Први број изашао је 8. децембра 2006. Директор и уредник Дејан Црномарковић
Обавештавамо Вас да ће у среду 1. априла 2015. године у 19 часова, поводом дана Музеја, у Народном музеју у Смедеревској Паланци бити отворена изложба „Између костима и орнамента – антропоморфне фигурине винчанске културе“.
Среда, 1. април 2015. године у 19 часова.
Фудбалери „Партенона“, у 17. колу Друге лиге „Запад“ у малом фудбалу победили су екипу Рашке, директног конкурента у борби за опстанак, резултатом 8:3.
Коло пре краја такмичења „Партенон“ је осми на табели са 19 бодова, а за коначан циљ, очување статуса друголигаша, потребна им је победа у Крагујевцу.
У временима када једва састављамо крај са крајем, суочени са дивљањем разобрученог (нео)либерализма – питања о моралности појединих ставова, јавно изречених намера или светоназора, по природи ствари остају у другом плану. Овакав друштвени поредак, самим тим, захтева да се у политици одрекнемо морала, да у виду имамо само јасне, „рационално оправдане“ интересе. А када се ствари сагледавају на овај начин, обично остаје у другом плану да у друштву постоји јасна подела на оне који просуђују шта је у друштвеном интересу, и оне друге, који треба да поднесу не само морални, него и физички терет поменутих „рационално испосредованих одлука“. Интереси су у класном друштву увек парцијални, класни.
Да морал не треба оставити у другом плану, да у јавном животу још има простора за принципијелно сагледавање ствари, сликовито показује проблем Шешељевог изручивања Хашком трибуналу.
Никада нисам био присталица Војводе Шешеља. У политичком смислу, Шешељ, штавише, персонификује многе ствари којима се оштро противим. Упркос томе, сматрам да држава Србија нипошто не сме да подлегне притисцима и Шешеља испоручи хашким медиокритетима. Да одмах појасним: чак и у случају да је суд у Хагу сасвим објективан (као што није), да је Шешељева кривица очигледна (што је у најгорем случају – сумњиво), да су услови у Шевенингену знатно повољнији (него што јесу) – у овој ситуацији одлука на захтев да се Шешељ изручи морала би да буде: непоколебљиво не.
Захтев да Шешељ, добровољно или не, треба да се поново нађе у Хагу, ако ни због чега другог а оно зато што је то у „интересу Србије“ – представља огољени, највулгарнији утилитаризам.
Наједноставније речено, утилитаристичка етика утемељена је на уверењу да је морално исправно оно што доноси „веће добро“. Другим речима, приликом моралног избора потребно је настојати да буде што мање негативних последица неке одлуке, а да она истовремено гарантује добробит што је могуће већег броја људи. На први поглед, здраворазумски посматрано, овакав „принцип“ делује сасвим прихватљиво. Све док они који га прихватају не постану та „мањина“ која треба да буде жртвована у општем интересу. Данас је у питању Шешељ, а већ сутра, са највишег места може да се установи како није могуће штитити од поплава све делове Србије, и да поједина подручја треба да буду жртвована, ради благостања већег броја људи.
У ствари, у Србији је поодавно на делу највулгарнији утилитаризам. Економски просперитет Србије (дакле великог броја људи) оправдава оптуштања и отказе (мањег броја људи), без обзира на чињеницу да се на тај начин најнепосредније угрожава голи опстанак оних који ће остати без икаквих прихода. А управо то нам ових дана, лепо упаковано, поручује сам премијер. Другим речима, власт не преза ни од жртвовања много већег броја људи, па је, тако посматрано, Шешељева судбина сасвим извесна.
Уколико Војвода ипак не буде испоручен, то значи да су утилитаристи из Немањине проценили да су народно незадовољство и револт, који могу да уследе, веће зло – не за Србију, него за оне којима је дато право да утилитаристички одлучују о томе шта је, наводно, најбоље за већину становника Србије.
Утилитаристички аргументи делују убедљиво, и зато нисмо сигурни да ли ће уопште бити створена „критична маса“ која би се супротставила процењивању „већег добра“, Јер, та већина, на коју се утилитаризам позива, не може јасно да сагледа како сваки њен припадник, у сваком тренутку, може да буде означен као жртвени јарац, који мора да поднесе патњу у име неке другачије формулисане већине. Ма колико да се позивају на опште добро, утилитаристи у ствари увек штите само мањину која одлучује, која просуђује, одређује ко треба да буде спасен, а ко жртвован.
Испоручивање Шешеља у том смислу може да буде отрежњујуће, јер ту су ствари много јасније него када је реч о „рационализацији јавног сектора“ или одбрани „непопуларних мера“ (које треба да поднесемо, како би профитирали малобројни „предузетници“).
Одбрана Шешеља, и „не“ Хагу, у том је смислу одлука против утилитаризма, одлука за принципијелност, осуда судија, не у име интереса неке нове мањине, већ у контексту универзално схваћене правде.
