Позивамо вас на отварање самосталне изложбе скулптура „Спој“ др Милоша Шарића (1991.), у четвртак 1. фебруара у Галерији савремене уметности, у 19 часова.
Аутор је добитник више награда и излагао је на десет самосталних и на више од 120 жирираних колективних, домаћих и међународних изложби у земљи и иностранству. Изложба скулптура „Спој“ приказује дванаест дела која су настала од 2014. године до данас. Два главна става аутора изражена су кроз радове: критички, који се односи на отуђеност савременог друштва, и афирмативни, који наглашава важност личних и универзалних вредности. Ова уметничка синтеза старих предмета попут оруђа у новом контексту симболише уметниково разумевање прошлости, истраживање личних и друштвених односа, те јасно артикулисање вредности које сматра кључним за садашње и будуће генерације.
„Експрес – новина којој се веровало“, наслов је новог публицистичког дела новинара и књижевника Драгољуба Јанојлића. Објавила га је „Стварност“, а у руке читалаца стиже као 21 књига некадашњег новинара „Наше војске“, РНО „Јасеница“, Центра за информације „Гоша“ и сталног дописника „Експреса“ из Подунавског и дела Шумадијског региона.
Аутор је детаљно описао своје новинарско ангажовање у тиражном дневном листу од првог текста из Љубљане до неоправданог гашења 2005. године. Објављено дело је део замишљеног подухвата да се сачини обимнија књига о „Експресу“, коју је покренуо његов некадашњи директор и главни и одговорни уредник Слободан Јовановић. Разговор о томе вођен је прошле године приликом сусрета „експресоваца“ у Пединој воденици у Селевцу. Јовановић је тада изразио уверење да би намеравану књигу могао да напише Драгољуб Јанојлић што су његове колеге листом подржале.
На сусрету у Селевцу изнет је податак да је „Експрес“ својевремено у једном тренутку достигао тираж од 547 хиљада примерака. Смедеревска Паланка је била тиражни феномен – у њој се радним даном „Експрес“ продавао у 3000 примерака, а петком 500 примерака више. Високом скоку тиража значајно је допринело издање „Експреса“, које је носило ознаку „четворка А“. Оно је покривало Смедеревску Паланку, Смедерево, Велику Плану, Младеновац и Ковин. Било је по саопштавању информација брже од локалних радио станица, чији је програм почињао у осам, а „Експрес“ је већ у пет сати ујутру био на киосцима. Све што се у поменутим градовима догодило претходног дана до 22 часа, сутра се могло прочитати у тим новинама.
„Да, Експрес је био новина којој се веровало“- стоји у рецензији дописнице „Танјуга“ Славице Барбарић. „Томе је својим радом и ентузијазмом, сталном борбом за истину, високим професионализмом, одговорношћу и љубављу према новинарској професији, немерљив допринос дао Драгољуб Јанојлић…“
О Јанојлићевом делу, суд је дао и Слободан Милошевић, шеф Дописничке службе „Експреса“:
„Коначно прочитах све што си ми послао. Прича о Експресу (намучих се док је дигиталном еквилибистриком отворио, ал` вредело је) веома аргументована и хронолошки постављена како треба а заснована н а чињеницама што јој даје докуменаристичку вредност, а истовремено, обојена личним утисцима и осећањима! Веома ми се допала.“
Расту тиража је у приличној мери доприносио и „Експресов“ Турнир духовитости, који се одржавао под геслом: „Смех на свој цех“. Такмичарску екипу пријавио је КУД „Абрашевић“, која се високо котирала у овој акцији. Писци текстова, који су објављивани у овој дневној новини, проглашени су доктором смеха, а дипломе су им уручене на свечаности у Дому „Абрашевића“.
„Експрес“ је имао разгранату мрежу дописништва на тлу некадашње Југославије, а чинила су је 22 дописништва. Смедеревска Паланка је била предвиђена за седиште једног од њих, али општинска власт није имала слуха за то, па је Драгољуб Јанојлић, као стални дописник „седео“ у Смедереву, где је дописничку просторију у згради Региона делио с колегом из „Политике“ Милутином Живковићем. Свакодневно путовање јавним превозом до Смедерева и натраг, што је свакако био велики напор, није се негативно одразило на заступљеност Смедеревске Паланке у „Експресу“. Ретко је кад прошао дан, а да та новина није објавила макар вест из паланачке привреде, културе, друштвеног живота…
Јанојлић се трудио да град у коме је провео део радног века (новинар РНО „Јасеница“ и гл. и одг. уредник „Гошиних“ гласила) на прихватљив начин представи читалачкој публици „Експреса“. Тако је радио и нешто што му није било у опису посла – на врло посећене трибине доводио је значајне личности из политичког живота тадашњег времена. Ишао је и корак даље. Користећи добре односе које је имао с пословодством и руководством друштвено-политичких организација „Гоше“ на трибине у тој фабрици доводио је и странце. То је активно чинио чак и у време медијске блокаде земље, па је тако гост на једној врло посећеној трибини, одржаној у Спомен радионици, био Џон Кенеди, енглески парламентарац и секретар код једног од краљичиних синова.
