Month: август 2017

У Меморијалној галерији „Душан Старчевић“, 31. августа у 20 часова, биће отворена самостална изложба  Јелене Бутулије из Требиња.

Поставка носи назив „Потрага за сопственим одразима“.

Велика изложба, посвећена двадесетпетогодишњици рада Друштва ликовних стваралаштва „Вуксан“, отворена  у петак, 25. августа, квалитетом и разноликошћу изложених радова, показује виталност овог удружења сликара, које, не инсистирајући на уметничком правцу и стилској концепцији, окупља академске сликаре и вајаре, самоуке сликаре, иконописце и скулпторе.

После пригодних речи домаћина, историчара уметности, Славенке Чишић Урошевић која се присутнима обратила у име Народног музеја у Паланци, о Драгољубу Вуксановићу, по коме је Друштво добило име, и историји делковања овог удружења, говорио је актулени председник „Вуксановаца“, Бранислав Радовановић Раф. Изложбу је отворио Владимир Ђурђевић, који је између осталог рекао:

– Изложбе Друштва ликовних стваралаца „Вуксан“ увек су хетерогене – и када је реч о примењеним техникама, и када се ради о квалитету изложених дела. Из тог разлога, у овом уводном слову, нећемо ни покушати да говоримо о постављеним делима, јер се ове слике и скулптуре наглашено међусобно разликују, према структури, уметничким интенцијама, стиловима и значењима. У одсуство неког опредељујућег уметничког правца, чланови удружења су, током његовог двадесет петогодишњег постојања, напросто неговали властити уметнички израз. Из тог разлога на овим изложбама садејствују класични и постмодернистички приступи. Оно што овако конципираним изложбама, које презентују рад чланова Удружења, ипак пружа извесно јединство, управо је препуштање игри уметничке продукције (…)Посматрачи су такође увучени у игру, односно – ове хетерогене изложбе и саме представљају једно уметничко дело, у коме публика прихвата улогу са-стваралаца. Сам простор изложбе постаје место игре, медитернаски предео Зорана Тодоровића Тодора или место где се укрштају кругови Биљане Миљковић и испољава моћ светлости Бранислава Радовановића, у коме искрсавају основни феномени људског постојања, ерос призван на платнима Елеоноре Радивојевић, Светлане Павловић Џиндо и Павла Павловића, или суочавање са коначношћу људског постојања на скулптурама Небојше Јовановића.

Драгољуб Вуксановић, по коме је Друштво названо, један је од најзначајнијих уметника који су живели и радили у Смедеревској Паланци. О паланачким годинама овог уметника, књижевник Драгутин Паунић је, пред осталог, записао:

„Вокацијом изразити ликовни солиста, Вуксановић ће, прилично касно, своја најбоља стваралачка достигнућа остварити у Смедеревској Паланци, у којој ће, као гимназијски професор, 1954. године, у тадашњем студентском клубу, изложити своја најновија уља на платну, што ће, у ствари, бити прва изложба једног академског сликара у историји града и зачетак модерног сликарства у нас. На њој ће се видети: особени и бујни ауторски темперамент; несвакидашња палета живих и сочних боја; необичност у распореду и компоновању исликаних површина; страсна егзалтација стварања; снажно поентирани поједини делови слика, нарочито у жанру руралних, готово, рембрантовски наглашених пејзажа и портрета. Уз то, уочиће се и неуобичајено сигуран и прецизан цртеж, који ће сликара учинити посебно препознатљивим и особеним. Шта, опет, рећи за његову тадању и каснију експресионистичку палету, која се чврсто држи задатих линија и облика у врло сугестивном дочаравању колористичких расположења. Таква емотивна пастозност (каткад, можда, непотребно густа и дебелог слоја) само је крупан знак лично доживљеног, аутохтоног, смелог и хитрог потеза четкицом…»

Друштво ликовних стваралаца „Вуксан“ основано је 24. децембра 1991. године , мада се 26. април наредне, 1992. узима као дан када је ово удружење грађана почело са радом, јер је тада уписано у регистар. Од оснивања до данас, једном или више пута годишње, Друштво је презентовало рад својих чланова изложбама, које су углавном одржаване у Галерији модерне уметности паланачког Народног музеја. На јубиларној изложби посетиоци могу видети више од осамдесет радова, дела двадесет осморо чланова Друштва, међу којима слике Светлане Павловић Џиндо, Елеоноре Радивојевић, Зорана Тодоровића Тодора, Јоване Иљаших, Биљане Миљковић, Павла Павловића, Бранислава Радовановића, скулптуре  Небојше Јовановића и Радише Јанковића, и других.

-Књига својим садржајем не одступа од уобичајеног концепта сеоских хроника, а писана је без научних претензија –напомиње рецензент Немања Девић

Публицистима Смедеревске Паланке ових дана придружио се још један аутор. Професор Матеја Миловановић написао је и објавио занимљиву монографију  под насловом „Придворице  село у Доњој Јасеници“. На преко  640 страна сложио је историју овог места: од најранијег помена до ових дана. И све је ту: топоними, хидроними, траг у турским тефтерима, гладна 1847. година, подизање цркве за више насеља, попис становништва и пољопривреде у Срезу јасеничком 1863., ратови у 20. веку,  школство, родослови фамилија, надимци, анегдоте о Придворчанима итд.

-Првенствени задатак, који сам себи поставио, био је да из таме заборава на светлост дана извучем  давно заборављене претке – каже у уводном  тексту аутор ове обимне књиге Матеја Миловановић.- Желео сам да их приближим данашњем и будућем нараштају. Једино што нас сада повезује са нашим ближим прецима су споменици на гробљу. Надам се да ће ова књига  заменити све подигнуте и неподигнуте  споменике.

Миловановић у наставку напомиње да његова књига не претендује да буде научно дело, јер је  писана  углавном за Придворчане и њихове потомке. Све што се нашло на њеним страницама ослоњено је на архивску грађу и матичне књиге. Допушта да је изостало још тема у вези са овим селом и изражава наду да ће се тиме позабавити  и млађи аутори, који воле и поштују прошлост јасеничког краја.

Рецензент Немања Девић наводи да ова књига својим садржајем не одступа од уобичајеног концепта сеоских хроника. Њен аутор пише без научних претензија и напомена у тексту, али уз обиље историјских извора које консултује.

-У фокусу његовог посматрања, и када историјски догађаји добијају на динамици, остају Придворице, у којем познаје сваки сокак и сваку породицу – подвлачи Девић.-Тако  се, уместо да се попут других завичајаца бави Гаврилом Принципом и његових пуцњем у Сарајеву, Колубарском битком и Западним фронтом, он правилно опредељује да учини оно што држава није урадила за стотину година – да коначно попише и обелодани имена свих погинулих ратника из ратова за ослобођење и уједињење 1912 – 1918.

Ову књигу објавила је Библиотека „Милутин Срећковић“ у Смедеревској Паланци, а штампао   краљевачки „Графоколор“.

Д. Ј.