-Др Богољуб Зечевић, директор Института за повртарство, о тешкоћама, залагању запослених, квалитету семенске робе, плановима и визијама…
Већ деценијама, Смедеревска Паланка је, без претеривања – широм света, позната по Институту за повратство, научној установи у којој се, осим истраживачког рада, производе хибриди и семенска роба за домаће и међународно тржиште. Од како је на челу ове установе др Богољуб Зечевић, Институту полази за руком да продајом својих производа обезбеди око 90 процената укупних прихода, док само једна десетина новца долази од Министарства науке. Са др Зечевићем разговарали смо пре више од годину дана, а у међувремену Институт је претрпео велику штету у прошлогодишњој мајској поплави, и после свега успео да се одржи, и као научна установа, и као произвођач семенске робе. Све ово било је повод за нови разговор:
Паланачке: Институт је претрпео велику штету у прошлогодишњој поплави. Ипак, штета би била још већа да нисте на време изместили узорке хибрида и семена…
Др Зечевић: Штета је била велика. Свих 150 хектара којима располажем било је под водом. Како отоворено поље, тако и заштићени простор. Лабораторија и банка семенског материјала налазе се на најнижој тачки у згради Института, али смо овај вредни материјал на време изместили, на основу искуства из претходне велике поплаве, 1999. године. Тако је семенски материјал био измештен и заштићен, и ту нисмо имали никакве штете. Нисмо могли да сву опрему изместимо из нижих делова објеката, али смо ту штету успели да наплатимо од осигурања. Али, када је реч о усевима, штета је била заиста велика. Према реалним проценама штета је већа од 300.000 евра. Нажалост, осим сопствених средстава, готово да нисмо добили никакву значајну помоћ за санирање последица. Једноставно, ситуација је била тешка у целој земљи, а штета је огромна. Тако, и поред наших настојања да неке ствари покушамо да санирамо средствима донација, ту резултати нису били нарочито успешни. Сви су били у проблему, и било је мало дегутантно инсистирати. После свега, надам се да ће бити успешно реализована донација Народне Републике Кине, која нам је поклонила један трактор, који ће сигурно олакшати и унапредити наше активности на огледним и производним парцелама. И у вези са тим било је много преписке, да ли мора да се плати царина, и ПДВ. На крају смо успели да се ослободимо царине, али ПДВ ћемо, највероватније, морати да платимо. Све у свему, с обзиром на стање у Институту које сам затекао, и дугогодишње неулагање у набавку овакве опреме, нама ће тај трактор сигурно бити од помоћи.
Паланачке: И ове године било је доста кише. На сву срећу, до поплаве није дошло, иако су поља била угрожена подземним водама.
Др Зечевић: Било је врло алармантно. Нико није могао да заборави оно што се догодило у мају прошле године. Сви смо били у страху да ће се то поновити. Хвала Богу није се поновило, или се барем није десило оно најгоре. Међутим, потпуно сте у праву – подземне воде су направиле штете, и ево – колико дана је прошло од тих великих киша – још увек имамо на појединим деловима наших парцела заосталу воду. И то нам отежама многе активности које су неопходне, што се тиче агротехничких мера које треба применити у овом периоду, у циљу припреме земљишта за сетву, или саме сетве. Све то нам је већ направило штету, или ће тек направити штету, јер када у пољопривреди одређене ствари не урадитие на времне, сигурно је да ће бити последица. Надамо се да неће бити велике штете. И, будући да није дошло до најгорег, морамо да будемо оптимисти, да ћемо успети да појачаним напорима све то надокнадимо. Наши људи остају до касно, да би што пре одрадили посао. Једноставно, због метеоролошких услова, то се пре није могло завршити. Сада се стање мало побољшало, и ми користимо прилику да пре нових најављених киша урадимо све што можемо. Конкретно, у питању је сетва грашка, и ето пошло нам је за руком да све што је потребно урадимо веома брзо, чим су то временски услови дозволили. Дакле, прилике о којима говоримо изискују додатни напор. Наравно, то је пољопривреда, и све то није нама страно. Морамо да се потрудимо око свега на шта можемо да утичемо. Морам да нагласим да ми више немамо потенцијал какав смо некада имали, а који нам је омугућавао да додатно ангажовање много лакше поднесемо. Сада тога више нема. Знамо да је и економска ситуација у земљи таква какава јесте, да је тешко на сваком кораку, да је тржиште немилосрдно. Тако се све свело на нас, овде, на наше сопствене ресурсе, да бисмо опстали.
Паланачке: А шта Институт ове сезоне може да понуди тржишту?
Др Зечевић: Морам да се похвалим, без обзира на лошу ситуацију коју смо имали током прошле године, а то се не односи само на овај наш крај, него и на друга угрожена подручја на којима ми пласирамо нашу семенску робу – успели смо да ту незавидну ситуацију превазиђемо. Пре свега, да поновим, захваљујући ангажовању људи који су у Институту запослени. Наравно, треба похвалити и изузетно ангажовање наших коопераната. Захваљујући свему томе, пошло нам је за руком да добијемо потребне количине семена и да дочекамо веома спремни ову продајну сезону. Тржишту смо понудили довољне количине веома квалитетног семена. На пример, што се тиче сорти паприка, по којима је Институт највише познат, не само у нашој земљи него и у ширем окружењу – остварили смо изузетан квалитет. Наша најпознатија и најпродаванија сорта паприке, „Паланачко чудо“, ишла је после дораде у магацин са квалитетом од 90 процената. Узимајући у обзир да је то специфична производња, поменути квалитет је нешто што се тешко добија. Такав квалитет сиугурно нам даје за право да се надамо да ћемо моћи да побољшамо нашу ситуацију на тржишту, и да ће људи још више куповати наше сорте, па да, самим тим, можемо да се надамо бољој будућности.
Паланачке: Ваше колеге о Вама говоре као о веома успешном руководиоцу. Осим научног реномеа, по томе сте познати и у широј стручној заједници. Како Вам полази за руком да обједините научну строгост и тржишну флексибилност?