Пракса у „Експресу“ је била да се повремено у једном од градова Србије организује сусрет дописника. Кад је дошао на ред да домаћин дописницима буде Смедеревска Паланка, настао је проблем. Град није показао интересовање за тако нешто, али се Драгољуб Јанојлић снашао. Да не обрука ни град ни себе, у помоћ му је притекао предузетник Радослав Бунтић и његова фирма „Ђурђевдан 229“. Придружила му се и директорка Опште болнице „Деспот Стефан“ др Марија Михајловић. Она је у свом кабинету организовала пријем за „Експресове“ дописнике и са њима остала у разговору много дуже него што је било планирано.
Дан, два после овог сусрета, позвала је Драгољуба Јанојлића:
„Дођи одмах код мене да видиш ко ми је ово написао…“
Јанојлић је одмах пошао у болницу, мислећи да се можда неко од дописника, уписујући се у књигу утисака, нашалио с директорком Михајловић.
Међутим, у књизи је остао записан утисак ове садржине:
„Кад једна жена цео сат у стању опијености држи двадесет мушкараца и то нешто значи.“
Испод ових речи није био потпис ни једног дописника, већ возача директора и главног и одговорног уредника Миле Кордића.
Јанојлић у књизи пише како је настао споменик палим Селевчанима у ослободилачким ратовима Србије. Његов аутор, вајар Славомир Милетић је у Холандији купио примерак „Експреса“ и из њега сазнао да Селевчани намеравају да подигну спомен белег онима који су живот дали за слободу. Уметник је у Селевац дошао с породицом и Џемсом Бененсоном, студентом вајараства у Паризу. Током градње споменика, Џемсу је стигло писмо од оца, иначе светског стручњака за вариолу веру, који га позива да са сестром дође на одмор у Панаму. Милетићев помоћни од поштара тражи коверту и хартију и оцу отписује кратко на свом српском језику:
„Не могу, градим споменик у Селевац“.
Догодовштина током вајања монумента у Селевцу било је на претек. „Експрес“ описује једну од њих. Наиме, било је врело лето а глина, коју су „месили“ Селевчани, учесници Другог светског рата је пуцала и спадала са дрвене арматуре. Видећи колико се Милетић и његов помоћник муче, један од помагача се сажалио и добронамерно предложио:
„Стави мајсторе, мало плеве.“
„Експрес“ је захваљујући Јанојлићевом осећању за тиражну тему, био у прилици да објави и понеку рубрику са ознаком „ексклузивно“. Захваљујући сарадњи са „Задужбином краља Петра Првог“ у Тополи и поверењу које је стекао, нарочито њеног управника Миладина Гавриловића, успевао је да много занимљивих тема и догађаја објави пре других. У њега је поверење имао и тада најстарији члан краљевског дома, принц Томислав који га је често „частио“ новостима које су значајно утицале на раст тиража, не само у вождовој Тополи, него и другим градовима. Њему је открио да је његов отац краљ Александар Први имао ванбрачну ћерку, а кад је она дошла на Опленац позвао га да је лично упозна и напише текст за своје новине.
После гашења „Експреса“, Јанојлић је интензивно писао за франкфуртске „Вести“ у којима је недељом имао сталну рубрику „Непознато о познатима“. Писао је и за „Паланачке“ од првог броја, у којима је имао сталну рубрику „Познати Паланчани“.
Најстарија становница Општине Смдеревска Паланка, бака Десанка, која са породицом живи у Азањи, напунила је 102 године.
Тим поводом у госте јој је дошао председник Општине Никола Вучен, носећи рођенданске поклоне. Бака Десанка је госте дочекала са осмехом на лицу, здрава и задовољна својим животом и поручила да јој никада ништа није недостајало, да је живела лепо и да старост проводи окружена својим најмилијима.
