговору  збирци песама  Ђорђа Николића „Ви нисте од овога света“ :

 „Могло би се рећи да  књига Ђорђа Николића `Ви нисте од овога света` (2012), почиње управо на месту на коме се завршава његов ранији спев `Српска глава` (2000). Јер, ако `Српска глава` говори о Србима као људима у чијим поступцима – како у поговору каже Предраг Палавестра – углавном откривамо `неслогу`, `несигурност`, `непросвећеност` и `несигурност да ће се оно што је започето одржати и остварити`, ова нова  књига нам помаже да сагледамо и друго,  лепше лице наших сународника. Упркос промени угла гледања, у њој је и даље присутан онај  исти  `отклон од романтичне самодопадљивости`, односно одсуство сваког некритичког `митског усијања` када је реч о одликама српског  националног карактера , што Палавестра такође види и као једну од највреднијих одлика `Српске главе`. Стога би се могло рећи да су ове две књиге постављене једна према другој као предмет и његов одраз у огледалу, тако да десно постаје –  лево, а лево – десно…“

У поговору збирци песама „Шумадија“, Ненад Љубинковић наводи:

„Боравећи далеко од родне груде, у расејању, Ђорђе Николић је израстао у особеног родољубивог  и завичајног песника, али пре свега и изнад свега у песника изузетног сензибилитета. Његове песме јесу, готово увек, плод смењивања носталгичних осећања записаних `за вечност` у глави и срцу младића који `заувек` напушта завичај и, с друге стране, резултат промишљене критичке свести и самосвести интелектуалца награђеног кроз бол, патњу и сумње о истинским одликама земље и људи које је за собом оставио…Посебно место у поезији Ђорђа Николића заузима његово настојање да утемељи српску хаику поезију, захтевну песничку врсту. У овим захтевним, артифицијелним поетским врстама, Николић остаје веран своме тематском поетском кругу: промишљења о далекој отаџбини коју сагледава очима детињства и сетом човека у егзилу… У српској поезији бројни су песници који су о српској земљи и српском народу певали и критички, али ни један од њих није то учинио са толико систематичности и са толико промишљености као што је то урадио Ђорђе Николић у својој првој књизи песама штампаних у отаџбини.“

Ђорђе  Николић је био директор Српске народне библиотеке, задужбине својих родитеља, председник Задужбине својих родитеља Милуна и Наде,  потпредседник и уметнички директор породичне добротворне Фондације Илинка Милошевић. Оснивач је и истовремено директор и уредник Књижевне свечаности „Благовести у Чикагу“. Био је редовни члан истакнутих академија, књижевних удружења и установа у свету. Оснивач је и дугогодишњи члан Управног одбора чикашког Центра за поезију. На Светском конгресу ПЕН-а у Москви 2000. године био је почасни гост, а у низу културних активности у егзилу, 1994. године изабран је за председника Свесрпског конгреса.

Ђорђе Николић је  1997. године  постао лауреат Академије америчких песника. Добитник је и престижних књижевних  признања, међу којима су и књижевне награде: Ристо Ратковић,  Душан Васиљев, Јефимијин вез, Велика базјашка повеља, Растко Петровић,  Арсеније Чарнојевић, Ленкин прстен, Повеља „Карађорђе“, Златник  Сабора духовне поезије и „Деспотица мати Ангелина.“ Примио је значајна национална признања: Повељу Смотре „Мермер и звуци“, Плакету „Вук Караџић“, Грамату  „У спомен востанија“, Захвалницу Министарства за дијаспору Владе Србије, затим Орден Вука Караџића II реда Владе Србије и Црне Горе,  Орден вожда Карађорђа и Златну значку културно-просветне заједнице Србије.

Драгољуб Јанојлић