Др Зечевић: У данашње време, свако ко хоће да се на савестан начин бави послом, мора да буде спреман на велико одрицање и на велики напор. Многе ствари су, узимајући у обзир економнску ситуацију целој држави, веома тешке и сложене. Привређивање, не само у овој области у којој ми делујемо, захтева да себе уложите 100 посто. Ми се, осим производње за тржиште, бавимо и научно-истраживачким радом, а још увек је недефинисан и положај Института, на начин који захтева време у коме живимо. Мало се касни са неким решењима, а много шта се заснива на решењима, правилницима, па чак и законима који су донети давно, а у међувремену су се ствари драстично измениле. То вам у многоме ограничава деловање, у бројним сегментима пословања, и ви онда једноставно морате и то да превазилазите, морате и са тим да се борите. Уз то, као установа која се бави научним истраживањем, ми морамо да увек идемо и корак напред. Дакле, не смете бити само на линији пуког опстанка, односно одржавања затеченог стања. Морамо да макар делимични идемо испред свог времена, да уложимо и направимо нешто што неко други нема. Важно је да наши запослени, али и други са којима сарађујемо, верују у могућност сталног развоја. А веровање је код нас проблематична категорија. Зато се са људима мора разговарати. Тешко је да уђете у било шта ново, ако у то не верујете. Дакле, стално треба да разговарате, убеђујете, охрабрујете људе, и очекујете да они дају свој максимум. Са друге стране, има и проблема који су спољашњи, а тичу се Института. Морате да људима објашњавате суштину ових проблема, да покажете да није баш све онако како се прича са стране. Људи треба да схвате да овај посао није лак, и да се ефекти у појединим случајевима могу очекивати после више година. И ја се сада суочавам за резултатима и последицама онога што је урађено пре четири-пет година.
Паланачке: Да се вратимо на питање – како Вам полази за руком да истовремено будете и научник и менаџер?
Др Зечевић: То и није ствар избора. Институт је увек, и то на квалитетан начин, успевао да повеже науку и струку. Под струком подразумевам и тај комерцијални део, приходе који долазе из стручно засноване производње. За разлику од многих других института, који су сада у веома лошој ситуацији, ми нисмо дозволили да наука побегне од струке. Наука не треба да буде нешто што постоји само по себи, што није примењиво. То не значи да је дисбаланс науке и струке у другим институтима намерно изазван, јер неке ствари се отму контроли и крену у нежељеном правцу. А то се десило у не малом броју сучајева, у неким другим институтима. Код нас је, упркос поплави и другим тешкоћама, ако не започет тренд раста, а оно сигурно заустављен тренд пада. А то и мени и тиму мојих најближих сарадника даје за право да будемо оптимисти. Ово што се ради има некакав резултат, видимо да се померамо у добром правцу, иако, наравно, има још доста ствари које треба да се измене, дораде или поправе.
В.Ђ.
Спортски споменар: ФК „Јасеница“, Придворице, пријатељска утакмица у Церовцу 1984. године.
(Стоје:Марковић, Јовановић, Нешић, Стевановић, Милошевић; Петковић, Пецић, Ђерић, Миловановић, Радовановић, Дамјановић; Чуче: Стојановић, Гајић, Јовановић, Нешић, Трајковић, Цветковић)
Снимио: Раја Маричић
Удружење грађана „Посети Панчево“, у уторак, 31. марта 2015. године, од 19 сати, у Дворани „Аполо“ Дома омладине Панчево (Максима Горког 6), организоваће бесплатну виртуелну шетњу Панчевом на предавању названом „Догађаји једног времена“.
Биће приказано стотинак фотографија и видео записа догађаја и манифестрација који су обележили јавни живот Панчева, као и призора из свакодневног живота његових грађана током друге половине 20. века (дечји карневал, срески слет, мото-трке, посета Јосипа и Јованке Броз, спортска такмичења, откривање 
споменика…) Фотографије потичу углавном из приватних колекција и многе од њих шира јавност до сада није видела. Својеврсни водич овог виртуелног обиласка биће новинар Ненад Живковић, а ауторка пројекта је Живана Крејић.
Удружење грађана „Посети Панчево“ организује овај догађај уз подршку Дома омладине Панчево, и уз помоћ Завода за заштиту споменика културе у Панчеву, Програмског архива РТС-а и Филмског архива и продукције „Барок“, у оквиру пројекта „Сто фотографија за 100 минута“, који се овим виртуелним обиласком и завршава у сезони зима-пролеће 2015. године.
Општински одбор ПУПС је одржао 2. редовну седницу у овој години. Седници је присуствовао потпредседник Партије, господин Стојан Босић, који је упознао чланове са активностима руководства у очувању пензије као економске категорије, Фонда ПИО, приватизацији бања, ангажовањем и иницијативама посланика ПУПС у Републичкој Скупштини, тежишним задацима Председништва и Извршног одбора и
том приликом најавио неколико нивоа едукације чланова и председништава Општинских одбора. О раду ОО ПУПС Смедеревска Паланка се врло похвално изразио.
У његовом присуству, а под руководством председника Општинског одбора, извршена је анализа реализације задатака са претходне седнице, при чему су председници Месних одбора и повереници изнели степен реализације на својој територији и проблеме са којима су се сусретали. Констатовано је да је већина планираних задатака успешно реализована. Као најчешћи проблем су навели извесну дозу комформизма због тога што пензионери тешко прихватају чињеницу да се данас стечена права не поштују и да је неопходно борити се за њихову одбрану. Изнето је и мишљење да су све чешћи случајеви да други политички субјекти присвајају резултате које је ПУПС постигао у заштити права пензионера и из домена социјалне заштите грађана. У циљу
успешнијег превазилажења ових проблема дата су одговарајућа упутства,
сугестије и информације.
