”Стварност”: ДРАГОЉУБУ ЈАНОЈЛИЋУ, НОВИНАРУ НАШЕГ ПОРТАЛА НАГРАДА УНС ЗА ЖИВОТНО ДЕЛО

Награда Удружења новинара Србије Драгољубу Јанојлићу – за животно дело, биће уручена у Београду, у среду, 21. децембра.

Уз честитке уваженом колеги Драгољубу Јанојлићу, члану редакције Интернет портала „еСТВАРНОСТ“ од оснивања, поводом добијања највише новинарске награде – за животно дело – објављујемо и овај интервју.

Како сте доживели додељивање Награде за животно дело Удружења новинара Србије?

Она је, пре свега, велико признање мом четири и по деценије дугом новинарском стажу проведеном на сталном раду у четири редакције: „Наша војска“ у Љубљани, РНО „Јасеница“, „Гоша“ у Смедеревској Паланци и „Политици ЕКСПРЕС“ у Београду. То признање је, дакле, круна мог рада у српском и југословенском журнализму. Добро је да сам га добио у позним животним годинама када се ваљано може сагледати мој новинарски учинак који је сабран у више укоричених комплета новина у којима сам радио. У сваком случају годи ми што сам на почетку треће деценије новог века почаствован тако високом, престижном наградом.
Кад и где сте почели да се бавите новинарством?

Прве текстове за новине написао сам као гимназијалац и објавио их у локалном листу „Наша комуна“. То су на самом почетку биле вести из родног села, које су углавном објављиване без наслова у сталној рубрици „Пабирци“, али с мојим иницијалима у потпису. Ни данас не бих умео да опишем своју неизмерну радост кад сам у новинама угледао свој први прилог. Био сам упоран и стално сам руком исписивао информације и носио их у Редакцију „Наше комуне“, која је тада била у полуподрумским просторијама садашњег Градског позоришта.

Озбиљнији рад, ако тако смем рећи, кренуо је у Редакцији „Наше војске“ у Љубљани, која се налазила у згради Дома ЈНА на Тргу освободилне фронте 13. Главни и одговорни уредник, потпуковник Ивица Шкреблин поверио ми је праћење слободних активности војника и старешина 9. армије, а потом су на ред дошле и друге теме. Лист је штампан двојезично – на српском и словеначком. То је био један леп период мог новинарског рада када сам савлађивао новинарски занат и стицао драгоцено искуство.
У којим медијима сте објављивали текстове?

Осим у поменутим, објављивао сам их у борачком листу „ТВ-15“ у Љубљани и у листовима других армијских области: „За домовину“ у Загребу, „Војник“ и „Граничар“ у Београду, „Глас Јадрана“… У Љубљани сам написао и први текст за рубрику „Из војничког живота“ дневног листа „Политика ЕКСПРЕС“.

Опробао се и као ТВ новинар: У Студију ТВ „Гоша“ 1986. године

Подужи је списак новина у којима сам сарађивао, а споменуо бих крагујевачки „Лид“, франкфуртске „Вести“, „Ју новости“, „Глас осигураника“, „Црвени сигнал“, смедеревски „Глас“, „Реч Поморавља“… Писао сам и за новине у дијаспори. „Српски светски глас“ у Мелбурну објавио је и мој фељтон по књизи „Заточник официрске части“ и серију текстова из Шумадије.

Које су ваше најлепше успомене на новинарски рад?

Много тога је у сећању и просто се мучим шта да изаберем за ову прилику. Ја сам много волео свој посао и никад га нисам доживљавао као кулук. На терен (кад сам постао стални дописник „Политике ЕКСПРЕС“) одлазио сам видно расположен и увек сам се радовао кад „ископам“ неку добру тему. Одлазак „преко пруге“ (Топола и Аранђеловац) испуњавао ме је неком посебном радошћу и никад нисам бринуо да ли ћу се отуда вратити без две-три тиражне теме у бележници. У Тополи сам знао да ћу срести колегу Негу Јованчевића, Радишу и Мићуна у Центру за културу „Душан Петровић Шане“ ( касније «Задужбина краља Петра Првог Карађорђевића»), Јову Танасковића у „Подрумима“ ПИК „Опленац“, а у Аранђеловцу колеге и пријатеље за цео живот: брата Драгана Тодоровића и сестру Раду Миловановић.

