Први број изашао је 8. децембра 2006. Директор и уредник Дејан Црномарковић
У сали Несам одржана је промоција другог романа др Јованке Бељански, ”Заблуда?”.
Догађај је, као што можете видети на фотографијама, био веома посећен, а о књизи су говорили издавач Карло Астрахан, рецензенткиња Тамара Ђуран, др Жарко Чолић, Ирена Поповић и ауторка.
Дан новинара Србије, 27. март, установило је Удружење новинара Србије 2001. године, на дан изласка првих новина на српском језику.
Српске дневне новине (Серпскија повседневнија новини) објављене су у Бечу 14. (27) марта 1791. године. Иако су се звале дневне, излазиле су два пута недељно у наредне две године од покретања.
Издавачи првих новина на српском језику били су Грци, браћа Публије и Георгије Маркидес Пуљо.
На састанку општинског руководства са директорима основних школа са територије Општине Смедеревска Паланка разговарано је о упису ђака првака и мрежи уписа у нову школску 2024/25. годину, а значајна вест за родитеље будућих ђака првака је да ће уџбеници бити бесплатни, односно биће плаћени из буџета.
-У наредном периоду наставићемо са улагањима у наше школе и стварањем што бољих услова за образовање свих ученика на територији наше Општине – истакао је председник Никола Вучен.
Основна школа „Олга Милошевић“ је била домаћин Општинског такмичења из биологије. На овом такмичењу учешће је узело шездесет пет ученика, а наши ученици су постигли изузетне резултате и обезбедили пласман на окружни ниво такмичења.
Пети разред:
Наталија Ратковић, 5/1, други ранг и пласман на окружни ниво
Душан Чаировић, 5/1, други ранг и пласман на окружни ниво
Петра Павковић, 5/1, трећи ранг и пласман на окружни ниво
Шести разред:
Неда Живковић, 6/1, трећи ранг и пласман на окружни ниво
Доротеја Кабадајић, 6/2, похвалa
Петар Новковић, 6/1, похвалa
Осми разред:
Павел Коваленко, 8/3, похвалa
Честитамо ученицима и наставници Марини Миладиновић на постигнутим резултатима.
Надамо се да је наше гостопримство допринело да се ученици и колеге пријатно осећају у нашој школи. Свим ученицима захваљујемо на учешћу и желимо да успешно надограђују своја знања!
Биолози, желимо вам одличне резултате и у даљем такмичењу!
„Нема ствари која би била тако вредна поучавања као природа.“
У просторијама Књижевног клуба ”21” одржана је промоција романа ”Поезија није у моди”, Сање Радуловић из Добоја.
О књизи су говориле Љиљана Милосављевић и ауторка.
У сали Несам, 30. марта у 18 часова, одржаће се промоција другог романа ”Заблуда?”, Јованке Бељански.
О књизи ће говорити издавач Карло Астрахан и ауторка, а програм ће водити Тамара Ђуран.
Palančani imaju razloga da budu zadovoljni jer imaju dva narodna poslanika u novom sazivu Narodne skupštine Republike Srbije. Još veći razlog za zadovoljstvo i sreću imaju Glibovčani jer su oba poslanika iz tog sela, šta više, gotovo iz istog dvorišta.
Raritet je da imaju i isto prezime – Milojičić i da su braća.
I to nije sve što ih povezuje…
Naime, obojica su bili predsednici Opštinskog odbora Demokratske stranke i sa te pozicije postajali i predsednici Opštine Smederevska Palanka.
Stariji brat, Nenad Milojičić, sa nadimkom Keks, je u Demokratsku stranku stigao iz Srpske radikalne stranke. U novom političkom jatu brzo je napredovao, do mesta predsednika lokalnog ogranka DS-a, a potom i do funkcije predsednika Opštine.
Sa tog mesta ga je 2010., posle dve godine mandata, smenio mlađi brat, Radoslav Milojičić, sa nadimkom Kena, jer je otkriveno da je zloupotrebio funkciju prvog čoveka Opštine i prisvojio veliki poslovni prostor u pešačkoj zoni.