Чланови Општинског одбора су упознати да је, поводом дана почетка
бомбардовања СРЈ од НАТО снага, делегација ОО положила венац на споменик борцима погинулим у ратовима 1991-99. године. Наша Партије се са посебним пиететом односи према недужним жртвама и сматра да их никада не смемо заборавити, као ни страдањa, патње, бол и рушења која су изазвана бомбардовањем.
Потпредседник ОО ПУПС Смедеревска Паланка
Стојан Крстић
-Због чега се професорима Паланачке гимназије иплаћују мање зараде него другим наставницима у окружењу који штрајкују на истоветан начин?
Упркос томе што професори Паланачке гимназије током штрајка уредно обављају ваннаставне радне обавезе, држе допунску и додатну наставу, припремају ученике и одлазе на такмичења, разговарају са родитељима (и слично), њихова плата је, од 19. фебруара, умањена за једну трећину, еквивалентно проценту скраћења часова, као да ваннаставне обавезе нису део ефективног рада. На тај начин, према мишљењу председника Уније просветних радника Паланачке гимназије, професора Драгана Јоковића, занемарена је чињеница да осим наставних, запослени у просвети имају и ваннаставне активности, које уредно обављају – па делимична обустава рада обухвата много мање од трећине радног времена и радних обавеза. У просеку, професори Паланачке гимназије „кажњени“ су умањењем плате између 6 и 7 хиљада динара, што зараду неких наставника спушта на ниво испод 30 хиљада динара.
Недоумице у вези са обрачуном зарада
Директор Паланачке гимназије, у разговору за наше новине, изјавио је да он ради према упутству Министартсва просвете, односно „тумачењу“ Школске управе у Пожаревцу, иако тим поводом није примио никакав допис који недвосмилено прецизира начин обрачуна зарада:
– Ја немам са тим много додира. Ми свакога дана шаљемо Министарству извештај о штрајку. На крају месеца они нама пошаљу број сати, и налог рачуноводству да обрачуна сате ефективног рада. Ту је сад забуна у колективу. Јер они тврде да им ја обрачунавам плате, што не стоји, јер ми добијамо број радних сати у том месецу, и колико да обрачунамо. То стигне из Министартва, а постоји и координатор за финансије у Округу који „пушта“ плате – каже директор Паланачке гимназије.
На наше питање – шта школа шаље Министарству, односно шта стоји у извештају на основу кога Министарство просвете обрачунава ефективан рад професора Паланачке гимназије?, Виктор Србу је објаснио:
– Синдикати тврде да ја треба да обрачунам. Како ћу ја да обрачунам сваком професору радни учинак у току дана? Њих седамдесеторо има овде. Шездесет професора. На који начин бих ја свима њима могао да обрачунам радни учинак? А и када бих то урадио, питање је да ли би то прихватили у Министарству.
Међутим, представник Уније просветних радника у Паланачкој гимназији, професор Драган Јоковић, сматра да управо директор школе треба да у извештају Министарству просвете јасно прикаже радни учинак сваког радника, дакле да ефективно радно време мора да се односи не само на наставу, него и на ваннаставне активности. Јоковић је, као пример, навео да је, помоћнику директора, као и колегиницама које осим држања часова обављају и послове школског психолога и педагога, директор уредно обрачунао ваннаставне активности, и да је њихова плата умањена само за процентуално смањење наставних обавеза, односно „скраћивање“ часова на 30 минута, а да тако није поступио приликом обрачуна зарада других колега.
– Другачије је у школи у Милошевцу, где је наставницима одузето само 1.700 динара – каже Јоковић. – Директор је тамо тражио написмено како да све обрачуна, јер не жели да сноси правне последице. У Школској управи у Пожаревцу нису то могли да му дају написмено, и човек је поступио како је сматрао да треба. Штрајкачима је „одузео“ око 1.700 динара од плате, за разлику од директора Паланачке гимназије, који је нама умањио плату за више од шест хиљада динара. Чим је школи у Милошевцу пуштена плата, значи да може тако.
Овај податак смо проверили, и од директора школе „Академик Радомир Лукић“ у Милошевцу, Славише Исаиловића, добили потврду да су плате наставницима у овој школи умањене за само 1.700 динара. Према речима професора Исаиловића, исто је учињено и у школама у Крњеву и Лозовику, где је на снази исти облик штрајка као и у Паланачкој гимназији. Иначе, школе у Милошевцу, Лозовику и Крњеву, баш као и Паланачка гимназија, у надележности су исте Школске управе, чије је седиште у Пожаревцу.
– Они тврде тако, министарство тврди дугачије. А ја морам да се понашам онако како ми тамо нареде. Или да потпишем, па да плате буду исплаћене, или, као што се дешавало на неким местима, да у школама у којима директори нису потписали те платне спискове, школе нису ни добиле плате – каже Виктор Србу, а насупрот њему професор Јоковић наглашава:
– Министарство тражи од директора да за сваког радника израчуна радни учинак, јер како је могуће да је он утврдио да ми не обављамо 30 процената радних обавеза, док је његов колега у Чачку установио да је то пет одсто, а директор школе у Милошевцу седам или осам процената?
Шта каже закон?
