Наставник Радован Радовановић који је добио отказ у ОШ ”Радомир Лазић”: ЈЕДИНА СТВАР КОЈА СЕ ПРОМЕНИЛА ЈЕ МОЈ АНГАЖМАН У СТУДЕНТСКОМ ПОКРЕТУ И МОЈА БОРБА ЗА ПРАВДУ

”Паланачке” су пре два дана објавиле вест о протесту грађана који ће се одржати у Смедеревској Паланци у петак 11. септембра у 19 часова на Градском тргу код фонтане, као подршка наставнику историје Радовану Радовановићу, који је добио отказ у Основној школи ”Радомир Лазић” у Азањи.

Радовановић је и одборник у Скупштини општине Смедеревска Паланка и члан опозиционе одборничке групе ”Млади за Паланку – сами против свих”.

Данас преносимо текст којим се наставник Радовановић обратио јавности:

-Моје име је Радован Радовановић. Пo образовању сам професор историје. Тренутно живим у Смедеревској Паланци са својом породицом : мојим сином, старим четири године и мојом супругом. Такође поседујем разне друге професионалне квалификације и лиценце и целог живота се усавршавам како бих водио неки нормалан живот у овој земљи — никада не узимајући напуштање као опцију због поноса и осећаја дужности према својим прецима. Од 2017. године сам лиценцирани туристички водич, а од 2023. године лиценцирани професионални управник зграда; течно говорим енглески језик, могу да пишем и имам основно разумевање француског и руског језика; радио сам и као професионални ресторански конобар на прекоокеанским бродовима, луксузним хотелима и клубовима. Међутим и поред свог усавршавања, изгледа да нисам довољно савршен да бих радио поштено у свом граду.

Неколико дана пре почетка школске године, оба директора школа у којима сам предавао обавестили су ме да мој уговор неће бити обновљен; међутим, стварни рок за доношење те одлуке још није био истекао. Предавао сам у Основној Школи у Азањи шест година као наставник историје, а у Основној школи у Селевцу једну годину. У другим школама по Паланци за 15 година од како имам диплому – око 2 године рада у 4 различите школе.

Не оспоравам непродужење уговора у Селевцу. Моје часове преузела је колегиница која се налази у истој ситуацији као и ја, часно и поштено обавља свој посао. Директорка те школе је одлучила да на позицији наставника има једног, уместо да запосли два – што је за мене сасвим прихватљиво, иако знам да је у позадини такође политичка прича, иако се и тамо све ради БЕЗ конкурса.

Међутим, у школи Радомир Лазић у Азањи провео сам шест година као наставник историје; поред тога, три године сам био руководилац Већа за друштвене науке, вођа пута на свакој екскурзији, одељенски старешина два пута. Друга обавеза одељенског старешине није завршена, пошто су они уписали 8. разред ове године, а са њима сам од петог разреда. Поред безброј других дужности и активности, предузимао сам и осмишљавао разне пројекте, квизове и задатке који, уопштено, не захтевају да ради наставник историје. Обављао сам и дужности сваке године у оквиру секција и слободних наставних активности. Обуке и дужности око завршних испита, анализе истих итд… Увелико се разликујем сада по способностима, знању и одговорности коју имам од првог уласка у просвету пре 15 година.

Током шестогодишњег радног периода – није било ниједне формалне жалбе или критике усмерене на мој рад. Постојала је само једна таква жалба, коју је поднела директорка ове школе, али тада у својству родитеља (пошто је конкурисала за то место и добила га док је била трудна или на породиљском, у сваком случају : наредне две године није обављала ту функцију нити у том тренутку када је писала жалбу – него је била на том боловању). Дошла је да се жали, јер је њена ћерка добила тројку за домаћи (морам рећи – заслужено).

Једина ствар која се променила у вези са мном и мојим радом је мој ангажман у студентском покрету и моја борба за правду, Устав и закон, као и моје прихватање позива да се нађем на студентској листи за одборнике у локалној Скупштини. Тако сам постао одборник студентске листе “Млади за Паланку” у Скупштини града Смедеревске Паланке. Из других школа у овом округу сазнао сам да неки запослени појединци немају потребне квалификације, а да моје молбе и предати папири за запослење нису узети у обзир.