Odmah potom mlađi Milojičić je i nasledio starijeg na mestu predsednika lokalnih Demokrata, a nešto kasnije i na funkciji predsednika Opštine. Paralelno sa tim, ubrzano je napredovao u Demokratskoj stranci i stigao do samog vrha u Izvršnom odboru, a potom i do pozicije narodnog poslanika. Sa lokalne vlasti skinuli su ga Naprednjaci, ukazujući na brojne zloupotrebe, otkrivajući čak i aferu ”nekoliko stotina piva” koja su jednom kafiću plaćena preko računa Opštine, o čemu je, prilikom posete Palanci govorio i Aleksandar Vučić.
Međutim, posle najnovijih parlamentarnih (decembarskih) izbora mlađi Milojičić dobio je i drugi mandat u Skupštini Republike Srbije, ali ovog puta na listi Srpske napredne stranke. Zanimljivost je da ga za poslanika nisu predložili palanački Naprednjaci, već je kandidovan iz vrha stranke.
Stariji je, nakon istih izbora, dobio poslanički mandat na listi svoje nove stranke (Narodnog pokreta Srbije), odnosno koalicije Srbija protiv nasilja, a u novoj partiji zauzima i visoku poziciju u Izvršnom odboru, potpuno istu kao mlađi, ranije, u DS-u.
Elem, bez obzira što u Narodnoj skupštini Milojičići sede na različitim stranama, u klupama vlasti i opozicije, inicijative i interesi bi morali da im se poklapaju jer obojica, zapravo, predstavljaju građane Smederevske Palanke.
Da li će tako i biti, saznaćemo ubrzo.
Za sada, posle prvih nekoliko dana rada u republičkom parlamentu, nismo svedočili tome, poslanici su se bavili isključivo međustranačkim prepucavanjima i napadima na suprotnu stranu, a bilo je i poziva na pesničenje, jer srpski parlament je već dugo mesto eksponiranja prostakluka u stilu navijačkih grupa na stadionima.
Ali, to je tek početak.
Svakako, biće vremena i prilika da Milojičići u novim strankama, kao narodni poslanici, dovrše ono što nisu uradili dok su bili na najvišim lokalnim funkcijama.
Zato, Palančani, spremite se…
„Polećemo!“
Na 16. sednici Skupštine opštine raspušteni su Saveti mesnih zajednica Azanja i Donji grad i razrešeni vršioci dužnosti predsednika Saveta mesnih zajednica zbog isteka mandata, a imenovani poverenici.
Odbornici su razmatrali predlog godišnjeg programa zaštite uređenja i korišćenja poljoprivrednog zemljišta za ovu godinu, program korišćenja sredstava budžetskog fonda za zaštitu i unapređenje životne sredine, kao i izmene i dopune programa otuđenja građevinskog zemljišta na teritoriji opštine.
Većinom glasova doneta je Odluka o izmenama i dopunama Odluke o osnivanju Ustanove kulturni centar, data je saglasnost na Statut Istosijskog arhiva „Veroslava Veljašević“, a zbog isteka mandata razrešeni su članovi Upravnih odbora Istorijskog arhiva „Veroslava Veljašević“ i Biblioteke „Milutin Srećković , i imenovani novi.
Петроније Пера Тодоровић ( 1852 – 1907), отац модерног српског новинарства, рођен је
на Спасовдан у Водицама. Припадао је покрету Светозара Марковића. Школовао се у Цириху.
Кад се вратио у Србију, сарађивао је у социјалистичким листовима тог времена. Био је уредник
првог социјалистичког часописа, који је под називом „Рад“ излазио у Београду 1874. и 1875.
године. Део новинарског века, после смрти Светозара Марковића, провео је у листу „Ново
ослобођење“ у Крагујевцу, где је 20. августа 1875. изашао први број „Старог ослобођења“,
чија је редакција била у његовој кући.
Године 1876. као добровољац учествовао је у српско-турском рату после којег је емигрирао у Нови Сад, где је издавао часопис „Стража“. Одатле је протеран 1899. године да би време све до пада владе Јована Ристића, боравио у Бечу и Паризу. Кад се вратио у Србију покренуо је „Самоуправу“ и постао један од највећих критичара владе и краља Милана. Због учешћа у Тимочкој буни, пошто је осуђен на смрт па помилован, издржао је десетогодишњу робију.