Законска регулатива каже како се приликом обрачуна зарада професорима који су у штрајку, плата у ствари не умањује, него се исплаћује само за ефективне часове рада, у шта, по логици ствари, спадају не само наставне, него и ваннаставне активности. Са друге стране, у допису министра просвете, Срђана Вербића, које је 25. фебруара упућено начелнику Школске управе и директору школе, стоји да се исплата зарада обавља „према евиденцији“ њиховог рада, из чега произлази да директор, ипак, треба да има у виду ефективан рад сваког наставника понаособ:
„За запослене у школи који су у законитом штрајку, почев од 19. фебруара 2015. године, број часова рада за обрачун зараде одређује се према евиденцији која се води у школи, а за чију исправност и тачност је законски одговоран директор. Збирни извештај о укупном умањену броја часова у току месеца школа доставља надлежној школској управи којој је благовремено пријавила штрајк.“
Истини за вољу, у цитираном делу поменутог Вербићевог дописа није јасно како треба да изгледа збирни извештај, и да ли он допушта да се разложи учинак сваког од запослених.
У „Закону о основама система образовања и васпитања“, у одељку „Норме непосредног рада наставника, васпитача и стручног сарадика са децом и ученицима, у члану 136, стоји:
„У оквиру пуног радног времена у току радне недеље: наставник изводи наставу 20 часова и четири часа других облика непосредног образовно-васпитног рада са ученицима (допунски, додатни, индивидуализовани, припремни рад и други облици рада, у складу са посебним законом) – 60 одсто радног времена, а наставник практичне наставе 26 часова;…”
Према томе, умањење зарада за 30 процената, није у духу Закона.
И директор Гимназије и чланови Уније слажу се да није стигло никакво прецизно упутство Министартсва о томе као треба поступити – које би отклонило сваку недоумицу. Према информацијама до којих смо дошли, на састанку Школског одбора директору је замерено што поступа само на основу „усменог“ налога надлежне Школске управе.
– Нигде нико неће да да написмено како се обрачунава. Они су нама рекли да се признаје 5, 6 сати, у односу на осам сати којико траје радни дан. То је отприлике неких 30 процената, јер нико неће да вам да тачну шему како – каже директор Србу.
Ако је тако, онда остаје нејасно из ког је разлога директор Гимназије прихватио за раднике најгору могућност, за разлику од својих колега у окружењу.
Будући да директор није желео да се обрати Школској управи, дописом у коме се тражи разјашњење и званично упутство о обрачуну зарада професора који штрајкују, то је учинио Школски одбор, а до закључења овог броја Паланачких још није стигао никакав одговор из Пожаревца.
Професори Паланачке гимназује не замерају директору само то што је, за разлику од других руководилаца школа, обрачунао искључиво ефективно време у настави, него и да им није уручио никакво решење о начину на који је обрачунато колико ће им новца бити исплаћено.
– За то се не дају решења. Једини званичан документ који се даје је платни листић – каже Виктор Србу.
Директор Паланачке гимназије, у разговору вођеном за наш лист, нагласио је да он ни на који начин не омета штрајк у овој школи, и да се стриктно држи закона.
– Ја се не мешам њима у штрајк, нити покушавам да штрајк разбијем. А ни по закону немам право да се мешам у то. Ко је ту у праву – не знам. Ја нисам правник. Свако ту тумачи на свој начин. Правници из синдиката тврде једно, а ови из Министарства друго.
Неким нашим читаоцима изгледаће да смо исувише простора посветили овом проблему, јер ради се о тек неколико хиљада динара разлике у висини плата професора-штрајкача, зависно од школе у којој раде. Ако се има у виду да је просечна зарада у просвети нижа од 40 хиљада динара, најновији удар по џепу професора, дакле додатно умањење зарада за 6 или 7 црвених новчаница, представља својеврстан атак не само на достојанство, већ и на живот и здравље наставника основних и средњих школа. У том смислу, ма шта тврдили у Министарству, реч је о облику притиска, као и када се говори о „технолошком вишку“ у просвети.
Поштујући правила истраживачког новинарства, у ситуацији када нам нису доступне све чињенице, овом приликом нећемо донети закључак који би недвосмислено подржао било коју од сучељених страна, мада нам је, руку на срце, много прихватљивије да је рукводилац школе у оваквим ситуацијама првенствено у моралној обавези да пронађе начин исплате зарада који ће бити најповољнији за запослене, па тек онда да се обазире на, иначе нејасна, упуства виших инстанци.
То наравно не значи да треба окривити директора, нарочито ако се има у виду да Школска управа, па и само Министарство, избегавају да доставе јасна упутства, настављајући да примењују ону популарну тактику АПП („ако прође – прође“).
Све у свему, лако је љутити се на директоре, односно како то рече један просветни радник, који је желео да остане анониман – „Риба смрди од главе“.
В. Ђурђевић
АНТРФИЛЕИ:
1. Притисак Министарства и послушност директора
До сада најдужи штрајк просветних радника одликује не само упорност наставника, чланова Уније просветних радника, него и неспремност надлежног Министарства и Владе Републике Србије да се суоче са проблемом материјалног положаја људи који раде у основним и средњим школама.
Након што су два синдиката пристала на споразум, Вербићево министарство је заоштрило однос према Унији просветних радника Србије, синдикату који је и даље у штрајку. Од директора школа тражи се да радницима буде плаћено само време које су провели на раду, а да им се за време које проводе у штрајку, према законском поштовању минимума процеса рада, зарада не обрачунава. Упркос томе што Вербић инсистира на томе да споменуто умањење зараде не треба тумачити као дисциплинску меру, овакав став Министарства, међутим садржи бројне нејасноће и непрецизности. Нису само чланови Уније просветних радника прихватили да наставе штрајк, већ, солидарно, обуставу рада подржавају и професори који нису чланови синдиката, а облик протеста који изаберу не мора да буде сагласан форми штрајка коју спроводи Унија просветних радника. Исто тако, када је реч о поштовању минимума процеса рада – практично сваки наставник има право да не обавља трећину свих својих активности, али и да држи часове који трају 30 минута и истовремено уредно испуњава све ваннаставне обавезе. Већина наставника протест изражава управо на овакав начин: упркос скраћењу часова, наставници и даље уредно држе допунску и додатну наставу,одлазе са ученицима на такмичења, држе родитељске састанке, учествују у раду одељенских већа – имајући, пре свега, у виду интерес ученика и родитеља.