Директорка у Азањи – Јелена Матејић – одлучила је да НЕ потпише нови уговор са наставником који је овде вољен, морам то рећи, јер и ја њих све волим. И то село Азању и те родитеље и ту децу. Увек сам се са поштовањем односио према том месту и тој Установи. Питање је за родитеље и ученике зашто је то тако. О томе говоре две петиције које су упућене директорки – једна ученичка, једна родитељска – одељења у којем сам разредни старешина. Али, ако бих ја морао да износим те разлоге : онда су то спортске активности са њима, некада смех, некада дисциплина, поштено и праведно оцењивање, разговори о животу и правим вредностима и усмеравање на исправан пут (што ме увек посебно радује) – ово све, давано је пре свега сопственим примером – и то вероватно даје тај резултат. Најважнија ставка од свих можда – искреност и истина коју увек пружам свима, ма каква она била.

И поред свега тога, мени уговор није продужен, а директорка Јелена Матејић и поред петиције родитеља и поред петиције деце и поред законских обавеза и оквира, запослила је човека без дана рада у просвети. Једини разлог који ја имам и који ми је усмено изречен је мој политички аганжман. Не ради се о мојој плати – ја ћу је тражити и наћи на другом месту. Ради се о томе да су та деца и то село и та школа оштећени, када погледате ствари на прави начин. А зашто? Требало би мештани села да поставе то питање. Зашто је нашој деци ускраћена могућност да им историју предаје Радован Радовановић? Не може одговор на питање бити : “По закону који је ОВА власт донела, ја имам моћ одлучивања”. Хоћемо ли да мењамо професоре и наставнике сваки пут кад се смени власт на изборима?

1. Где су интереси деце по Закону о основама система образовања и васпитања?

2. Где је обавеза директора да одреди и објави критеријум по којем је одлука донета?

3. Где је обавеза директора да распише конкурс, чак иако мора бити на одређено (због интереса владајуће партије)?

4. Где је морална обавеза да се саслушају родитељи и мештани села чија је школа?

5. И на крају просто : чија је заиста онда школа? Ко је подигао и основао? СНС странка, директорка, председник Вучић или мештани села – ово нека буде квиз питање. А ако неко почне око финансирања, ја сам сведок колико је и шта та школа добила од Државе за 6 година колико сам тамо. Друго и треба да добије, да не одлази државни новац у приватне џепове, зато плаћамо порез ваљда?!

Предузео сам све мере које ми закон омогућава :

1. Предата је молба Школском Одбору ОШ “Радомир Лазић” да директор образложи своју одлуку, а ако не уме или неће, да поново одлучи (овог пута узимајући у обзир све чињенице) ко треба да ради на месту наставника Историје од пријављених кандидата.

2. Предате представке школама у Општини у којима сам се пријавио за посао, да ми покажу да су бољи кандидати од мене изабрани.

3. Предате представке надлежним инспекцијама да провере законитости и документа око одлука о запошљавању на упражњеним местима за наставника историје у Општини.

4. Тужбе и следећи кораци зависиће од ових одговора.

Питање које ја постављам је морално и политичко :

Где нас води страначко запошљавање?

Треба ли медицинска сестра да ради као ватрогасац?

Ко је заиста оштећен тиме, човек који је остао без посла или народ?

Нестручна лица раде на огромном броју радних места и критеријум одлучивања у овом систему није квалитет пријављеног радника, него партијска књижица, одласци у аутобусе и ћутање на неправду и лоповлук.

Зато нам се земља распада, зато је просвета у блату.

Крајњи корисник је оштећен, а то је народ, ако дође нестручан човек да гаси пожар, а не уме то да уради. Не ради се о Радовану Радовановићу и тврдњи да је он много добар наставник, али ако јесте – да ли пати у том случају неки тамо Радован или то село и та деца и ти родитељи одакле је Радован ОТЕРАН буквално, ако су га волели…