-Баки Десанки желим добро здравље и да са својом породицом дане проводи у срећи и благостању – изјавио је Вучен.
(Народни „песмар“ Владимир Влаја Милић из Глибовца преживео је три рата, а свој одлазак са животне сцене овако је најавио: „Скончаћу сам, јер ће зима узети моју душу“. И десило се тако. Ретки пролазници, који су у рано јутро 11. јануара 1967. године хитали у Смедеревску Паланку, пронашли су на ивици асфалтног пута, на самом улазу у град, смрзнуто тело неког старца. Било је то тело Владимира Влаје Милића).
Једна књига , која се пре десетак година појавила у излозима књижара, скинула је покорицу заборава са Владимира Влаје Милића, народног стихотворца из Глибовца. Недавно преминули новинар Предраг Цветковић, сабрао је занимљиве написе о човеку који је сам издавао своје песмарице и продавао их по возовима од Ђевђелије до Загреба.
Милан Јовановић каже да је Владимир Влаја Милић био „први и последњи стипендиста родног Глибовца.“ Кад се његовом оцу, сиромашном сеоском слуги, родио син Владимир, овај се није много обрадовао. Била су то само уста више. Зато отац и није хтео да га да у школу. Али општинари се сажалише, дадоше паре за буквар и „оно што уз то иде“, а узгред му рекоше: „Ако будеш добро учио нећеш имати проблема ни идућих година“. Тако је Влаја завршио школу, а кад време дође оде и у војску.
Јовановић бележи да је Влаја у балканским ратовима био најомиљенији у свом батаљону. Једном официру је било сумњиво што се војници толико окупљају око њега. Позвао је командира чете и рекао му: „Није ли онај репоња – Милић антидржавни“… А онда је командир чете позвао „дотичног репоњу“ и одрезао му: „Ти Милићу, ако и даље окупљаш војнике, не гине ти 25 по туру“.
По завршетку рата (оног првог) Влаја је постао најмодернији „песмар“ у народу. Власници штампарија грабили су се за његове стихове.
НА ТАВАНУ ЏАК, У ЏЕПУ ПЕСМЕ ЏЕПНОГ ФОРМАТА
Миодраг Тодоровић говорио је да је самоуки песник, одавно покојни Влаја из Глибовца, био по много чему први песник са којим је дошао у додир и чији је књижевни утицај претрпео.
-Био сам још 1945. године омладинац у Смедеревској Паланци када су ме позвали да учествујем у омладинској акцији – требало је да се рашчишћава једна зграда за потребе УДСАОС-а – сећао се Тодоровић, први Паланчанин са књижевним звањем. – На тавану те зграде заједно са својим друговима пронашао сам неколико џакова књижица џепног формата. То су биле песме Влаје из Глибовца, које су народне власти конфисковале, чим су поразиле оружаног непријатеља и прихватили се оних других непријатеља без пушке и митраљеза, а међу њима и Влајине поезије. На тај начин Влаја је био први песник самоиздавач у чију се издавачку делатност умешало Општинско јавно тужилаштво, а због стиха: „сиђи с власти да меримо части“.
„Влаја звани из Глибовца“, тако се често потписивао, писао је о свим темама које узбуђују широке народне масе, о регрутним јадима, о љубавним доживљајима, бомбардовању савезниче авијације, а није избегавао ни аутобиографске теме.
Он је био међу првим домаћим песницима који је писао по наруџбини, са утврђеним хонораром, динар – ред. Песме су му наручивали сеоски момци, по чијим је поруџбинама и писао.
-Чика Влајо, може ли да падне једна песма? – питао би га момак који хоће да плати песму.
-О чем? – питао би Влаја.
-О оном – каже момак и намигује.
-Значи о твојој девојци и теби. Може, динар од реда, рекао би Влаја и одмах седао да изврши поруџбину.
-И својим спољним изгледом Влаја је одавао човека од пера: осим сељачких бриџ панталона и опанака, носио је грудњак или кожух, понекад и са једним широким горњим џепом, у који је могло да се задене више патент оловака и пенала – „сликао“ га Тодоровић.
ЕТИКА НАРОДНОГ ПЕВАЧА: „ПЕСМО МОЈА, САМО ПРАВО КАЖИ“
Др Драгиша Витошевић је својевремено у „Браничеву“ објавио студију о Владимиру Влаји Милићу.