Смањење зарада, иначе, није било на снази од почетка штрајка, у октобру прошле године, све до тренутка када су два синдиката потписала познати споразум са Владом.
2. Рашомонијада
– Министарство тражи од директора да за сваког радника израчуна радни учинак – тврди професор Јоковић. – Како је могуће да је он утврио да ми не обављамо 30 процената радних обавеза, док је његов колега у Чачку установио да је то пет посто, а директор школе у Милошевцу – 7 или 8 процената?
– Они тврде тако, Министарство тврди дугачије. А ја морам да се понашам онако како ми тамо нареде. Или да потпишем, па да плате буду исплаћене, или, као што се дешавало на неким местима, да у школама у којима директори нису потписали те платне спискове, нису ни добиле плате – наглашава Виктор Србу, директор Паланачке гимназије.
3. Шта је „минимум процеса рада“?
У закону о основном образовању и васпитању, члан 78 и 79, у коме се прецизира начин на који се може обуставити рад у просвети, нигде не стоји одредба о смањењу плате радницима у штрајку, односно узимању у обзир само ефективтивног рада приликом обрачуна зараде. Уосталом, запослени је дужан да за време обуставе рада буде на радном месту. Ни у Закону о штрајку нигде не стоји прецизно упутство како ће се обрачунавати зараде за време проведено у штрајку.
Поменута законска регулатива, такође, подразумева договор послодавца, односно његовог представника и штрајкача о минимуму процеса рада, за разлику од већ устаљене праксе да то одређује искључиво Министарство и школске управе.
4. Да ли је то педагошки?
У домаћој штампи и режимским медијима већ недељама се ламентира над штетним педагошким ефектима штрајка просветних радника. Тако се између осталог тврди да је образовање толико значајно да се не сме занемарити, чак ни у случају када су наставници слабо плаћени, па да, сходно томе, запослени у школама морају да буду одговорни, имајући у виду овај превасходни национални интерес. Међутим, уколико школе осим образовне имају и васпитну улогу, онда протести незадовољних професора могу да ђацима послуже као истински пример – да ништа не треба прихватати здраво за готово, и да је довођење у сумњу несумњивих ауторитета и преиспитивање друштвених императива, истинска одлика хуманитета.
У мору текстова који оркестрирано осуђују професоре због тога што су се дрзнули да буду незадовољни, право освежење представља текст у „Политици“ двоје младих аутора, чланова удружења Герусија, који упорни и храбри протест просветних радника уздижу на ниво праве педагошке парадигме. У том тексту Андреја Јовановић и Стефан Танасијевић (некадашњи ђак плањанске Гимназије) поред осталог кажу: – Питања попут „да ли је то прави пример понашања (мисли се на поливање министра водом) који просветари треба да дају нашој деци” и „приличи ли једном члану академске заједнице да се служи таквим средствима”, примери су овога. Премда су ова питања по својој природи реторичка и служе томе да сваку даљу расправу окончају (јер ко би се усудио да не буде забринут за „будућност наше деце”), потребно је избећи ћорсокак у који нас доводе и на њих озбиљно одговорити. У том погледу, можда је баш ово тренутак да се каже: „Да, то је тај пример!”, јер нашој јавности је превише оних примера у којима се на постојеће девастирање животних услова до сада углавном одговарало ћутањем, трпљењем и скретањем погледа. Стога би наши душебрижници требало да одахну: деца ће, ако ништа друго, из ових примера моћи да науче да не остају по страни, већ да се за своја права боре.
Бандера
Пролази пандур тротоаром и види човека како куца у бандеру. Пандур га сав зачуђен упита:
-Шта радиш, бре, то?
-Видиш да је неко ставио оглас да продаје стан – одговори човек.
-Куцај, отвориће ти неко, видиш да је упаљено светло – рече му пандур.
Опоравак
Сломио Лала руку. Дошао код доктора да му скине гипс. Доктор га пита да ли је задовољан опоравком, а Лала ће:
-Је л’ докторе, да л’ ћу ја сад моћи, мислим после овога, да радим оне ствари са Сосом, знаш, оно у кревету?
-Та маћи ћеш Лало, како не би мог’о – одговори му доктор.
-Уф, добро је, досад нисам мог’о.
Катастрофа.
Питала учитељица Перицу шта је то катастрофа.
-То је кад лисица закоље кокошке – рече Перица.
-То није катастрофа, то је штета.
Сутрадан учитељица поставља исто питање, а Перица се јавља:
-То је када авио у којем се возе наши министри експлодира и падне у океан.
-Браво, Перице, то јесте катастрофа – рече учитељица.
А Перица ће на то:
-Али није штета.
