”I to vam je tako”

Za nešto više od tri decenije višestranačkog sistema u Srbiji na vlasti su bili skoro svi aktuelni učesnici na političkoj sceni.

Neki su to ostvarili u matičnim strankama, dok su pojedini šetali iz jedne u drugu ili osnivali nove i predstavljali se glasačima kao potpuno nova politička opcija.

Najbrojnije okupljanje političkih aktivista, nakon 1990. i prelivanja SKS i SSRN u SPS, dogodilo se pre petnaestak godina osnivanjem Srpske napredne stranke.

Danas broj vlasnika članske karte te partije prelazi deset odsto od ukupnog broja stanovnika u Srbiji.

Većinu članova ove partije čine bivši aktivisti ostalih stranaka, najviše iz SRS-a i nekadašnjeg DOS-a, a sve vidljiviji na političkom poligonu su i mladi, bez prethodnog političkog iskustva.

Dok u demokratski razvijenim društvima najčešće postoje dve krupne političke grupacije koje se smenjuju na vlasti, a članstvo u njima je trajno, čak i porodična tradicija, prestrojavanja pojedinaca na političkoj sceni su uobičajna u ”nedoraslim” demokratijama, kakva je naša.

U našem slučaju ”preletanje”, kako se to popularno naziva na Balkanu, nije nikakav spektakl, već želja pojedinaca da se odmah ili u perspektivi približe vlasti.

Suština, odnosno cilj, bavljenja politikom i jeste osvajanje vlasti.

Baš kao što je cilj u fudbalu postići gol i dobiti utakmicu, a sastav tima nije nepromenjiva kategorija, i često su u njemu i bivši igrači iz rivalskih ekipa.

Ne postoji čovek koji se bavi sportom a da ne teži da bude pobednik. Isto je i u politici – najsnažniji motiv učesnika u političkom životu je osvajanje vlasti.

Na ovim prostorima, a tako je i u većem delu sveta, učešće u vlasti obezbeđuje pojedincu viši položaj u društvu i bolji životni standard. Posle tih benefita, slede ostali razlozi zbog kojih se ljudi bave politikom, kao što su doprinos kvalitetnijem životu celog društva kroz popravljanje životnog standarda, infrastrukture…, znate već, da ne nabrajam.

”I to vam je tako.”

U srpskoj političkoj realnosti, u kojoj su se svi vodeći predstavnici stranaka već oprobali u foteljama, postaje besmisleno permanentno ”podsećanje” na zaostavštinu i odgovornost bivše vlasti za sve što je loše u Srbiji, kakvo svakodnevno slušamo od strane predstavnika aktuelnog režima.

Jer, ima tu mnogo ”dvostrukih ličnosti”, višegodišnjih učesnika i saučesnika.

Zapravo, mnogo više razloga za prozivanje, osudu i razočaranje, učinkom ili (ne)delima prethodne, petooktobarske vladajuće garniture, imaju upravo oni građani koji su doprineli njihovom ustoličavanju.

Kao učesnik u tim istorijskim događajima, koji nije imao ambiciju da naplati svoj doprinos tada ostvarenim političkim promenama, nego sam želeo neki bolji život za sve, veoma sam ljut na stotine onih koji su duže od decenije, širom Srbije, glumili oslobodioce, a u stvari uživali u ”blagodetima” vlasti i punili sopstvene džepove.

Najiskrenije rečeno, mučno mi je kada pomislim na bagru koja je izneverila očekivanja građana – isključivo radi ličnog komfora.

Taj ljudski talog proćerdao je priliku, koju su građani Srbije zaslužili svojim angažmanom na izborima a potom i na ulici, da na početku trećeg milenijuma postanemo prosperitetna država.

I ne…, nisu oni zaslužili prozivke iz redova vladajućeg političkog ešalona.

Jalov je takav glas.

Pomalo i ciničan.

Jer, prozivka nije prava mera za njihovu ostavštinu.

Poštenija, a i delotvornija, bila bi – višegodišnja robija.