Month: фебруар 2014

Негујући традицију другарства и дружења чланови Културно уметничког друштва „Гоша“ већ шеснаести пут организовали су „Сусрете ветерана“. То је увек лепа прилика да се виде, испричају,запевају и заиграју као некада, најстарији чланови овог друштва.

Иначе, Културно уметничко друштво „Гоша“ је основано давне 1977. године. Од тада, па до данас кроз ово друштво прошло је хиљаде чланова.

ЧЕДО ПОСТМОДЕРНЕ

Изложба Зорана Тодора, уприличена у Народном музеју у Смедеревској Паланци под називом „Корозија“, привукла је велики број љубитеља сликарства. Био је то истински културни догађај, чије је отварање лишено сваког клишеа, па би се могло узети као пелцер и за друге сличне манифестације. Ову поставку већ су видели Горњомилановчани и Борани, а прилику за то ће, бар по најавама, имати и ликовна публика у још неким градовима.

Аутор је ову изложбу посветио свом наставнику ликовног у основној школи, недавно преминулом Живославу Жилету Мијатовићу, а посебан тон њеном отварању дале су Тодорове ученице, које и саме плове „уметничким водама“ Биљана Живковић, директорка Народног музеја и кустос мр Ана Милошевић. Ова друга чак га је интервјуисала, па су њена питања и Тодорови одговори објављени у лепо осмишљеном каталогу под насловом  „Корозија као игра или уметност одбаченог“. Подсећајући да се Зоран Тодор као уметник формирао у Београду осамдесетих година прошлог века, истакла је да је он „чедо постмодерне“, а ликовна критика је његове „Корозије“ препознала као нови Енформел. Слике из овог циклуса настајале су читаву деценију и претходиле су заједничком имену.

Говорећи како је све кренуло, Зоран Тодор је почео од самог „прапочетка“.

-Почело је тако што сам једног поподнева на раскрсници, одмах по изласку из аутобуса, нашао комад гвожђа. Какав комад гвожђа, одушевио сам се, сагао и узео, кад сам стигао пред своју капију, помислио сам да га бацим, али ми је било жао,па сам одлучио да га понесем у атеље. Тако је стајао у једној кеси годину, а можда и две.

Други део Тодорове приче, односио се на период од пре десетак година кад је „Политика“ обележавала век излажења. Тим поводом објавила је прегршт старих фотографија.

-Једна од њих ме је „испровоцирала“ – износи Тодор. – Мотив је био са Калемегданске терасе са које је група људи гледала измаглицу у простору будућег града, Новог Београда. Оно што мени није дало мира било је дрво које дели фотографију. Гледао сам ту фотографију и парче метала, које сам ставио на стабло и све се тако уклопило да сам добио диван пејсаж. Лепо су се уклопили фотографија и корозија која је „глумила“ крошњу. Све сам то ставио на даску, која је постала небо. Личило је на слику па сам одмах узео лепак и све то залепио, а онда белом уљаном све то уједначио. Тако је настала моја прва „корозија“ под насловом „Калемегдан“.

На почетку ове фантастичне уметничке вечери у паланачком Музеју публику је поздравила Биљана Живковић, а о изложеним радовима говорила је Ана Милошевић. Биљана Живковић је истакла да је Зоран Тодор даровити уметник и велики пријатељ установе која му је уступила простор за излагање. Ана Милошевић је изнела да он ове радове излаже од 2008. године, подвукавши при том да су о њима написани јако лепи аналитички текстови компетентних аутора.

Сам  аутор је навео да се дуже време спремао за ову изложбу и да пред своје суграђане излази после паузе од десетак година.

-Излагао сам два пута годишње са Удружењем ликовних стваралаца „Вуксан“, али слике из ове поставке нису биле доступне паланачкој публици – казао је Тодор. – Сада се коначно указала потреба да те слике буду овде изложене. Овоме је претходио један занимљив пут, а све се вртело око једне мале слике која је била почетак. Ја се најсрдачније захваљујем мојим ученицама Биљани и Ани, које су ми отвориле изложбу. Хтео бих да кажем још да ову изложбу посвећујем драгом наставнику Жилету Мијатовићу, који ме упутио овом стазом и од кога сам много научио. Надам се да ове моје речи допиру  до њега зато му на свему хвала.

