Drago Psutka, legenda o najboljem

Pre nekoliko decenija veliki Moka Slavnić, koji je bio najbolji plejmejker u košarkaškoj velesili – bivšoj Jugoslaviji, i sa reprezentacijom osvojio sve što je bilo moguće osvojiti, izjavio je da postoji jedan igrač koji je bolji od njega, zove se Drago Psutka i igra u malom klubu iz Smederevske Palanke.

U vezi sa tim poznata mi je još jedna priča, nastala prilikom susreta u Beogradu uoči neke važne utakmice, prema kojoj su za jednim stolom sedeli Moka, Kića, Praja i još nekoliko reprezentativaca, kada se pojavio Psutka u društvu još par Palančana… Legenda kaže da je Moka ustao da pozdravi Psutku rečima: ”Kićo i Prajo vi sedite, a od vas ostalih jedan neka ustane i ustupi mesto najboljem”.

Da, Moka je tako i toliko poštovao Psutku.

Verujte da se i sada ježim od ovog prisećanja, i osećam se povlašćenim što sam davno prohujalih godina toliko puta gledao popularnog Suleta na košarkaškim terenima, što ga poznajem i što mu se sa poštovanjem i ljubavlju javljam prilikom svakog susreta na palanačkim ulicama.

Da zaista, bio je čigra i čarobnjak sa loptom, davao nam je magiju.

Tek tako, skromno, bez naglašavanja genijalnosti.

Rođen sa darom da bude veliki.

Danas je Drago Psutka Sule penzioner u dobrim godinama, a njegov grad mu se nikada nije odužio za košarkašku čaroliju koju mu je poklanjao.

Sreo sam ga pre par dana u Sokačetu, na putu ka Zelenoj pijaci, srdačno ga pozdravio i pomislio da za takvu ljudsku i sportsku veličinu nije bilo mesta čak ni u nekakvom opštinskom Centru za razvoj sporta, u kome su decenijama platu primale razne partijske zamlate. Naime, radni vek Psutka je proveo u preduzećima koja nisu imala veze sa sportom.

Pokušavam da razumem da li takva mora da bude sudbina velikih ljudi u malim sredinama?

Da li ih ”njihovi” posmatraju nekim drugim očima, vide u njima poznanika, komšiju, sugrađanina, pre nego uspešnu osobu čije životno delo je uveliko prevazišlo lokalni nivo?

Da li je baš moranje da ”niko u svom selu ne bude prorok”?

Hm, ne bih rekao…, ali prećutaću ipak to što mi je sada ”na vrhu jezika”.

Na kraju, neka je i tako.

Ne bi Sule ni znao šta bi sa lokalnom slavom.

Nije takav tip – da se pravi važan.

Tu ulogu bolje igraju neki drugi, oni koji su uzleteli samo u sopstvenim glavama.

Živimo te decenije opštedruštvenog poniranja, koje su nagomilale bezlične tipove koji bez stida pokušavaju da sednu na tuđ presto i uguraju se u zvaničnu istoriju, ali kratkog je to daha i traje samo dok im je partija ili rodbina pri vrhu vlasti.

Nekom kosmičkom pravdom, pravi heroji nadžive sebičnost provincije.

Svojim životnim delom neutrališu zaborav i utabaju sebi stazu za večnost.

Takav je Drago Psutka, koga ćete sresti baš ovih dana, negde na palanačkom asfaltu, kako skromno i dostojanstveno troškari penzionerske dane.

Besmrtnost je negde ispred njega, a iza legenda o najboljem.

Jer, večnost ne prihvata lažnjake.