-Кад сам почетком шездесетих година, појединим познаницима и пријатељима говорио о антологији сељака – песника коју сам припремао са Добрицом Ерићем, они су ме обично у неверици питали: „Да није то нешто као Влаја из Глибовца?“ – писао је др Витошевић. –Убрзо сам увидео да је Влаја из Глибовца, стихотворац по поруџбини и торбар по невољи, у међуратном времену постао готово појам сеоског песника, па чак, у нашим ширим малограђанским круговима, и појам песничких могућности српског човека.
Уопште, од свих самоуких сеоских стихотвораца, Влаја је најубојитији у сваком погледу. Па ипак и тај сироти Глибвчанин није сасвим незанимљив, нити потпуно „усамљен“, без везе са селом из којег је поникао и за публику за коју је писао. Он је, заправо, једна појава.
Влаја је својим стиховима, пре свега, хтео да каже истину: оно што се догодило и како се догодило. Има он један дирљив стих у том погледу, који је, оценио је др Витошевић, достојан сваког писца: „Песмо моја само право кажи“.
Он се најчешће бавио „женским темама“ и њиховим „прекршајима“. У више својих песмарица он говори о неверству жена док су им мужеви били у рату, и рекло би се да га је та тема чак прогањала. Тако и у песми „Љубавно писмо“ он, одједном скаче на тај предмет, износећи како се жена ноћу скита: „Са Маџаром па и са Немца, а у собу деју плачу деца“.
ПЕСНИК ИЗ ВАГОНА ТРЕЋЕ КЛАСЕ: „ГЛЕДАЊЕ“ У ДВОЈКЕ И ПЕТИЦЕ
Знајући и сам да није песник од дара, него стихоптворац од невоље, Влаја, ипак, и такав, нешто казује и изражава: ту неукутост, стање сеоског стихотворства, али и публику, „јавно мњење“ и велике друштвене неправде.
-Он ни после ослобођења није могао ћутати, али кад је почео певати о скупоћи, о тачкицама и редовима, власти су га позвале и изричито му забранили да то чини – забележио је др Драгиша Витошевић.- И Влаја их је послушао. Тек негде пред смрт, поводом земљотреса у Скопљу 1963., у њему се пробудио стари нагон летописца и он је ту велику несрећу унео у песму.
-Еј, кад би држава допустила да штампам песмарице, шта ће народ без њих, вајкао се Влаја једном пријатељу 1948. године.
Кад су Немци 1941. окупирали Србију Влаја је састављао и песме о њима. То умало није платио главом, јер су га отерали у Бањички логор. Данас је готово непознато да је он аутор песме „На Кордуну гроб до гроба“ и оне „Једно дете мало“…
-Влаја није био само надарен за песме, него је био видовит – сведочио је његов земљак Драгослав Живковић. –Имао је моћ да види неке догађаје пре него што се догоде. Кажу да је то често изражавао бројкама. Бројеви помоћу којих је ”гледао” били су двојка и петица. Многи су му веровали, јер све што је рекао убрзо се и догодило. Чак је и своју смрт предвидео: „Скончаћу сам, јер ће зима узети моју душу.“
Милан Јовановић овако је описао његову смрт:
-Ретки пролазници, који су у рано јутро 11. јануара 1967. године хитали у Смедеревску Паланку, пронашли су на ивици асфалтног пута, на самом улазу у град, смрзнуто тело неког старца. На обрвама и брковима блистали су ледни кристали. Било је то смрзнуто тело Владимира Ј. Милића – званог Влаја „песник“, човека кога су познавали сви путници из вагона треће класе краљевских и Југословенских железница на релацији Скопље – Ниш –Београд.
О Влајиној видовитости сведочио је и Владимир Јовановић који је заједно с њим био у Бањичком логору.
-Чика Влаја је, како да кажем, био видовит човек и предсказивао нам је судбину у логору. Говорио је како ће већину нас Немац отерати у своју земљу и да ће се отуда мало вратити кући. Једном приликом, пред депортацију, казао је: „Ко буде среће да преживи, биће ослобођен петог, петог, петог, петог. Тако је и било. Логор Ебензе у коме сам био , ослобођен је 5. 5. 45. у 5 сати.
ЈАВЉАЊЕ БОЖЈЕГ ГЛАСА: „ПЕСМЕ ДА САСТАВЉАШ И ДОГАЂАЈЕ ПРЕДВИЂАШ“
Владимир Влаја Милић је Церовчанину Раји Маричићу испричао како му је од бога дато да пише песме.