После одушевљеног одобравања идеја грчке Сиризе, која је, мада са неизвесним изгледима, објавила рат политици штедње и даљем продубљивању друштвених неједнакости – и наша политичка сцена је, преко ноћи, добила неколико црвених тонова. Предузетници, по угледу на своје богатије и моћније „колеге“ појаву неких нових црвених доживљавају као сурову игру судбине, размишљајући како да већ једном упокоје вампира. Дојучерашњи критичари сваког облика колективизма и државном политиком загарантоване социјалне правде, потрудили су се да оставе утисак у јавности како су управо они, на нашем поднебљу, истински доносиоци праведније расподеле и бољег живота – баш као и Ципрас и његови сарадици у Грчкој. У том јавном надметању, из кога исходи лажно представљање заговорника приватизације и транзиције као црвених (или барем ружичастих), треба замаглити идеју левице, и тако анестезирати оне који би се евентуално одважили да, попут гневних Зајечараца и пркосних просветних радника изађу на улице. У најбољем случају, огадиће им се целокупна та прича, а уколико је све већ исто – зашто да трошимо снагу на протесте?
Тако је једна домаћа у црвено офарбана уштројена дворска луда пронашла затурене фотографије, на којима је раме уз раме са Алексисом – снимљене још у време када је актулени грчки премијер имао нешто већу подршку бирачког тела него што је сада има српска опозиција (која се, гле чуда, и сама окреће у лево). Наравно, брзо се дозвао памети, схвативши да је мудрије да са Ципрасом пореди Вучића, а не себе, дајући, домаћем премијеру парадигматички значај: где би Грчкој био крај да је имала једног Вучића!
Ове опоре изјаве, које разборитог човека подстичу на „трансфер блама“ нису најсрамнија порука која долази од, на срећу, невештих имитатора револуционара. Какве везе са политиком левице има креирање Закона о раду, који послодавце ослобађа чак и оних социјалних обавеза према запосленима на које их је приморавало претходно, такође застрашујуће радно законодавство? О дословно дупеувлакачкој подршци мерама штедње, смањењу плата и пензија и другим „неолибералним“ поступцима Владе да и не говоримо. Трагикомично звуче и Шешељеве изјаве, како су управо радикали српска Сириза, јер и политички најнеискуснијима, ваљда, не пада на памет да је српски заточеник Аскабана поштовалац, ако не Маркса, а онда барем Фидела или Чеа.
Са друге стране, срспки премијер поређење са Ципрасом сматра увредљивим: шта знају тамо неки Грци, зна се ко су истински ауторитети: Маргарет Тачер, Тони Блер, и представници ММФ-а. Ако имамо у виду овај анимозитет према свему у чему се не може пронаћи макар далека реинкарнација Макса Вебера, онда у најави „повећања плата и пензија“ не можемо да видимо ништа друго до нову пролибералну замку. И сам премијер, уосталом, овај потез условљава благонаклоним климоглавом иностраних економских усрећитеља. Можемо да се опкладимо да ће се ствари одвијати на следећи начин: Најпре ће (1) заиста доћи до повећања плата и пензија; поступно, споро, гњецаво, а прво ће бити „обрадовани“ упорни просветни радници. Готово истовремено, са малом задршком, (2), вероватно такође по диктату ММФ-а, доћи ће до „убрзаног реструктурирања“ целокупног државног сектора, па ће десетине хиљда људи остати без икаквог прихода. Не може и једно и друго. Док се једном не смркне, другоме не може да сване! На листама за отказ наћи ће се бунџије, критичари званичне политике, најупорнији демонстранти. Само међу „просветарима“ има их десетак хиљада! Порука је јасна: сваки сентимент према социјализму мора да буде обуздан. Јер, чак и ако Ципрас опстане на политичкој сцени, „популистички потези“, иза којих долазе још страшније прилике, довољан су разлог да већ једном одустанемоод вишедеценијског трагања за Обећаном земљом. После свега, треба да будемо задовољни ако остане овако како је сада!
Истински проблем, наравно, није то здружено деловање лажних левичара и гласноговорника интереса крупног капитала, него изостанак праве, моћне левице, која би развејала маглу и проказала демагоге.
У Србији, додуше, постоје мале, ванпарламентарне левичарске политичке партије, које деле судбину црвених у целом свету: левичари су увек као рогови у врећи, не због сујете и борбе за предводнички положај, него из разлога што комунистичке идеје не почивају на несумњивим темељима или савременим митовима, него захтевају стално преиспитивање и перманентно деловање. У савременом свету, додуше, има мало оних који сматрају да је и најлошији социјализам и даље бољи од најбољег капитализма – али идеја социјалне правде јавља се у разним видовима и ретушеима: од социјал-демократије, која прихвата оквирна начела либералног друштва (тржишно пословање и парламентарну демократију), до непоколебљивих заговорника надрастања буржоаског света и његових институција. Ова идеја, свеједно да ли је јарко црвена као код поборника револуционарне праксе, или наранџаста као код многих савремених социјал-демократа, несумљиво је пријемчива за сиромашне, понижене и увређене, и зато, баш као у освит канонаде са Ауроре, треба за извесно време заборавити на програмске разлике. Ма колико корените биле. Наравно, то не значи да треба склапати савез са другим „левичарима из интереса“, за које је народно незадовољство само пут да постану калифи уместо Калифа.
…ПАРА ВРТИ ГДЕ БУРГИЈА НЕЋЕ!
Априла 2014. године обављени су разговори представника тек основане Земљорадничке задруге „Агро-вага“ и паланачког публицисте Николе Владисављевића да се штампа књига „Јасенички биографски речник“, по угледу на Српски биографски речник Матице српске у Новом Саду. После постизања сагласности, Никола Владисављевић је тражио да један од издавача буде Културно-просветна заједница Србије, а „Агро-вага“ је тражила да назив књиге буде „Обележили су време-Јасенички биографски речник“. Тако је и одлучено.
