Podsećanje na tekst u ”Palanačkim novinama” iz 2008. godine: DOM VOJSKE PRIPADA OPŠTINI

Nedavno je na društvenim mrežama objavljena fotografija nekadašnjeg Doma JNA, što je, normalno izazvalo brojne nostalgične, ali i oštre reakcije Palančana.

Tim povodom, podsećamo na tekst objavljen u ”Palanačkim novinama” u avgustu 2008. godine, na temu tog objekta koji je u tom trenutku već deset i više godina bio van upotrebe.

Kasniji događaji i odluke opštinske vlasti doveli su do rušenja Doma JNA i izgradnje prodavnice ”Maksi”.

(RADI LAKŠEG ČITANjA TEKST PRENOSIMO I U VORDU.)

Dom vojske pripada Opštini

Ove godine, 17. novembra, biće tačno 20 godina od otvaranja legendarnog Kluba mladih  „64“, popularnog KM-a, koji se, za one koji ne znaju, nalazio u prizemlju zgrade Šah kluba.

Uzgred, po dogovorima koji su u toku, taj vredan jubilej biće obeležen upravo onako kako dolikuje Klubu koji je krajem osamdesetih bitno uticao na vaspitanje i razvoj više generacija mladih Palančana i mnogih drugih koji su voleli da ga posećuju.

Verovali ili ne, dolazili su tada u Palanku da se lepo provedu i zabave, mladi iz Beograda, Novog Sada, Valjeva…, a o komšijama Kragujevčanima ili Planjanima, da ne pričamo.

Ne bi bilo lepo da ne pomenem da je KM „64“ zvanično proglašen trećim Omladinskim klubom u staroj Jugoslaviji.

Za njim su tada ostali i daleko poznatiji beogradski klubovi „Akademija“, KST, Mašinac…

Kakvu je to „magiju“ imao KM?

Čime je „zaslužio“ pamćenje i često prepričavanje raznih događaja koji su se tu zbili, sada već davnih, ’88., ’89. i ’90., koliko je i trajao?

Jednostavno, jedna grupa ljudi koja je osmislila taj „projekat“, uspela je za tri godine da organizuje oko 250 koncerata raznih muzičkih grupa iz svih republika tadašnje Jugoslavije, ali i iz Amerike, Engleske i Holandije, nekoliko značajnih književnih večeri i nebrojeno DJ programa i video projekcija.

Sve ovo iniciralo je nastanak velikog broja „bendova“ koji su svirali u Klubu ili na bini u Glavnoj ulici.

Palanački bend „Six Pack“, čiji su članovi, svirajući u raznim sastavima (Prljava pertla, Pogibija, Hroničari), prve nastupe imali u Klubu, danas je jedna od najvećih pank-rok atrakcija u većini država nastalih posle raspada SFRJ.

Od zatvaranja KM-a u Palanci nije bilo kontinuiranog, osmišljenog, kulturno zabavnog programa za mlade. Bilo je, doduše, uspešnih događanja zimi u diskoteci „Mash“ (zahvaljujući entuzijazmu vlasnika) i leti na Gradskom bazenu, ali i to se poslednjih godina, iz egzistencijalnih razloga, proredilo, i svelo na komercijalu.

Elem, razlog za ovo kratko potsećanje je potreba da odgovorim na poziv koji je svima nama uputio predsednik opštine Nenad Milojičić, očekujući od svojih sugrađana pomoć u idejama koje mogu da poprave život u Palanci.

Ono što ću otkriti u nastavku ovog teksta je više od ideje.

Možda je čak i  putokaz koji će pomoći da se reši, i to besplatno, višedecenijski problem palanačke omladine, koja jedina u širem okruženju nema Omladinski kulturni centar.

Naime, pre skoro dve decenije, nalazeći se na funkciji predsednika palanačke omladine (poslednjeg pre uvođenja višestranačkog sistema) tražio sam moguće lokacije ili objekte za Omladinski kulturni centar ili Dom omladine, i posebno sam se zainteresovao za tadašnji Dom JNA, kao idealan prostor koji ima dovoljnu kvadraturu i izvanrednu baštu. „Kopajući“ po istorijatu nastanka ovog objekta došao sam do veoma zanimljivih saznanja kako je i pod kojim uslovima napravljen.

Dakle, Dom JNA izgrađen je 1961. godine tako što je Opština dala plac, a Vojska se obavezala da na njemu izgradi objekat za svoje potrebe, koji bi, potom, koristila 30 godina, znači do 1991. godine. Po isteku tih 30 godina kompletan objekat je trebalo da bude vraćen opštini – bez nadoknade.

Vreme i okolnosti mi nisu išle „na ruku“, pa nisam mogao još tada da završim taj, za palanačku omladinu, izuzetno važan posao, jer ovo moje „istraživanje“ dešavalo se 1990. godine, ugovor Vojske i Opštine još je važio, a ubrzo je došlo do uvođenja višestranačja, samim tim i do ukidanja funkcije koja mi je omogućavala da se bavim ovim stvarima.

Tada je bilo potrebno još samo godinu dana i Palanka bi, verujem, imala Omladinski kulturni centar, a, eto, nepovratno je izgubljeno 18 godina.

Da li je kucnuo čas da se „aktivira“ davno započeta inicijativa i da palanačka omladina dobije svoj „kutak“?

Treba samo pažljivo pretražiti opštinsku arhivu i pronaći dokumenta iz 1961. godine.

Ukoliko papiri nisu „nestali“, ova priča mogla bi da zavredi oko pola miliona evra opštinskih para, koje bi, u tom slučaju, ostale u kasi.

Vredi li potruditi se, za te pare?

(Dejan Crnomarković, avgust 2008.)