-Као дете заспао сам на ливади на којој сам чувао овце. Тад ми се у сну јавио глас. Рече ми да је божији и каза: „Од сада, чим се пробудиш ти ћеш моћи да састављаш свакојаке песме и предвиђаш догађаје. Кад сам се пробудио ја сам одмах саставио песму, предвиђао сам људима судбине, неки су ми веровали, неки слегали раменима. Кад сам био у праву, у рату, опет ми се јавио тај глас. Било је то пред борбу с Бугарима. Рекао ми је да ћемо победити Бугаре. Кад су официри чули ту моју песму, дозволили су да идем од рова до рова да храбрим и увесељавам војску. Ја сам знао да ћу преживети три рата, да ћу много да се напатим и да ћу бити рањен.
ИМА ЉУБАВНИХ, А ИМА И МРСНИХ, ШТО НИСУ ЗА ОЖЕЊЕНЕ
За Влају нису знали само у Смедеревској Паланци, него и у целој Југославији. У Смедеревској Паланци је пре Другог светског рата био стациониран Пети коњички пук краљице Марије, па су војници куповали његове песмарице, нарочито оне љубавне и мрсне.
-Једном приликом кад сам био у Скопљу, питају ме одакле сам, а кад рекох од Смедеревске Паланке, они ће: Па ти си из краја Влаје песмара –причао је Раја Маричић. У Приштини сам се једне године упознао с неким Шиптаром. Кад чу да сам из Смедеревске Паланке поче да се хвали како код куће има Влајине песмарице. Слично сам доживео и у Љубљани. Када им рекох одакле сам, они у глас: „А Влаја песник, имамо његове песмарице“. И ја сам имао много његових песмарица. Давао сам, нарочито оне са еротском поезијом, другима да чикају па ми нису вратили Неке ми, да будем искрен, жена бацила. Грдила ме и пребацивала да сам ожењен човек и шта ће мени те песме.
Аутору књиге „Влаја из Глибовца“ Предрагу Цветковићу многи казивачи су предочавали да је он могао „хиљаду дана и ноћи без престанка да саставља песме и декламује их.“
-Његове песмарице имале су обично 8 до 16 страна и биле штампане у просеку од 20 до 25 хиљада примерака – причао је Цветковић. – Продавао их је за динар по примерку, а кад је осетио да се национална валута љуља, на корици песмарице је штампао: цена према скупоћи!
Међу његовим песмама, а било их је преко хиљаду, једна се посебно издваја. Носи наслов „Кецеља“.
Водичанин Радосав Прелевић представља се београдској ликовној публици у галерији „Полет“. Иза себе има преко 30 самосталних и сто колективних изложби. Учесник је двадесетак ликовних колонија у нашој земљи, а стварао је и у Мађарској и Бугарској. Био је организатор Ликовног викенда у Водицама, који се у родном селу оца модерног српског новинарства Петронија Пере Тодоровића одржавао преко две деценије.
-Прелевићево сликарство процењујем из угла вечности, јер тако његов „анахронизам“ у данашњем хаотичном лавиринту уметности доживљава дословну рехабилитацију – пише у каталогу изложбе арт критичар Коста Васиљковић. – Он је аутор раскошне ликовне културне са финим сензибилитетом за нијансе колорита и динамику валера у мајсторски разуђеним композицијама са синтезом античког мимезиса , модерних ликовних вредности и имагинације прожете оптималном нотом фантастике.
Васиљковић своју оцену гради на анализи више више Прелевићевих ликовних дела, међу којима су: Феникс, Ваведење, Византијско плаво, Васкрс, Хиландар, Потиснуто, Буђење, Преображај… Он вели да би овај ликовни стваралац тако успешно реализовао и слике са људским фигурама,
судећи по оном префињеном профилу девојчице, сав у чаролији флуидности попут трансценденталне силфиде што израња из расцветалог цвећа.
Ова изложба Прелевићевих слика одржава се у Београду под називом „Преламање времена“.
Поштовани суграђани, у организацији Општине Смедеревска Паланка и породице преминулог суграђанина Зорана Станошевића – Станкета, у недељу 21. јануара са почетком у 16 часова у центру града биће откривена табла са називом улице “Станкетово сокаче”. Том приликом биће одржан пригодан програм и наступ Кикија Лесендрића – фронтмена групе “Пилоти”. Одлуком Скупштине општине Смедеревска Паланка, а на иницијативу новинара, бивших колега из ТВ Јасенице и грађана, део улице Првог Српског Устанка односно крак од пешачке зоне до Градске пијаце носиће назив “Станкетово сокаче”. Овим путем позивамо суграђане да својим присуством увеличају скуп.
