Драго Псутка, легенда о најбољем

Пре неколико деценија велики Мока Славнић, који је био најбољи плејмејкер у кошаркашкој велесили – бившој Југославији, и са репрезентацијом освојио све што је било могуће освојити, изјавио је да постоји један играч који је бољи од њега, зове се Драго Псутка и игра у малом клубу из Смедеревске Паланке.

У вези са тим позната ми је још једна прича, настала приликом сусрета у Београду уочи неке важне утакмице, према којој су за једним столом седели Мока, Кића, Праја и још неколико репрезентативаца, када се појавио Псутка у друштву још пар Паланчана… Легенда каже да је Мока устао да поздрави Псутку речима: ”Кићо и Прајо ви седите, а од вас осталих један нека устане и уступи место најбољем”.

Да, Мока је тако и толико поштовао Псутку.

Верујте да се и сада јежим од овог присећања, и осећам се повлашћеним што сам давно прохујалих година толико пута гледао популарног Сулета на кошаркашким теренима, што га познајем и што му се са поштовањем и љубављу јављам приликом сваког сусрета на паланачким улицама.

Да заиста, био је чигра и чаробњак са лоптом, давао нам је магију.

Тек тако, скромно, без наглашавања генијалности.

Рођен са даром да буде велики.

Данас је Драго Псутка Суле пензионер у добрим годинама, а његов град му се никада није одужио за кошаркашку чаролију коју му је поклањао.

Срео сам га пре пар дана у Сокачету, на путу ка Зеленој пијаци, срдачно га поздравио и помислио да за такву људску и спортску величину није било места чак ни у некаквом општинском Центру за развој спорта, у коме су деценијама плату примале разне партијске замлате. Наиме, радни век Псутка је провео у предузећима која нису имала везе са спортом.

Покушавам да разумем да ли таква мора да буде судбина великих људи у малим срединама?

Да ли их ”њихови” посматрају неким другим очима, виде у њима познаника, комшију, суграђанина, пре него успешну особу чије животно дело је увелико превазишло локални ниво?

Да ли је баш морање да ”нико у свом селу не буде пророк”?

Хм, не бих рекао…, али прећутаћу ипак то што ми је сада ”на врху језика”.

На крају, нека је и тако.

Не би Суле ни знао шта би са локалном славом.

Није такав тип – да се прави важан.

Ту улогу боље играју неки други, они који су узлетели само у сопственим главама.

Живимо те деценије општедруштвеног понирања, које су нагомилале безличне типове који без стида покушавају да седну на туђ престо и угурају се у званичну историју, али кратког је то даха и траје само док им је партија или родбина при врху власти.

Неком космичком правдом, прави хероји надживе себичност провинције.

Својим животним делом неутралишу заборав и утабају себи стазу за вечност.

Такав је Драго Псутка, кога ћете срести баш ових дана, негде на паланачком асфалту, како скромно и достојанствено трошкари пензионерске дане.

Бесмртност је негде испред њега, а иза легенда о најбољем.

Јер, вечност не прихвата лажњаке.