Кад се разишао са Радикалном странком издавао је листове „Самоуправа“ и
„Радикал“, да би половином 1889. купио „Мале новине“, а годину дана касније и штампарију
коју је назвао „Смиљево.“ Уживао је глас најплоднијег и најбољег српског журналисте.
Новинарство му је било замена и за политику и за књижевност. Клеветан и гоњен од своје
станке, постао је институција. Од његовог пера зазирали су краљеви, министри, партијски
прваци, посланици…
Био је романописац, политичар, аутор полемичких текстова, редактор, графички
уредник, хроничар дневних догађаја, штампар, дистрибутер, зачетник модерног маркетинга…
Иако је написао и вредне књижевне радове, како је својевремено оценио Бранислав Бане
Јовановић, вишегодишњи заменик уредника „Политике“ и „Политике експрес“, стваралачки
опус Пере Тодоровића превасходно је у знаку новинарства. Њиме се бавио од ране младости
до краја живота. Раскошног талента и широке знатижеље, он је у себи спојио одлике које
карактеришу модерну и креативну драматургију уређивања новина. Својим учешћем у
новинарско-штампарском послу у целости, од идеје до њеног обликовања у текст и
пласирања читаоцима, укључујући и њихов емотивни однос као повратну спрегу, наговестио
је и савремени концепт система у креирању и профилисању медија.
У „Огледалу“, подом куповине „Малих новина“, Пера Тодоровић је открио свој циљ:
„Кад сам узео у своје руке моје данашње Мале новине, ја сам себи ставио у задатак
да их уређујем тако да ће уистину бити новине које ће бар приближно личити на јевропске
листове.“
У „Мале новине“ уложио је велике професионалне амбиције, што се види из детаља да
је у поднаслову заглавља превео њихов назив и на француски и на немачки језик. Те 1889.
године, започео је свој највећи издавачки пројекат који је трајао до Мајског преврата 1903.
„У њему су“ – према Јовановићевој оцени – „изражени блистави новинарски и
књижевни таленти Пере Тодовића, нарочито у фељтонистици и политичком коментару,
оличеном у тзв. личном чланку, у коме није нападао идеје већ њихове носиоце. Као коментатор политичких збивања у Србији, био је бескомпромисан у изношењу истина, утичући тако на стварање критичког јавног мњења.“
Новинарски стил Пере Тодоровића, подразумева својеврсну употребу језика у
различитим фактографским, аналитичким и белетристичким порукама, приступачним
широкој публици, а његов дуализам репортерског и литерарног навео га је да у свом делу
обилато користи дијалог.
Професор Милутин Срећковић у књизи књижевника Миодрага Тодоровића „Пера
Тодоровић – живот и дело“, коју је 1994. године у Библиотеци „Ђурђевданске искре“ објавило
Предузеће „Ђурђевдан 229“ Радослава Бунтића, наводи да је он „у свом бурном животу, осим
што се бавио новинарством, био један од првих наших социјалиста, потом радикал и учесник у
великој Тимочкој буни… Са овог човека чија би сабрана дела достигла и до 30 томова, с
приличним закашњењем почела је да се скида покорица политичке уклетости…“
Занимљив детаљ из његовог живота изнео је и његов потомак и први Паланчанин са
звањем књижевника Миодраг Тодоровић:
„Спасовдан је мог претка Перу вазда спашавао, чак и кад су у питању биле невоље
највеће врсте. Био је, због учешћа у Тимочкој буни, осуђен на смрт, па помилован. На њега је
спреман атентат, али је и од те опасности спашен. Иако је у младости важио за атеисту, због
своје велике љубави према природним наукама, бог га се није одрекао, а особито Спасовдан,
који је њему био вечити заштитник.“
Пера је у српској историографији дуго био заборављен. На његово дело, радећи на
докторској тези, осврнула се и др Латинка Перовић, која је била запослена у Институту за
новију српску историју. И она, као и професор Срећковић, изнела је властито мишљење да је
он био један од најплоднијих српских писаца. Његово жанровски разноврсно књижевно дело
– романи, дневници, мемоари, путописи, књижевна теорија и критика, портрети у