„Агро-Вага“ и КПЗ Србије потписали су споразум 15. јула 2014. године, по коме је Културно-просветна заједница Србије сагласна да са Земљорадничком задругом „Агро-вага“ заједнички изда књигу Николе Владисављевића под називом „Обележили су време“ поводом 995. година постојања Смедеревске Паланке у тиражу од 1.000 примерака.
Према члану 2, тог споразума, Културно-просветна заједница Србије је сагласна да покровитељ књиге буде Општина Смедеревска Паланка.
По члану 3, „Агро-вага“ прихвата све трошкове уређења, штампе и пласмана књиге са обавезом да 10 примерака уступи Културно-просветној заједници без накнаде.
Коначно, Културно-просветна заједница Србије и „Агро-вага“ су сагласни да сви остварени приходи по основу пласмана остају као редовни приход „Агро-Вага“.
Надаље је све текло по договору и на предлог аутора је сачињен списак од око 1.200 личности из богате историје Доње Јасенице и биографије су сређене према правилима за писање овакве врсте књига.
У међувремену „Агро-вага“ је ступила у пословни контакт са паланачком Штампаријом „Дигитал дизајн“ и договорено је да „преломљени“ текст буде однет на рецензију у КПЗ Србије, што је и урађено. „Агро-вага“ и Штампарија „Дигитал дизајн“ су се сагласили да се послови убрзају и књига буде штампана новембра 2014. године, због обавеза Штампарије за неке друге новогодишње пласмане својих производа.
У међувремену, Општина Смедеревска Паланка је као покровитељ издвојила на рачун „Агро-ваге“ позамашну суму новца за штампање књиге.
Рукопис „преломљене“ књиге је рецензиран од проф. др Милића Матовића, КПЗ Србије је уврстила књигу у свој Издавачки план за 2014. годину под редним бројем 97 и остала је још у обавези да књигу представи, заједно са осталим књигама из Србије на заједничкој промоцији у Београду.
Све је ишло „као по лоју“, али су из „Агро-ваге“, после „прелома“ књиге и после рецензије захтевали од аутора да са списка урађених биографија највиђенијих Доњојасеничана буде изостављен већи број личности, а да на њихово место „упадну“ неки њихови предлози, који никако нису улазили у критеријуме договорене за штампање књиге.
Аутор се с тим није сложио, а „Агро-вага“ је реаговала тако што се одрекла услуга аутора Николе Владисављевића и она преузела штампање књиге коју би ауторски потписала група аутора!
Ево и објашњења зашто овај текст има наслов „Пара врти где бургија неће“.
Зато што је „Агро-вага“ захтевала да се из предвиђеног списка избаце неке веома заслужне личности из историје Доње Јасенице, а да се празнина попуни личностима које су они предложили, а ван су већине критеријума, осим што су „дали паре“ да се о њима пише.
Није јасно зашто су појединци давали паре када је Општина Смедеревска Паланка издвојила средства за књигу Николе Владисављевића, а не за књигу групе аутора која је сачињена тек почетком ове године, а књига је требало да изађе из штампе још у новембру прошле године.
Очигледно да за „Агро-Вагу“ није важно ко је колико допринео уздизању Доње Јасенице, већ је битно да у књигу о најзначајнијим личностима буду увршћени они који су „дали паре“.
Но и поред свега наведеног, књига Николе Владисављевића је у штампи, биће готова до 28. априла 2015. године, а промоција ће се одржати у Народном позоришту у Београду.
Фудбалски клубови из паланачке општине остварили су три победе и исто толико пораза у 18. колу Подунавске окружне лиге.
У Глибовцу „Главаш“ – „Будућност“ (Мала Крсна) 1:0, у Голобоку „Победа“ – „Водице“ 2:1, у Азањи „Шумадија“ – „Млади борац“ (Велико Орашје) 1:2, у Ратарима „Будућност“ – „7. Јули“ (Водањ) 0:2 и у Кусатку „Железничар“- „Ударник“ (Лозовик) 1:0.
На табели „Шумадија“ је четврта са 26, „Главаш“ и „Железничар“ деле седмо место са 23, „Водице“ су на десетом месту са 20, „Будућност“ једанаеста са 19, а „Победа“ дванаеста са 18 бодова.
Кошаркашице „Паланке“ постигле су велики успех освојивши прво место у кадетској Лиги млађих категорија КС Централне Србије.
У одлучујућој утакмици на гостујућем терену Паланчанке су победиле екипу „Параћина“, резултатом 55:52, иако су на полувремену губиле 36:20.
Најбоље у екипи „Паланке“ биле су Нина Самарџић са 29, Нина Ковачевић са 14 и Срна Радишић са седам поена.
Кадетска екипа ЖРК „Младост“ постигла је велики успех у Крагујевцу у финалу Супер лиге „Запад“.
Девојке рођене 1998. и млађе у финалној утакмици победиле су екипу ЖРК „Металац“ из Краљева и освојиле пехар и златну медаљу.
Из Министарства здравља стигла је вредна опрема у паланачки Дом здравља. Ради се о санитетском возилу Фиат Дуцато, који је опремљен најсавременијим апаратима за пружање хитне медицинске помоћи, ултразвучном апарату, стоматолошкој столици и неколико портабл ЕКГ апарата.
Помоћ је добијена у оквиру пројекта „ДИЛС“ Министарства здравља, који има за циљ да унапреди здравствене услуге на локалном нивоу, а један од донатора пројекта је и Светска банка.
-Ова донација ће много значити нашим пацијентима јер нова опрема пружа заиста велике могућности – нагласила је директорка Дома здравља др Јасмина Стојковић.