Последњи сати одлазеће године обично нас воде и у сумирање доживљаја, утисака, различитих ситуација и у преиспитивање сопствених и туђих речи и дела, па затим и у маштање и жеље пред један нови почетак. На крају једног прилично исцрпног периода у реду је осећати читав спектар емоција и зато је добро овог јутра почети од претходно поменутог преиспитивања.
Наиме, изабрали смо један заједнички тренутак (а, они су увек клизав терен, јер има нас, хвала Богу, и сви смо различити) да покушамо што реалнију слику о себи да ставимо на папир. И, тако смо заједно дошли до закључка да је ова година била, у најмању руку, турбулентна. Читав низ утисака смењивао се и почевши од љубави и снаге коју она даје, на путу богобојажљивости, поштовања и толеранције, радили смо на емпатији и стрпљењу, бризи за друге, на креативности да у сваком дану буде нечег новог и за памћење, и на крилима те енергије доживели промене. Прогрес, слободни смо у оцени постигнућа. Успех у раду и сигурност иначе ужурбаног начина живота. Жеља и воља водиле су ка срећи и уживању, смеху и моментима за памћење. И све нас то чини оном великом породицом. И, као и свака, имамо право на оне лепше и мање лепе тренутке. Докле год смо спремни да радимо на себи и не журимо да налазимо грешке једни другима, већ да дамо љубав. Можда је то баш оно што и нама самима треба. Па, тако…и, ако или „када постане јасно да су циљеви недостижни, не мењамо циљеве, већ променимо кораке којима смо планирали да дођемо до циља.“
И, онда, долазимо до тачке када почињемо да маштамо, и желимо себи, и једни другима. После преиспитивања, верујемо да имамо право. Зато, верујмо! (По)Желимо! Време је за удобност. Добру храну и топлину дома. За смех и додир пријатељске руке, и душе. За пољупце. Време је за љубав. Ове године, можда више него икада за неке од нас, важније од тога шта је испод јелке је то ко је око ње. Нека нам то буде најлепши поклон. Да смо здрави онима које волимо и да су нам они здрави. Таман. И да себи па и једни другима у Новој 2024. управо то и пожелимо када се казаљке ноћас склопе. Па, да на себи и својој (само)контроли, разумности, разумевању и толеранцији, поштовању и слободама, радости коју доноси мир, срећа и љубав, радимо до неког новог тренутка оног преиспитивања од кога смо јутрос кренули. Све је то пут, а ми смо наш бирали срцем. И тако знамо да је исправан, иако су кораци, понекад, били и погрешни. Ако се на грешкама учи, како кажу, бирамо да грешимо. Има ко ће да прашта! Живели ви нама.
Професионално усавршавање постало је императив. И то је тако без обзира на делатност којом се бавите. У Основној школи „Олга Милошевић“ негујемо љубав према послу и с тим у вези желели смо да реалне животне приче донесемо нашим ученицима који у овом тренутку решавају којим путем даље.
На томе смо им неизмерно захвални и верујемо да су ученици понели доста тога позитивног од савета и ставова које су овом приликом чули и да су постављени одлични темељи за будуће каријерне одлуке.
Четврта по реду Божићна брдска крос трка биће одржана у недељу 14.јануара 2024. око језера Кудреч на три дистанце: 3 км, 6 км и 12 км. До сада је пријављено преко 180 тркача из целе Србије. Последњи дан за пријаве је 8. јануар, када ће се знати ко ће се све наћи на стартној линији. Позивамо заинтересоване да посете нашу интернет страницу где могу наћи све информације као и линк за онлајн пријаве: www.dochallenge.me Ову трку помогли су Општина Смедеревска Паланка, Паланачки спортски савез као и други донатори којима се и овога пута захваљујемо. Дођите да трчимо заједно!
Настављена је добра пракса да Општина награђује прворођену бебу у новој години у Смедеревској Паланци, а поклон је мајци бебе уручио председник Никола Вучен.
Прва беба у овој години у паланачком породилишту је Миа Милошевић, а уједно је и друго дете рођено у породици, тако да су јој припала два поклона., 120.000 и 60.000 динара.