некролозима бројних савременика – испунило би томове. По њеној оцени то дело је било
дуго потиснуто и због тога непознато…
„Личност Пере Тодоровића у тумачењу савременика одредила је његов потоњи живот
и задуго је осудила његово дело на заборав – навела је др Перовић на научном скупу
одржаном у Смедеревској Паланци 2014. године под називом Пера Тодоровић – нови (п)огледи. На заборав су на свој начин учествовали и тадашњи највиши интелектуални
ауторитети. Јован Скерлић, на пример, прећутао је Дневник једног добровољца. Смрт Пере
Тодоровића је зауставила лавину бешчашћа његове личности и порицања његовог дела… Оно
што је о њему речено у 25 некролога није могло настати обноћ, пригодом. О њему се, најзад ,
проговорило као о значајној личности, којом се наша историја могла позабавити, једном од
најдаровитијих људи новог доба, творцу наше журналистике, писцу коме у историји наше
литературе припада видно место, можда видније него што га неки књижевници имају.“
Све то сажео је некролог београдске „Правде“:
„Умро је један редак човек. Пера Тодоровић је био редак по своме таленту, и по својој
издржљивости, по својој судбини. Никад нико с онолико добрих и лепих особина колико их је
имао, није горе прошао у животу, но што је он прошао.“
Кључну улогу у провоцирању интересовања за дело Пере Тодоровића имала је студија
Велизара Нинчића. Та студија је била, како је то уочила филозофкиња Ксенија Атанасијевић, проблесак ослобађања од суда који је изречен, чинило се, заувек. Проучавања су, наиме, ишла
у два смера: откривање књижевног дела и реконструкција живота и идеја.
О проучавању његовог дела, бавио се и Душан М. Иванић са београдског Филолошког
факултета, који је на научном скупу у Смедеревској Паланци изнео да су „његови књижевни
текстови махом остали расути широм периодике, а политичке акције прошле с временом. За
живота је дао облик књиге релативно малом делу својих текстова.
По Иванићем мишљењу, изучавање динамике Тодоровићевих дела, историје облика
приповедања и врста, односа литерарног и документарног – све је то отворено поље… он је
прошао дуг пут од програмског реализма 70-тих година 19. до модернизацијских процеса
почетком 20. века.
Тодоровић је кључна фигура развоја наше периодике. Иванић налази да „историчари
различитих врста периодике и различитих дисциплина и наука пред собом имају једну од
најкреативнијих личности у овој области писане речи.“ Овај учесник научног скупа у
Смедеревској Паланци сматра да „Тодоровића треба гледати у кругу уредника и сарадника
српске периодике као што су Змај, у мањој мери, Лаза Костић, само што је он, у првом реду
остао политичар, односно новинар, а они су у првом реду били књижевници.“
На Тодоровићев учинак у културној историји Србије, пажњу је својевремено скренула
др Латинка Перовић наводећи да су његови преводи са француског, немачког и руског језика
надживели време као што је, на пример, превод Гогољевог „Ревизора.“ Био је издавач и
уредник многих часописа, листова и календара. Међу њима и „Малих новина“, првог дневног
листа у Србији. Писао је уводнике, коментаре, извештаје, путописе, фељтоне… Његове новине
прве су почеле да објављују рекламе и временску прогнозу. Његов новинарски и издавачки
рад још увек чека истраживаче. У новинарском раду Пере Тодоровића има више тематских
целина које још нису ни дотакнуте међу које свакако спада и његова студија о геополитичким
питањима на Балкану.
Проучавањем историјског архива Пере Тодоровића, установљено је да је он неколико
пута био озбиљно оштећен: после Тимочке буне, у Првом светском рату када је срушена
његова кућа у Београду, након Другог светског рата када је одузета сва књижевна
оставштина. Приликом оставинске расправе нестала је и његова библиотека од 1.200 књига и
нетрагом расути многи рукописи. Према једној његовој белешци, у Паризу је купио 54 књиге,
међу њима „Зону Дарк“ Еужена Сиа, „Седам тајних грехова“ и „Француску револуцију“ Ј.