Лепе успомене понео сам и на колеге из Љубљане: на заменика главног и одговорног уредника „Наше војске“, капетана Миодрага Коцића, администратора, заставника Чворовића, сниматеља „Заставе филма“ Лудвига Штибухара (с њим сам пратио војне вежбе ТО Словеније), па колеге из фото-лабораторије, шефа Лојзета и Аленку Мартер, наравно и колеге новинаре: Бориса Ткачика (после војске шеф кабинета Едварда Кардеља у Београду), Јанеза Говехара, Митју Цијуху, Јанка Мочника, Сватоплука Красника…

Шта би сте волели да заборавите у вашој новинарској каријери?

То је свакако време владавине СПС у Смедеревској Паланци и његових руководилаца који не заслужују ни да им у овој прилици споменем име. Паланачки десничари сматрали су да сам окорели комуниста, а левичари да сам ројалиста. А ја сам само радио свој посао. Да објасним ово: директор и главни и одговорни уредник „Политике ЕКСПРЕС“ Слободан Јовановић ме једном приликом срео у редакцији, пред канцеларијом Дописничке службе, и казао: „Јанојлићу од данас, па док ти не кажем доста, Опленац и Карађорђевићи су ти под „а“. А у новинарству се уредничка, баш као ни царска, не пориче. Многи су ми тада, онако „пријатељски“, говорили како треба да се манем тема о Карађорђевићима, а ја сам добро знао да баш оне дижу тираж.

На подручју с којег сам писао за „Експрес“ (Подунавски и део Шумадијског региона) социјалисти су једно време владали у већини општина, али с њима осим у Смедеревској Паланци, нисам имао проблема, као што их није било ни касније кад је одборничку већину у Скупштини општине Рача и Топола, имао СПО.

Шумадију приближавао свету: на Опленцу с дописницима „Хсинхуе“, замеником председника „Гоше“ и Јовом Танасковићем, директором ООУР „Подруми“ ПИК „Опленац“

Хтео бих да заборавим, али не могу никако кад је „црна тројка“ из Смедеревске Паланке отишла у централу СПС с намером да ме избаце из „Политике“. Високи партијски функционер назвао је мог тадашњег директора и главног и одговорног уредника Милета Кордића и саопштио како „тамо у Смедеревској Паланци неки Јанојлић много смета СПС-у“. Кордић се на то, како ми је саопштио још истог дана, само насмејао и казао: „Можете узети све, а њега не дам!“ Имао сам прилику да у Смедеревској Паланци, кад су социјалисти у тој општини изгубили власт, сретнем тог високог функционера СПС. „Ја сам тај коме сте хтели да откинете главу“ – рекао сам. „Јанојлићу, људино!“ – казао је и загрлио ме, «пријатељски».

Кад би сви ваши новинарски текстови били објављени као књига од 200 страна колико би било таквих томова?

Много – свакако. Моја месечна радна обавеза у „Политици ЕКСПРЕС“ била је 16 информација и четири рубрике. Мој радни учинак је, међутим, достизао и до 80 наслова. (Баш сам скоро једну своју радну листу дао за музеј медија у Вршцу). Мој некадашњи уредник из РНО „Јасеница“ Драгутин Паунић и сад кад ме представља својим пријатељима, каже: „Од њега нико и никада није написао више текстова за новине“. Ако бих сада и кренуо да их бројим, требало би ми заиста много времена.

Кад сте почели да пишете књиге?