Зоран Тодор је рођен у Смедеревској Паланци. Дипломирао је на Факултету примењених уметности у Београду. Ово је његова дванаеста самостална изложба. Добитник је више престижних награда, као што су откупна награда на Трећем интернационалном тријеналу у Нирнбергу, друга награда на конкурсу „Пиво Караматијевић“ у Пљевљима, награда за сликарство XИВ југословенског бијенала у Ријеци, затим XXВИ октобарског ликовног салона у Ковину, ВИ бијенала ликовне и примењене уметности у Смедереву, Гранд приx Друге  међународне изложбе уметности у минијатури у Мајданпеку, награда публике и меморијала Братислава Браце Петровића у Бору…

Д. Јанојлић

У паланачком Градском позоришту гостовало је аматерско позориште „Рефлексија“из Рашке. Наши најмлађи суграђани могли су да уживају у представи „Концерт за Невену“, савременој причи о проблемима и жељама младих за стицање славе и богатства на проверен начин, као музичке звезде.

Ово позориште постоји тек нешто више од годину дана, али су за то време успели да реализују чак седам представа.

ОГЛЕДАЊЕ У  АКЦИЈИ

У галерији модерне уметности Народног музеја у Смедеревској Паланци отворена је изложба  студентских радова Драгана Марковића. О њему и његовим радова говорила је историчар уметности Славенка Чишић Урошевић. Изложбом „Огледање у акцији“ он је приказао своје мапе и нешто веће „архитектонске радове“, као плод самосталног и тимског рада, насталих у последњих неколико година. Изложбу чини дведесетак појединачних плаката. Поставка  представља резултат његовог личног залагања и истовремено пресек властитог размишљања.

-Изложбом као новим гестом, целина овог         ствараоца задобија свој истински поредак-  оцењује професор др  Петар Бојанић.-Разврставањем радова по пореклу а не теми, типологији или програму и без јасног хронолошког следа, јасно се уочава динамичност досадашње ауторове професионалне путање. У овом вијугавом путу јасно се огледа његов покушај да развије критички став према сопственом раду и околностима у којима је тај рад конструисан.

Према ономе што отвара и објављује изложба представља гест којим целина Марковићевог рада задобија контуре поретка. Зато њу и треба посматрати као гест, односно као малу, брзу и манифестацију акције кратког даха. Приказани радови по свом пореклу условима у  којима су настали, разврстани су у три групе: студентски радови, самостални и тимски конкурсни пројекти.

-Студентски радови говоре о утицају ментора др Ане Никезић и архитекте Драга Миљковића на моје стасавање и сазревање као студента архитектуре – открива аутор Драган Марковић.-У њима се на први поглед јасно уочава  разлика у педагошком приступу двоје наставника који су интензивније уобличили моја полазишта, приступе и разумевање струке и улоге архитектонске   интервенције, сензибилитета и логике њеног уобличавања.

Изложба „Огледање у огледалу“ састоји се од већег броја паноа. Она, како запажа, др Ана Никезић, приказује Марковићев самосталан и тимски истраживачки рад у периоду његових мастер студуија на Архитектонском факултету. Приказани пројекти, додаје др Никезић, указују на потребу аутора да кроз стандардни речник архитектонског пројекта прикаже истраживачки процес и начин рада.

-Можда најпривлачнији и најдопадљивији мотив изложбе, али и могући ризик њене аутентичности, јесте рециклирајући дух у коме је сваки од пројеката већ доживео премијеру у неком другом контексту као део неке потпуно другачије  теме – наглашава др Ана Никезић.- Овде сви заједно добијају нови ауторски  израз и нову одговорност, говорећи о једној младој и пре свега зрелој личности. Суштина није у исчитавању сваког појединачног дела, већ у разумевању свеукупне личности аутора.

Д. Јанојлић