Бернара и „Пруску тајну полицију“ В. Тисоа.
Пера је у тридесет деветој години, на прагу пуне зрелости, осетио потребу да будућим
историчарима остави сведочанство о свом времену. Тако је 1891. године, као власник
штампарије „Смиљево“ и издавач дошао на идеју да прикупи и без икаквих коментара објави
најважнија документа везана за бракоразводну парницу краља Милана и краљице Наталије, с
поднасловом: Изворна грађа за историју краљевског брачног пара. Хтео је заправо да
читаоцима стави на увид документа па да сами закључе ко је крив, а ко – није.
На још један значајан детаљ из његовог живота указао је књижевник који је носио исто
презиме као и он, његов потомак Миодраг. Он се у својој књизи дотакао и морфијума кога је
Пера Тодоровић узимао из здравствених разлога, што је за крај 19. века био необичан корак.
„Болујући од екинококуса, трпео је страховите болове, а у то време медицина је од
лекова за умирење болова имала само морфијум“- објаснио је у својој књизи „Пера Тодоровић
– живот и дело“, Миодраг Тодоровић. „Он га је узимао стално настојећи да се ослободи
његовог кобног загрљаја. О томе сведоче и неки записи из његовог Дневника у којима
изражава задовољство што је, после пуних десет година успео, како је написао, да се ослободи
тог отрова. То се десило после његове тешке операције у Бечу…“
Занимљив и буран је био живот Пере Тодоровића. За 55 година живота прегрмео је
две буне и један рат, четири године изгнанства, више од 20 хапшења, скоро шест година
провео у казаматима и апсанама, био осуђен на смрт, платио 11 хиљада разних глоба и такси
и живот му често висио о концу… Уређивао је десетак листова и часописа, дружио се с
најбољим песницима свог времена, пропутовао добар део Европе и стигао до Блиског истока.
Успео је да напише најбољу ратну хронику и најбољи историјски роман. Основао је политичку
странку, дружио се с владарима и женио три пута.
Потомак Миодраг Тодоровић, сажимајући његов животни скор, открио је да је
1903.године, о себи написао ово:
„Тридесет је пуних година како сам се помешао у политичке послове наше отаџбине и
како, као јавни радник, држим перо у руци. У том дугом одсеку времена, ја сам много
доживео, много видео и много искусио – долазио сам у додир и везу са хиљадама политичара
и јавних посленика…“
У тренутку кад је свећа његовог живота скорила крају, узвикнуо је:
„Време, буди ми сведок!“
Драгољуб Јанојлић
Људи задовољни својим животима радују се и туђим успесима. Несрећан или незадовољан човек не производи ништа добро за себе или друге.
Тако је и са читавим народима.
Наравно, постоје различити узроци таквих стања, а неки од битнијих су утицај политичке елите, оскудица и ограниченост уским простором.
***
Начин деловања политичара и њихов утицај путем медија успостављају систем друштвених вредности (”риба мирише од главе”).
Сиромаштво понижава, слаби самопоштовање и производи зависност.
”Свет сужен између трепавица” обмањује и пружа лажну слику која, потом, ствара доминантну атмосферу у друштву.
***
У таквом друштву расту агресија, мржња, па чак и отпор према, наизглед, недостижном нормалном животу.
Политичари, који доприносе томе, ради личне користи, чине неопростив злочин над сопственим народом.
Зато је непроцењив значај могућности да сопственим очима видимо свет и квалитет живота у разним државама. Да се упоредимо.
То се не види на екрану, јер и медији су, најчешће, у служби обмане. Екран презентира оно што неко жели да видимо.
Истина је у стварном животу.
Истина је у нашим истинским осећањима и сваком појединачном – новчанику.
Песник и прозни писац Данијела Васиљевић уписала је у своју књижевну биографију трећу књигу. Насловила ју је „Отисак“ и на њеним страницама у издању Liberland art објавила 16 прича.