Све је почело игром случаја. Имао сам задатак да за празнични број „Политике ЕКСПРЕС“ напишем репортажу о некој занимљивој личности. одабрао сам саговорника, а кад сам се у договорено време појавио пред његовим станом у Аранђеловцу, он је био некуд отпутовао из града. Пожалио сам се колеги, брату Драгану, шта ме је се снашло и он се препоручио да ми помогне да решим проблем. „Хајдемо брате `Под аркаде` на доручак , а онда ћемо наћи новог саговорника за празничну тему“- позвао ме. „Хајде брате прво да радимо, да зарадимо доручак, па ћемо ићи“ – предлагао сам. „Не, прво ћемо нешто поједемо, па ћемо после да радимо“ – инсистирао је брат Драган. Управник ресторана Цезар нам је сервирао доручак. Сећам се, шницле су премашивале димензије тањира. „Брате, шта је ово, к’о слоново уво? „То ти је, брате, стандард, то следује госту, а он не мора да поједе све“ – објаснио ми је брат Драган, који се почетком 90-их налазио на месту директора угоститељства «Буковичке бање».

После доручка кренули смо код чика Миће Стефановића, некадашњег заточеника злогласног логора Маутхаузен, односно његове филијале Ебензе. „Ево, у овој кући те чека ТЕМА“ – казао је брат Драган и притиснуо звоно. И заиста добио сам причу за новине првога реда. Док сам писао текст пало ми је на памет да бих могао да чујем исповест још којег логораша што се касније и догодило. Тако је, заслугом брата Драгана, започела моја публицистичка и књижевна каријера. Предузеће „Ђурђевдан 229“ у Смедеревској Паланци Радослава Бунтића објавило је моју прву књигу „Сведоци из куће смрти“.

Имате ли најдражи текст и најдражу књигу?

Тешко је рећи шта ми је од те писаније најдраже. Али, да издвојим оно што сматрам „ретком књигом“. Нисам сигуран да је ико објавио зборник песама насталих у логорима. „Ожиљци из жице“ су прву промоцију имали у Бечу. У ову „категорију“ убрајам и два зборника династичке поезије: „Плуг и престо“ и „Сунце на мачу“. А најдражи новински текст… има их. То су свакако они који су се односили на „открића“ из историје књижевности. Било их је више, чак толико да су франкфуртске „Вести“ у недељном издању отвориле рубрику „Непознато о познатима“ коју сам пунио из броја у број. Лепо је код читалачке публике, на пример, примљен напис како је Радоје Домановић својим ђацима питања постављао у стиху…

Како бисте описали ваш рад у порталу «еСтварност»?

Највише прилога било је из моје омиљене области – културе. Добро је да постоји такво гласило, у коме је истина светионик слободе, а ангажовано новинарство кључ сврхе постојања. Драго ми је да сам у сараднички однос укључио и друге људе од пера. У последње време «еСТВАРНОСТ» је донела изузетно занимљиве текстове какви се, морам рећи, нису појављивали у другим гласилима. Лично мислим да се култури мора посветити већа пажња. Нема моћне економије без културе. У култури су одговори на многа питања данашњице.

Хоће ли новинарство у Србији, па и у Шумадији доживети боље дане?

Радовао бих се томе. На ту област гледам из перспективе „старе новинарске школе“. Српска журналистика заслужује боље дане, а да ли ће они доћи зависи од много тога. Да би медиј испунио своју улогу, мора бити независтан и слободан. А то је веома тешко, јер садржај креира неко ко даје паре. Волео бих да чујем које новине, или електронски медиј данас није на државним јаслама. Наравно, портал «еСтварност» је прави изузетак и пример цене слободног новинарства. Која новина данас у Србији живи од продатог тиража? Медијски посленици, ако добро мисле својој професији, морају тежити независности и служити само истини.

Шта бисте поручили најмлађим колегама?

Пре свега, да се држе Кодекса новинарства. То је Свето писмо нашег заната. Они који тек почињу да једу новинарски хлеб, морају без обзира на степен новинарства, и даље да уче. У пракси ће се срести с много проблема и препрека које ваља савладати. Шта бих још поручио младим колегама? Да се окрену животним темама и „малим људима“, да пишу о онима који стварају дела трајне вредности. И да не забораве на нашег сељака. Нека, бар понекад, чују и његову муку. Видеће, има међу њима и веома мудрих глава. Чуће често и нешто чему их нису научиле књиге.