Све се од прве до последње у књизи читају у даху са израженом знатижељом и задовољством које пружа списатељско штиво. Избор тема је, такође, зналачки дат тако да се ова Данијелина проза доживљава и као животни роман. Приче су јако лепо насловљене једноставним речима из народног говора и чине занимљиву и једноставну језичку целину.
Зато се може рећи да је језик темељ Данијелине креативне мисли. Управо та креативност представља и уметнички домет ове књиге. А хоризонт њене списатељске креативности је и онај фини језички жубор кога производе исписане речи. И све је то свакако резултат ауторкиног дубоког промишљања о ономе што жели испричати читаоцима.
Данијела књижевно ствара природом дара, који се препознаје из сваке њене мисли преточене у ове лепе приче. Све оне чине један светлуцави мозаик изражених животних призора. Може се зато казати да је ова Данијелина књига истекла из самог извора живота. Зато се тако лако чита и доживљава кад вредна литература.
Њене приче су некако згуснуте и лако памтљиве. И са те стране су драгоцен дар новој књижевној продукцији. Зато се од Данијеле очекује да књижевну шкрињу пуни новим остварењима, јер она то – показују и све њене објављене књиге – и зна и уме.
Д.Ј.
Школска такмичења представљају одличну прилику да ученици покажу како се њихова жеља, вредан рад и труд претварају у успех. Тако је било и на Окружном такмичењу из математике у ОШ „Др Јован Цвијић“ у Смедереву, где су ученици ОШ „Олга Милошевић“ остварили одличне резултате.
трећи разред:
1. награда: Вукашин Радошевић, учитељица Слађана Целић
2. награда: Искра Живанчевић, учитељица Гордана Маџић
похвала: Филип Бајчић, учитељица Гордана Маџић
похвала: Вељко Јовановић, учитељица Слађана Целић
четврти разред
1. награда: Андреј Милошевић, учитељица Татјана Јовичић
пети разред
2. награда: Ирис Живанчевић, наставница Драгана Пајић
3. награда: Душан Чаировић, наставник Јован Шиљић
Честитамо, математичари! Ваш успех је резултат вредног рада и велике љубави према математици.
Ученик четвртог разреда, Андреј Милошевић, је остварио максималан број бодова и прво место у нашем округу. То је достигнуће које не само што потврђује изванредно знање и способност такмичара, већ ће инспирисати и мотивисати друге да теже истом нивоу изузетности.
„Математика је наука младих. Другачије не може ни бити. Бављење математиком представља такву гимнастику ума, да је за њу потребна сва гипкост и издржљивост младости.“
Не постоји ниједан сегмент јавног живота, макар се тицао и најбаналнијих ствари, око којих ће се сложити актери на српској политичкој сцени. Шта више, однос супротстављених страна претворио се у отворену мржњу.
А мржња води ка насиљу.
Политички активисти, на свим нивоима, вербално се обрачунавају до границе физичког сукоба, који је све извеснији.
Права је реткост на јавној сцени налетети на објективан текст или изјаву, чак и у вези са утемељеним вредностима, као што су Деда Мраз, Новак Ђоковић или Митровићев гол Португалцима.
Тема сукоба је неважна, још мање је битна истина.
Власт користи сва средства ради опстанка на позицијама, што је већ виђено у свим претходним изборним циклусима од увођења вишестраначког политичког система, али актуелној владајућој гарнитури треба ”признати” и значајну надоградњу саблажњавања политичких противника.
Водеће опозиционе партије, чији лидери су поприлично ”потрошени” дугим и не баш успешним учешћем у јавном животу, серијом погрешних потеза упорно су доприносиле сопственој немоћи да се на прави начин приближе гласачима који су неопредељени, а значајно би утицали на исход избора.
Укупно, наша политичка стварност је далеко, далеко од демократских вредности на којима почива политички плурализам.
Велики део нације није ни близу схватања да слобода није анархија и да подразумева одговорност.
Потпуно је јасно да огроман део бирачког тела и не гори од жеље да се у тим областима развија.
У Србији огроман број људи још увек не гласа за опште добро, већ за лични бољитак. А то је фатаморгана ограниченог рока трајања.
Права трагикомедија српске политике у протеклих тридесет година су функционери на разним нивоима власти, који одувек глорификују свој учинак, без обзира на стварно стање ствари, а о поштењу највише говоре баш они који су преко политичког ангажмана од потпуних никоговића постајали ”угледни” и финансијски моћни.
Други, безмало канцерогени сегмент нашег политичког миљеа је, такозвано, кратко или, још горе, субјективно памћење. Брзо заборављамо ко нам је загорчавао живот својом накарадном политиком, или се, из личног интереса, ”сећамо” само онога што нам одговара.
А истина је, да, када би се дубоко загледали у огледало српског тридесетогодишњег странчарења, скоро да не бисмо пронашли човека достојног функције коју је обављао. И не бисмо пронашли лика који би се покајао због свега што није учинио, а био је у обавези вршећи дужност која му је поверена. Јер, седење у фотељи за већину овдашњих политичара је само прилика за ћар и лични осећај моћи, а не радна обавеза према народу.
Уз извињење пристојном читаоцу, важно је баш овде написати: мало је ”говњива мотка” за такве хуље, а чак ни она код нас још увек није постала редовно средство ”комуникације” народа и таквих политичара.
Ако сагледамо политичку сцену нашег малог града (као пример који потврђује правило) односно водеће актере на политичкој сцени у последњих тридесетак година, није тешко утврдити коме је нарастао буђелар док је био на власти.
Пронаћи ћемо неке који су право из фабричких погона, минимално образовани, упадали у фотеље и журили да надокнаде ”изгубљено време”, а присетићемо се и оних који су са улице, кафића или клупе испред продавнице, без иједног дана радног искуства, пристајали на значајне друштвене положаје уверени да им то одувек припада. Било је и доказано лоших директора који су, упропастивши предузећа, одлазили на највише политичке функције.
У ”споменару” локалних функционера пронаћи ћемо и оне који су присвајали општинске станове, отимали па ”легализовали” прескупе локале у пешачкој зони који су припадали пропалим предузећима из бивших југословенских република, или се, просто, уграђивали новчано или материјално у капиталне грађевинске пројекте (што је постајало уочљиво по начину живота који су водили по силаску са власти).
Сви ти лешинари су многим вредним, способним и поштеним људима огадили сваки друштвени и политички ангажман.
О некима, чија је владавина екстремно уназадила окружење, писано је поприлично у овим новинама. Као аутор већине таквих текстова био сам мета заслепљених партијских буздована, интересно повезаних ништарија, па и осведочених лопова, али се, срећом, све завршавало ”само” тешким увредама, претњама и, у једном случају, уништавањем имовине – без озбиљнијих последица.
Признајем, мислио сам понекад и да је све било узалуд, јер ено их шетају штрафтом, са осмехом (или подсмехом), поздрављају и поздрављени су, и личе на нормалне људе.
Чак и када помислим да ће их, кад тад, стићи космичка правда или да бар немирно спавају, сетим се да су то само бајке за лаковерне.
Да не буде баш бедак, има их којима смо, радећи свој посао, озбиљно ”стали на реп” и којима ћемо бити сличица у оном ”филму живота”.
И то сазнање ми повремено враћа веру у смисао супротстављања злу.
Заправо, посао новинара и није да хапси и пресуђује, већ да указује на догађаје и појаве у друштву, уз наду да ће то покренути надлежне државне органе, који примају државну плату да би штитили државну (народну) имовину и спроводили законе.
Нажалост, то, још увек, није наша прича.
Прича о нама, дуго већ, подсећа на филм у коме је свака сличност са обичним и нормалним животом сасвим случајна.
Али ми у њему не глумимо – то су наши животи.
Na Međunarodnom pesničkom takmičenju ”Zlatno pero”, koje je održano u Ljubljani, Palančanin Milovan Mićo Petrović nagrađen je Diplomom sa zlatnom značkom, Udruženja srpskih nauka i umetnosti.
Petrović je nagradu dobio za pesmu ”Zakletva Otadžbini”.
У суботу у 14 часова у Великој сали Општине Смедеревска Паланка одржаће се програм поводом 15 година од оснивања Књижевног клуба ”21”,